Шумадијски блуз

Белешке о Марти Нусбаум и «оцени из владања»

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 22:00

 

Неке од најубедљивијих и најлепших мисли (хипотеза) о образовању написао је Свети Николај Велимировић. Навешћу мисао која прати све моје напоре да постанем педагог: «Лако је научити животињу, лако је научити простака, али је тешко научити онога који је нанаучен већ постао учитељ другима». Уз неколико Русоових и Дјуијевих идеја, ово је најснажнија мисао о образовању коју сам прочитао. Овој тројици великана додао бих Марту Нусбаум, професорку етике и права на Чикашком универзитету (САД). Годинама «копам» по језику, логици, метафизици, историји, политици, педагогији; ретко када «закорачим» у етику, више кроз искуство него кроз теорију. Било је довољно да прочитам неколико њених пасуса да закључим да је реч о изузетном филозофу (филозофкињи). У есејима Не за профит: Зашто је демократији потребна хуманистика? и Неговање човечности: Класична одбрана реформе у либералном образовању, она говори о томе какво би образовање требало да буде у демократском друштву и са каквим се проблемима суочава амерички образовни систем.

Много пута сам од људи чије мишљење ценим чуо како хвале своје учитеље. Учитељи су важни, од њих не учимо само предмете које предају, него се учимо и неким општијим стварима – критичком мишљењу, интелектуалном држању, слободи, достојанству, умерености, ... Уопште ме не изненађује што нам друштво овако изгледа; људи који нас уче и од којих учимо нису дорасли послу који раде. Далеко од тога да је све црно, али мало је оних који су својим ученицима објаснили шта је крајњи циљ онога чему их уче. Зашто у школи читамо Горски вјенац, посматрамо ћелије црног лука кроз микроскоп, учимо структуру атома, вежбамо математичке задатке, итд. Зашто то радимо и зашто неко вреднује наш рад, шта је крајњи смисао свега тога? Плашили су нас и збуњивали математиком, за ликовно и музичко говорили да су небитни предмети, терали да напамет учимо биологију и формуле из физике и хемије...Ја сам био одликаш, могу да мислим шта су мање надарени и мотивисани ученици могли да мисле о свему томе. Да ли су уопште икада мислили о томе? Да ли их је некада неко питао шта мисле о настави, да ли им је «заголицао» машту својим предавањем?

Марта Нусбаум делује као неко ко би могао да разуме ова питања и да зна одговоре на њих. Мислећи човек је велико благо! Нису атомске бомбе, број становника и технолошки напредак предности САД-а над Србијом. Мислећи људи (рецимо Чомски или Нусбаумова) су најважнија карика једног друштва. Они брину глобалне и системске бриге, а води их љубав према друштву у коме живе и настојање да се оно поправи. Жедни профита – пише Нусбаумова на почетку текста Не за профит... – системи образовања необазриво одбацују вештине које су неопходне да се демократије одрже у животу. Она чува демократију јер је демократија дијалог заинтересованих људи, демократија је уређење у којем се свачији глас чује и у коме нико није запостављен.

Пре неколико месеци слушао сам емисију Гозба (Радио Београд 2). Гостовао је филозоф Никола Танасић и у једном од одговора поменуо је «оцену из владања». Сећа ли се неко оцене из владања? Подразумева се да су сви имали петицу из владања, иако се многи нису баш добро владали, зар не! Ја сам увек имао петицу из музичког, а нисам ни ноте научио! Сећам се ученика који су уписали први разред гимназије, а нису знали да покажу Европу на карти света! Данас постоје деца која иду у редовну школу, а плаћају приватне часове да их тамо уче полиноме или интеграле. Присуствовао сам испиту на коме је кандидат добио најнижу пролазну оцену (6), а дао је два пута одговор аналоган, на пример, тврдњи «2+2=5»! Да не набрајам даље, поента је једноставна. Много малих и наизглед небитних пропуста. Навикли смо се на овакве ствари. Рачунамо на њих («ја ћу научити за тројку, али закључиће ми четворку због просека») Добро нама које оцењују (прелазимо у виши разред, добијамо прелазну оцену, полажемо испит), добро онима који оцењују (не замарују се превише, не замерају се са ученицима или студентима). Резултат поражавајући! Много одликаша, вуковаца, дипломираних, мастера и доктора; систем ради, напредује, функционише са све бољим резултатима и параметрима, а друштво у све горем стању. То је тако зато што горе побројани пропусти нису ни мали ни небитни. То су провалије, које је тешко премостити. Од тих наизглед малих, далеких и неприметних ствари као што је, на пример, оцена из владања све зависи. Оне руше систем вредности.

Средње школе: Један млади средњошколски професор математике у једном граду у Србији оставио је пре неколико година десетак ученика на полагању. Разлог је био то што «нису у стању» да науче колико је «5 на трећу» (5 пута 5 пута 5) и сличне једноставне проблеме. На полагању нису задовољили и професор је био вољан да их обори. Међутим, комисија их је пустила да прођу у виши разред. Образложење је било следеће: ако почнемо да обарамо ђаке, све мање људи ће хтети да упише нашу школу, а што је мање ученика мање је и наставника. Никога од њих не занима знање, оспособљавање тих људи за послове и за функционисање у друштву. Кога је уопште брига што школе управо због тих ствари постоје. Ово је логика коју деле многе мини заједнице у овом друштву као великој заједници. Та логика нас води право у амбис, давимо се у њој свакога дана. И онда се нађу паметни који за стање у друштву окриве политичаре и таблоиде. Не, они нису криви, они само користе простор који им је на располагању. Ако се децом и њиховим одрастањем не баве родитељи, наставници и професори, онда ће она одрастати уз интернет, телефоне, журке и Фарме. У систему где се зна «ко коси, а ко воду носи», овакве ствари се не догађају. Логика према којој сви имају петице из владања (затим музичког, физичког и ликовног васпитања) и према којој неком треба поклонити оцену да би могао да упише студије потиче од свеопштег релативизма који влада. Мало по мало, сви критеријуми падају. Ако је једна школа «тешка на оценама», а друга није, ова друга је у великој предности јер ће њени ученици према резултатима имати боље почетне позиције од оних из прве школе. Ниво знања је овде мање битан, јер многи ученици из прве школе неће бити у прилици да га покажу, пошто су њихови професори били «тешки на перу». Неко може приговорити тако што ће рећи «Предност ће се истопити на пријемним испитима, знање ће победити». Знање ће свакако победити, али у којој форми то је питање. Поента ових примера је да ће пријемни испит да пресуди у неким случајевима, али у некима неће већ ће неки млади људи бити оштећени. На ранг листама се често због пола бода пада за десет и више места. Квалитетни ученици из «тежих» школа ће остати без својих места. Што је јаз међу школама у погледу оцењивања већи, то су шансе за упис ученика из једне од њих мање. Није то лако питање, како оцењивати људе и шта узети као критеријум, али поплава одликаша је проузрокована логиком «само петице обезбеђују упис на факултете».

 Факултети: У напору да достигну америчке и западно-европске научно-истраживачке стандарде, многи наши научници у потпуности запостављају оне друге, подједнако важне, педагошко-образовне. Школе су васпитно-образовне институције, а факултети образовно-научне. Њихов циљ би требало да буде двострук: научни допринос и образовни допринос. Научни допринос се састоји у научним кадровима, потом часописима, књигама, чланцима, конференцијама, предавањима и свим другим начинима на које се продукују и презентују нова знања. У овом погледу се ствари, бар колико ја уочавам, доста унапређују из године у годину. Образовни допринос се састоји у подучавању генерација младих људи у томе да постану стручни и да постану људи. Стручни у послу за који се припремају и људи у друштву које треба да граде. У нашој земљи други циљ је занемарен - делимично потиснут, делимично подређен првом. Професори све више брину о науци и њеним аспектима, а све мање воде рачуна о својим студентима. Баве се науком, али се не баве живим људима. Зашто би се бавили студентима, ако им то не доноси напредовање у струци? Зато што факултети нису институти, они постоје и због студената. Већина дипломаца неће радити у науци и то је оно што се на факултетима све више превиђа, будући да се све на један негативан начин подређује науци. И друго, рад са студентима би требало да доноси напредак, будући да они доносе нове идеје, питања, дилеме...у таквој атмосфери сви уче и стичу нова знања, и професори и студенти.

Када доживите да вам професор омиљеног предмета на студијама каже како «читање текстова није толико важно, већ је важно што пре изаћи на испит и положити га», онда вам се свет сруши. Болоња је постала изговор за све. Професори је често подржавају зато што им олакшава посао, а не зато што доприноси квалитету студија (повећава број дипломираних студената, скраћује време студирања, повећава мобилност студената, и слично). Ништа од наведеног не гарантује да је побољшан квалитет студија! Педагошко-образовни немар на факултетима преточен је у факултетски живот кроз писмене испите (наводно због објективности), писање великог броја семинарских радова (због писмености, изражајности и прецизности), слабе и нејасне критеријуме оцењивања (због ефикасног студирања и редовног уписа на више нивое студија), поклањање оцена (због просека), лоша предавања и често бесмислена вежбања (због једноставности и разумљивости), оцењивање присутности на часовима (због континуитета и упорности), оцењивање без повратних информација (за ово нисам чуо никакво оправдање), произвољан програм студија и избор литературе (да студије не би биле преобимне и да би биле прилагодљиве новим сазнањима и трендовима). Сва ова оправдања на папиру лепо звуче, али су у доста случајева само то - «мртво слово на папиру!» На математичко-техничким струкама и предметима болоњски систем овог типа може и да прође, али тамо где су битни језик, реторика, тон, начин излагања, лични став, полемика, дијалог, толеранција, и слично, не може. Ове и многе друге битне ствари се кроз писмене испите и семинарске радове не могу уочити, а важне су за друштвено-хуманистичке струке. Академска част и честитост има много лица и не може се свести само на проблем са плагијатима. Најчешћи контрааргументи  на све горе изнесено су (1) «Студенти су лењи и незаинтересовани, ко хоће да се бави озбиљно својим студијама може то и у оваквим условима» и (2) «Не могу професори своје важне научне задатке да подређују генерацијама које нису заинтересоване и које студирају тек онако.» Под озбиљним студентима се подразумевају само заинтересовани за бављење научним послом, што није тачно. Постоје важни универзитетски задаци који нису директно везани за науку. На пример, медицински факултет не служи да са сваке генерације студената одабере пар надарених и усмери их ка специјализацији и бављењу науком, него да одшколује што бољу генерацију лекара. Неко ће можда да се намучи да заврши медицински факултет, имаће просек 7,5, неће специјализирати и неће се бавити оперисањем мозга, али ће можда бити добар и посвећен лекар опште праксе. Ако није међу најбољим студентима, не значи да је неозбиљан, незаинтересован и да му се не треба посветити. Факултет није успешан само ако продукује што више научника и научних радова или ако побољша свој положај међу другим факултетима, него ако од лошег («материјала») направи солидан, од просечног добар, од доброг још бољи. Стандарде и праксе треба прилагодити свим студентима и пре свега потребама друштва, а не само појединцима. Нусбумова је филозоф, у тексту Неговање човечности... она наводи пример неких америчких филозофа који се труде да предају филозофију људима који долазе из различитих културних миљеа и који се школују за различита занимања. Она сматра да је то од велике важности за једно друштво. То младе људе освешћује и помаже им да се интегришу у једно сложено друштво. Постоји доста америчких филозофа који се не баве филозофијом на овакав начин јер теме којима се баве немају директне везе са овом, али је поента да има и оних који то раде на овај начин и да је то добро за једно друштво. Хуманистичке дисциплине (а филозофија то делом јесте) нису исплативе као природно-научне или економске, али то не значи да нису потребне и да их треба одстранити из образовања. Код нас ово постоји на једном нижем нивоу него у САДу, али ипак постоји (и у оквиру средњег и у оквиру високог образовања). Форсирање информатике, математике и језика као озбиљних и важних школских предмета, у односу на уметности, социологију, филозофију, и остале «неозбиљне» предмете је одавно опште место у нашем образовном систему. Попут оцене из владања, то постају предмети где се подиже просек, независно од нивоа знања. Како може неко да нема петицу из филозофије или ликовног васпитања? «Шта те кошта да му даш највећу оцену, ти предмети му ионако неће требати у животу, уписује студије фармације». «Истинско образовање мораће да се постиже не само да би се стекла техничка делотворност, већ и да би се формирали потпуни људи» – речи су латиноамеричког научника и приповедача Ернеста Сабата. Ово би требало да буде инкорпорирано у образовну политику. Нема потпуног образовања и потпуних личности без хуманистичких дисцилина – тврди Нусбаумова. Механика или информатика су веома важне, али нас не уче како функционише држава, шта је правда, једнакост или слобода, зашто је нешто добро, а нешто друго није, не уче нас да процењујемо лепоту, не уче нас о вредности толеранције, и слично. Дисциплине које нас томе уче можда немају такву тржишну вредност као програмирање или кување, али су неопходне да се изгради друштво у коме ће програмери, кувари, али и сви други, не само живети (животарити/преживљавати), него живети добро и квалитетно.

 Закључак. (1) Док се државни систем образовања реформише, док његови делови воде рачуна о успеху и пословању, док водећи национални/локални «људи образовања» збрињавају своје каријере, док се свађају ко је написо бољу књигу и ко је заслужнији грађанин, смисао онога због чега постоје такве институције се полако губи, бледи, нестаје. Ако је школама и факултетима важна пролазност «на папиру», они ће је лако обезбедити чак и по цену знања и критеријума. Питам се само где нас као заједницу таква политика води? Све те институције постоје због људи, али не оних који ту раде него оних који ту уче и студирају, па би се у складу са тим требало и понашати. (2) Навикли смо се на «ситне» пропусте и неправилности у тој мери да их готово и не примећујемо. Људи бацају пикваце од цигарета и омоте од бомбона на улицу као да је то сасвим нормална ствар. Ако неко примети и упозори, већина не зна шта није у реду са тим. Смеће је ионако свуда око нас! У овом тексту сам набројао неколицину примера аналогних овом који се тичу образовања. То су све индикатори озбиљних проблема нашег образовног система. Неке од њих је тешко искоренити, а неке веома лако – уз мало добре воље и спремности за промену.

 

Гордић Петар, професор филозофије, 14/08/2016

 


Будућност едукације је агилно образовање

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 23:55

Одличан интервју са Јасмином Николић, професороком шпанског језика и књижевности, теоретичарем културе и образовања, посланицом покрета Доста је било.

Powered by blog.rs