Други извор глобалистичког рата против помесних православних
цркава јесте њихова укорењеност у традиционални морал и друштво.
Православно хришћанство верује у апсолутне вредности као што су истина, људски живот, Бог или љубав. Такође, оно негује предање, држећи до
традиционалне концепције Бога, човека и друштва. Обе ствари су камен
у ципели глобалиста. Како ћете раслабити везе које постоје међу људима
и произвести „индивидуу“ – усамљеног потрошача и животињски тупог
радника, ако најпре не релативизујете све вредности и не покидате људима
њихове корене у традицији?
Православна црква је за такве циљеве баш незгодна. Она се превише
опире распамећивању које се врши увођењем истополних бракова, женасвештеница и захтева да хришћанке, у складу са политичком коректношћу, не славе Бога, већ „Бога-ону“ (God-she), и не моле се Христу, већ „Иси
Христи“ (Jesa Christa). Православна црква се превише опире идеји да је
грех, ако га и има, само „стање ума“, а да је највећи „грех према себи“. Она
се превише опире претварању породице у „партнерство“ и замену родитеља
„заштитницима дечијих права“. Она хоће да сачува заједнице – породицу,
комшилук, народ и државу, не схватајући да у Империји сме да постоји само
усамљени појединац-поданик, наспрам неограниченог глобалног тржишта,
неограничене владавине капитала и неограничене културе заборава.
Зато националне православне цркве морају нестати. Оне морају бити
замењене, најпре „универзалном православном црквом“, а онда, после свих
„реформи“ и свих „екуменских дијалога“, „универзалном хришћанском
црквом“. Ова стратегија, ова политика, сада је сасвим јасна и сасвим лепо
се види и у начину на који се овдашњи пројектовани медији односе према
Српској православној цркви.