Шумадијски блуз

Teze o analitičkoj filozofiji

Увод у филозофију — Аутор tarpe @ 22:49

Neki analitički filozofi skloni su povremeno da brane „svoj“ filozofski pravac ukazujući na nedostatke suparničkih. Analitička filozofija je sebe u nekoj meri izgradila kroz opoziciju sa kontinentalnom. Ta distinkcija je u određenoj meri sporna, ali je neizostavna (mora se makar pomenuti) – obeležila je čitav prošli filozofski vek. 
Ne bih imao ništa protiv toga da je ovo “svođenje na apsurd” drugačijih ostalo u granicama nauke, teorije, dijaloga i polemike. Znalo je, nasuprot ovoga, da poprimi ironičan, zajedljiv, čak neprijateljski ton. Reductio ad apsurdum nije teatralno svođenje oponenta na budalu ili neznalicu, nego teorijsko pobijanje argumenata koje nudi. Lako se mogu pronaći Ejerove, Kvajnove ili Elsterove opaske/reakcije o kontinentalnim filozofima. Poznati su i odgovori sa druge strane. Imamo i lokalni srpski eho cele te priče.
Iako je taj metod odbrane efektan i ubedljiv, iako zna da bude prožet dobrim humorom, u svojoj osnovi on je površan, neakademski, propagandno-ideološki. O vrednosti analitičke filozofije mnogo više govore, na primer, Kvajnova dela, nego njegov pismeni i usmeni “napad” na Deridu. Nenad Miščević je pisao, prisećajući se svojih posdiplomskih seminara iz Pariza, kako je jednom prilikom slušao Kvajna. Na predavanju “Etape postvarenja” bili su i neki levičari i prigovorili Kvajnu da “postvarenje” ne koristi u Marksovom smislu, na šta je on krajnje smireno i gospodstveno, “bez tračka ironije i sarkazma” odgovorio da je obrazovan u drugačijoj tradiciji i da mu je žao što ne može da im odgovori (Miščević, “Kvajnova filozofska revolucija”). 
Analitička filozofija ima svoje imanentne vrednosti – principe, metode, ciljeve i rezultate, koji su vredni nezavisno od upoređivanja. Komparativni metod je, prema mom mišljenju, dobar, ukoliko ostane u granicama kritike i analize. Treba naglasiti da se pod analitičkom filozofijom podrazumeva jedan širok i heterogen filozofski pokret nastao početkom dvadesetog veka. Navodim nekoliko kratkih smernica/koordinata o toj “vrsti” filozofije.

1.Mesto – „Rođena“ je na relaciji Beč-Kembridž. Najviše se izučavala u zemljama anglo-saksonskog govornog područja. Danas se izučava u celom svetu.

2. Vreme – Postoji dosta (hipo)teza o vremenu nastanka, najznačajnijim autorima i delima, potom unutrašnjim pokretima, i slično. Jedna od njih kaže da je godina rođenja analitičke filozofije 1912. Te godine sreli su se Rasel i Vitgenštajn.

3. Preteče – Hjum (skepticizam, indukcija, kauzalitet), 
        Kant (metafizika, saznanje, sopstvo (svest)), 
        Dekart (cogito, pitanje o metodi), 
        Pers (pragmatička maksima, kvantifikatori), 
        Frege (zasnivanje aritmetike, ontologija brojeva), 
        Kont (sociologija kao pozitivna nauka)

4. Osnivači – Vitgenštajn (jezik, saznanje, duh), 
            Rasel (matematika, logika), 
                    Mur (etika), 
            Karnap (jezik, logika), 
            Poper (naučni metod, politički liberalizam)

5. Poznati predstavnici – Rajl, Strosn, Damet, Berlin, Tarski, Hempel, Lukašijevič, Fon Riht, Hintika (Evropa); Kvajn, Luis, Kripke, Patnam,Djuji, Kun, Nejgel, Dejvidson, Čalmers, Brendom (SAD). Danas postoji mnogo filozofa koji rade u analitičkoj tradiciji, iako je sve više onih koji se ne ograničavaju na jednu tradiciju (bave se i kontinentalnom, kineskom, islamskom, jevrejskom filozofijom, i slično).

6. Teme – U početku je to analiza jezika, koji prema vladajućem uverenju dovodi do filozofskih problema. U tu svrhu se izgrađuju veštački jezici (logika) i popravljaju prirodni jezici (teorija značenja). Ako je analiza jezika lice, onda je borba protiv metafizike naličje rane analitičke filozofije. Treća važna tema je ono što bih nazvao prosvetiteljskom notom analitičke filozofije. Ona je zamišljena ne isključivo kao oblast teorijskog/naučnog života, nego kao osnova za promenu celokupnog sveta (etike, umetnosti, političke stvarnosti, medija, a ne samo naučnih i teorijskih sistema). Premda analitička filozofija jeste inicijalno teorijska, prigovori da je apolitična i da zanemaruje važna pitanja iz oblasti prakse (politike, etike, umetnosti, religije, istorije, kulture, i sl.) nisu opravdani.

7. Metode – Metoda logičke analize uz oslanjanje na rezultate savremenih nauka su dva bitna obeležja rane analitičke filozofije. Kasnije se ovo modifikuje (u skladu sa razvojem logike i nauka), ali i dalje je na snazi. Danas su najrazvijenije grane analitičke filozofije vezane za računarstvo, kibernetiku, filozofiju tehnologije, kognitivne nauke, neuronauke, medicinu, itd. Ukoliko uslovno usvojimo dve distinkcije, biće nam lakše da pojmimo još jednu važnu osobenost analitičke misli. Postoji podela na sinhroni (problemski, strukturni) i dijahroni (razvojni, istorijski) pristup nekom predmetu istraživanja. Postoji, takođe, podela na minimalističke i maksimalističke filozofije, u pogledu njihovih pretenzija, zaključaka i njihove obuhvatnosti. U ovom bi pogledu analitička filozofija bila sinhrono-minimalistička (nasuprot kontinentalnoj, koja bi bila dijahrono-maksimalistička). 

8. Pravci – Logički atomizam, Logički empirizam (Bečki, Berlinski, Lavovsko-varšavski krug), Pragmatizam, Filozofija običnog jezika, Postanalitička filozofija. Takođe, važno je napomenuti da u okviru analitičke filozofije (ali i svake druge) postoje određeni centri koji stavljaju akcenat na pojedine teme i oblasti filozofije. Na primer, čuvene britanske filozofske katedre su London school of economics, Cambridge i Oxford, potom katedre u SAD-u kao što su New York, Harvard ili MIT. 

9. Načela – Ne znam kako izraziti osnovno načelo analitičke filozofije, ali pokušaću to da uradim na dva načina: (1) Misli otvoreno, slobodno, hrabro i kritički! (2) Što sam stariji i što imam više filozofskog staža sve više cenim filozofa koga nikada ranije nisam preterano “voleo” – Ludviga Vitgenštajna. Život i delo tog čoveka su grandiozni. Bio je istinski istraživač i neustrašivi filozofski buntovnik. Iako bez klasičnog filozofskog obrazovanja, uspeo je da okrene filozofiju naopačke, da razbije sve okove i dovede u pitanje sve autoritete. Jedan je od najuticajnijih ljudi u istoriji mišljenja.  Ako želite znati kako se misli kritički i kako se filozofira – čitajte Vitgenštajna, mislite kao Vitgenštajn! Taj čovek nikoga nije ostavio ravnodušnim. Mnoge velike filozofe je inspirisao i nadahnuo, od Rasela i Mura, preko filozofa Bečkog kruga, potom Rajla, Malkolma, Enskombove i Fon Rihta do Kripkea i Krispina Rajta. 

10. Važna dela – Danas je produkcija filozofskih dela (knjiga, zbornika, monografija, enciklopedija, priručnika, časopisa, tekstova, komentara) ogromna. Vreme je specijalizacije – naučnici prate samo pojedina polja, autore ili teme. Stvar je u nekom smislu arbitrarna i zavisi od opšteg/meta filozofskog stanovišta, ali neki tekstovi se izdvajaju kao kanonski u oblasti analitičke filozofije: Vitgenštajnove knjige Logičko-filozofski traktat i Filozofska istraživanja, Poperova Logika naučnog otkrića, Kunova Struktura naučnih revolucija, Kvajnove Dve dogme empirizma, Kripkeovo Imenovanje i nužnost. Odlika ovih dela je što ona nisu preglednog ili informativnog karaktera (nisu uvodi, priručnici, zbirke tekstova ili udžbenici), a nisu ni obična naučna dela (koja prezentuju nova znanja i nove hipoteze). To su knjige koje otvaraju nova filozofska “poglavlja”, vidike i paradigme, i u tom smislu podsećaju na klasike, poput Platonove Politeje ili Kantove Kritike čistoga uma. To nisu samo i jedino knjige iz kojih možemo saznati nešto o filozofiji i nekim filozofskim problemima, već knjige iz kojih “učimo da filozofiramo”.

Gordić Petar, master (profesor) filozofije, 19/07/2017
 


Појмовни бродоломи на РТС-у

Увод у филозофију — Аутор tarpe @ 00:17

Гилберт Рајл, британски филозоф који је радио на Оксфорду половином прошлог века, понудио је једно интересантно објашњење филозофије. Сматрао је да је филозофија појмовна географија или картографија. Филозофи, дакле, праве/цртају појмовне мапе, трудећи се да прецизирају значења појмова (посебно оних "тешких" и "неухватљивих" какав је и сам појам филозофије) и одреде односе између њих. Појмовне мапе нам помажу да се оријентишемо у свету језика на сличан начин као што нам географске карте (али и друге врсте мапа) помажу да се просторно снађемо.

Нешто опширније о овоме може се прочитати у тексту "Аналитичка филозофија"од Питера Стросна, такође једног британског оксфордског филозофа. Појмовно мапирање је један добар начин да се приступи филозофији и филозофским проблемима, али и разумевању уопште. Познат је и један метод учења – цртање мапа током учења (мапе ума). Мапирање нам помаже да избегнемо појмовни бродолом – то је метафора коју користи Стросн, позивајући се на Рајла.

Овај метод би добро дошао учесницима емисије Да Можда Не (18/05/17, РТС 1) у којој је тема била петиција о изучавању Дарвинове теорије еволуције. Биолог, филолог верник, бивши муфтија/сада политичар, филозоф и свезнајућа некултурна новинарка. Шта су све ти људи напричали?!! Махом веома крута и уска, односно парцијална разумевања науке, вере, филозофије, методологије, теорије, објашњавања, политике...слушао сам овакве кафанске расправе, али ово сам слушао на националном медијском сервису (јадног ли и чудног назива институције) од учених људи. Није ни чудо што нису нашли неко решење, неку тачку слагања – ти људи се ни око чега не слажу! 

И екс муфтија је машио, али је, по мом суду, победио. Не кажем да се у потпуности слажем са њим, али честитам му на храбрости и оштроумности.

Гордић Петар, мастер професор филозофије, 27/05/17
 
 

Powered by blog.rs