Шумадијски блуз

Dobrica Ćosić: Filozof u zatvoru zavoleo Ničea

Политичка филозофија — Аутор tarpe @ 12:04

Posle rata, i među pobednicima i među poraženima, u Beogradu ne beše patetično zamišljenijeg mladića od Mihaila Đurića.

        Bio je jedini filozof u Siminoj 9a. Za mene marksistu – metafiziĉar i čudak: čitao je Kanta i svirao violinu. Svagda ozbiljan i strog, logičar, najsadržajniji govornik među nama, samozaljubljen, često isključiv, vazda drukčijeg mišljenja u skupini neistomišljenika. U to doba pohvalom nikog nije častio. Veoma samosvestan, preozbiljan za neozbiljne galamdžije, preveliki znalac za samouke, gromovnik za improvizatore, odveć natušten za vedre mladiće na kraju stravičnog rata. Više smo ga cenili no što smo ga voleli. Trebalo je dosta vremena da uvidimo da je taj strogi, preozbiljni intelektualac, čovek dobre duše, sposoban za ozbiljna i naporna prijateljstva. Strast za saznanjem bila mu je i ostala jedina strast. Karakterom, vrednoćom, ozbiljnošću, istinskom posvećenošću ne liči na domaće intelektualce. Pravi stoik, rigidnog morala i sklon moralizatorstvu, nepodmitljiva duha, on je najradniji intelektualac našeg duhovnog kruga; usredsređeniji i od Miće Popovića. Temeljit znalac filozofske misli, samotnjak, s malo prijatelja, a mnogo poštovalaca, ali i sa ne manje kritičara i ravnodušnika prema njegovom delu. Često mu se zamera naglašena samouverenost. On je, verovatno, jedan od najboljih profesora beogradskog univerziteta, a isteran je s Pravnog fakulteta zbog „srpskog nacionalizma“. A on se ispoljio u diskusijama na Pravnom fakultetu o Ustavu 1974, kad je s nekolicinom profesora, a najjasnije i najubedljivije, iskazao mišljenje da taj ustav stavlja Srbiju i srpski narod u neravnopravan položaj s ostalim narodima i vodi njegovoj i jugoslovenskoj dezintegraciji. Za tu hrabro izrečenu istinu dobio je godinu dana zatvora. Devet meseci odrobijao je u Požarevcu. Nisam upoznao robijaša koji je manje od Đurića  govorio o svojoj robijaškoj patnji. A robija za njega nije bila samo robija; ona ga je iskustveno obogatila.

        Mihailo Đurić je bio čovek koji je zahtevao najviše napora za drugovanje. Nas dvojica smo se prisnije družili posle njegovog izlaska s robije, koju je podneo s retkim dostojanstvom, pravim gospodstvom. Čekali smo ga uvereni da ćemo čuti priče o robijaškim patnjama i ljudskim užasima. Ali on se nije žalio ni na upravu robijašnice, na robijaše, ni na hranu i rad. Robiju je izdržao kao da je bio na nekoj dužnosti koja se samo njega ticala. Taj inače patetičan čovek, uvek visokog umnog i emotivnog napona, o robiji je pričao samo kad  bismo ga primorali i svagda bez žaljenja i uzdizanja sebe, što je nas, njegove prijatelje, zbunjivalo, ali i izazvalo posebno poštovanje.

        Obuzet svojim filozofskim temama, jedinstvene radne energije, nije imao vremena ni volje za lake razgovore i „utucavanje vremena“. U susretima, koje smo godinama upražnjavali jednom nedeljno ili desetodnevno, uvek u šetnjama, najčešće oko Narodne biblioteke jer on kafanu, tu glavnu srpsku ustanovu, iz načelnih razloga nije uvažavao, razgovarali smo o filozofskim temama, problemima srpske nacije, savremene civilizacije i malo, ja blaže, a on strogo, kritikovali stare prijatelje. Po njegovom povratku s robije najčešće smo razgovarali o Ničeovoj filozofiji, kojoj se bio potpuno posvetio, pa je o njemu držao predavanje i profesoru u Beču. On je teško primao kritike i ja sam kritičke sudove o njemu, njegovim postupcima i tekstovima izgovarao s najvećom skrupuloznošću. Nije hteo da se opoziciono angažuje niti je cenio moja opoziciona i disidentska delovanja. Prosto, prezirao je politiku.

        U drugovanju nas, siminovaca, bio je uveden običaj slavljenja slava. Mihailova je Sveti Stefan i svi mi, siminovci, i još neki njegovi intimni prijatelji okupljali smo se bez poziva u kasno popodne. Njegova supruga Mirjana, vrstan istoričar umetnosti, žena s najvišim obrazovanjem, spremala je prebogate slavske večere. A tad se do ponoći raspravljalo, najčešće o srpskom nacionalnom pitanju i Titovoj autokratiji i monarhizmu. Glavnu reč je uvek imao Mihiz, uz njega Pavle Ivić i Mića Popović. Ni mi ostali nismo bili ćutljivci.Tako smo nastavljali siminovske simpozijume na slavama kod Dejana, Ţike, Mihiza,Miće... Poslednjih godina slave su postale jedina naša skupna sastajališta. Starili smo, zamarali jedan drugog; mleo nas je Veliki mehanizam Istorije, udaljavali smo se lagano i osamljivali.

        Ne znam tačno zašto smo se početkom devedesetih Mihailo i ja tako sporečkali da više nismo imali potrebe da se srećemo. Nekim me je svojim mišljenjem o mom radu jako uvredio pa smo prestali da se viđamo. Čak se u Akademiji nije pozdravljao sa mnom. A kad je kandidovan za člana SANU, glasao sam za njega, ubeđen da je odavno dostojan i te titule. Kad je u netrpeljivosti i zlobi prema meni ponizio i moju ćerku, napisao sam mu pismo na koje nije odgovorio. Od tad se ne pozdravljamo ni kad se u liftu Akademije nađemo sami.

        Trudoljubiv sam čitalac njegovih filozofskih knjiga. Nemam znanja da ih vrednosno prosuđujem, sem stila i jezika. Stil mu je izrazito retorski, a jezik vukovski. Posle Božidara Kneževića, nijedan srpski filozof ne misli i ne piše na svom jeziku tako bistro kao Đurić; pored dara za umovanje i analizu, on je svojim filozofskim tekstovima dokazao i da se na srpskohrvatskom jeziku može iskazati i najsloženija misao. Malo ljudi ima u Beogradu s kojima se može tako ozbiljno i sadržajno razgovarati i sporiti, glasno i podsticajno razmišljati, kao s Mihailom Đurićem. On se nikad ne opušta, niti prepušta: toliko drži do sebe.

Iz Ćosićeve knjige Vreme prijateljstva 


NATO agresija ili NATO bombardovanje

Подсећања — Аутор tarpe @ 18:47

 

24.mart 2015 - PROTESTNA ŠETNJA POVODOM POČETKA NATO AGRESIJE

NATO bombardovanje kao najhumanitarnije delo u istoriji alijanse (link)

Antonić: Zašto moramo da zapamtimo?(link)


Powered by blog.rs