Шумадијски блуз

Кич и хиперпродукција глумаца

Biti ničim opterećen — Аутор tarpe @ 23:04

Иако волим, ретко читам новине у папирном формату. Углавном су то туђе новине, које дограбим на послу или у некој чекаоници. Овог пута је то био Информер у коме је објављен интервју са глумцем Војом Брајовићем (06.11.2014). Две тврдње великог глумца су остале у сећању. Прво, констатација да код нас владају кич и шунд, и глумчева нада да ћемо их победити. Друго, хиперпродукција младих кадрова (сваке године са Академија у Србији изађе око 100 младих глумаца којима мора бити пружена шанса да раде). Претпоставимо да су те две тезе тачне. Моје мишљење је да нећемо победити кич све док не зауставимо хиперпродукцију, између осталог, и глумаца. Друго, за хиперпродукцију глумаца криви су углавном глумци.

Хиперпродукцију констатујем у разним сферама живота, а за кич најпре морам рећи да нисам сасвим сигуран шта је то. Кич и шунд су две речи које многи људи употребљавају, а да не знају шта оне значе. Да бисмо знали шта нешто значи не морамо га дефинисати, али морамо знати да укажемо на то нешто. Свима је јасно да се ради о негативним појавама и сви желе да се дистанцирају од њих. Ипак, од кича се дистанцирају многи људи који делају и живе једним кич животом. У каквој су вези кич и култура?

Кад нешто хоћете да обезвредите кажете да је то кич. Кича има свуда око нас, од облачења и понашања људи које свакодневно срећемо па до популарних телевизијских програма и емисија, дневних новина и литературе. Није вазан само за уметност, иако га људи са њом најчешће повезују. Шунд је врста кича која се везује искључиво за литературу. Да би се разумело шта је кич, мора се разумети шта је права вредност и зашто је то тако. Кич значи деградацију, пропадање, осиромашење у односу на некакво нормално стање ствари или бар тежњу ка таквом стању. То пропадање може имати различите облике. Како одредити шта је то кич када живите у друштво и свету преплављеним кичем? Да ли је то могуће? Свуда око нас је кич. Данас је тешко одредити шта је кич јер је тешко указати на оно на основу чега је кич кич, а то је права вредност. Како одредити шта је права вредност? Кич не продукује само Пинк телевизија, која се обично узима за симбол декаденције. Одете у школу, позориште, библиотеку, цркву или болницу, и видите како се тамо продукује и подстиче кич. Погледајте Народну скупштину Републике Србије – кич на све стране. Сви гледају и учествују, нико се не буни, нико не примећује да ту много тога није у реду. Многи од нас одрастају и формирају се у друштву кича. Преплављени смо разним утицајима, бројним садржајима и информацијама које нам онемогућавају да се снађемо и нормално развијамо. Многи од којих учимо су огрезли у кич.

Најједноставније речено, кич је некултура. А култура је систем вредности, писаних и неписаних норми које се односе на сва животна питања. Култура је заливање цвећа, одлазак на стадион, концерт или у биоскоп. Култура је плаћање пореза, али и неплаћање пореза ако је тај порез пљачка. Култура је рећи «Хвала!» ономе који то заслужује и не рећи му то уколико не заслужује. Култура је рећи «Напоље!» или опалити шамар ономе ко Вас увреди. Све је култура, то је модел живота, понашања, мишљења. А већина нас је огуглала на све што се дешава око нас, сем физиолошких потреба. Отерани смо у некултуру и простаклук. Све око нас поприма обличје кича – не можете да изађете на слободну територију. И то више није питање избора, већ опстанка. Колико тога данас морате прећутати да бисте могли да живите? «У данашњем свету остају нам само две могућности. Прилагођавање или властита жртва.» - написао је Меша Селимовић. У већини случајева култура значи жртву, а кич прилагођавање. Данас је мали број оних који бирају прву опцију. У животу се могу и морају правити компромиси, али ако правите компромисе о неким суштинским питањима, онда немате никакве норме, принципе или начела којих се држите. Сами сте себи начело!

Случај глуме: Господине Брајовићу, ко је крив за то што има превише глумаца? Такво стање је несумњиво последица спреге политике и струке, а Ви сте припадник и једног и другог. Коме је у интересу да има превише глумаца и ко је донео такву одлуку. Хиперпродукција глумаца је «раме уз раме» са хиперпродукцијом информација, а она је један од поузданих индикатора стања кича у коме живимо. Хиперпродукција глумаца је пример кича, а до ње су довели неки глумци, редитељи, продуценти, сценаристи, драматурзи или професори који «ведре и облаче» у сектору културе. До њега нису довели људи који продају паприку на пијаци или возе аутобус, већ неки образовани (а неуки, неписмени, примитивни и површни) људи. Неко је морао да одобри да се толико људи може уписати на глумачки смер, а тај неко је морао бити из струке (дакле, из позоришта или са Универзитета). То није техничка одлука коју може донети политичар већ суштинска одлука коју мора донети професија. Законе не пишу Вучић или Ђинђић, него зналци из области коју закон покрива. Кич је када суштинске одлуке и суштинска питања постану периферна и неважна, а у први план исплива нешто пролазно. Зашто сте дозволили да једно од суштинских питања Ваше професије добије катастрофалан одговор? Ви сте одговорни, Вас неколико десетина најбољих из професије. Кога сад прозивате? Да је податак о броју свршених глумаца годишње Вама и Вашим колегама важан, Ви не бисте били забринути поводом тога у медијима него бисте блокирали државу и увели ред у ту област. Праву власт не дају избори, већ знање. Зашто има оволико глумаца? Више студената значи више пара за финансирање образовних институција. Те паре даје делом држава, а делом сами студенти. То што нико није направио истраживање колико нам глумаца у будућности треба и за какву културну сцену, и шта ће да раде ти млади глумци, то је изгледа споредна ствар. А та споредна ствар је заправо најважнија. Није другачија ситуација ни по питању других професија. Озбиљна друштва о томе мисле на време. А у тим озбиљним друштвима о томе не мисле ни политичари ни шофери него стручњаци, зналци, визионари. Њихова се важи, касније разлике се тичу само реализације њихових решења. А шта је код нас битно? Битно је да имамо академије за глуму, да тамо седе неки људи, да примају плате и образују оне који неће примати плате за глуму јер неће моћи да се запосле услед презасићености тржишта. Проблем је у томе што они који треба да знају главне ствари, они који одлучују о нашем сутра, они не знају оно што треба да знају и питам се шта раде све ове године и деценије. Због њих је све постало кич. Колико се филмова сними годишње? Колико имамо позоришта ? Колико ћемо их имати? Каквог ће усмерења бити? Како ће се финансирати? Небитно је да ли ће да их оснива или помаже држава, то су бројке до којих је лако доћи. Онда то пренесеш на сектор образовања и решиш проблем. Код нас је све стихија, наш пут би се могао сликовито изразити као пловидба чамцем преко Атланског океана. А рачуница је јасна само неко треба да каже стоп: уписујеш толико и толико, дипломира 80 %, од тог броја позоришта запосле рецимо 10% (мада не ни толико), 20% оде у независне уметнике,  20% се преоријентише на новинарство и слично, а шта ће да ради преосталих 50% (њих 50 из Брајовићевог примера). И тако сваке године! Нисам дефетиста, али код нас је све наопако. И није проблем што је наопако на улици, у кафани или на стадиону (мада је и то проблем), него што је наопако у школи, у скупштини, болници, на институту. Више стручњака, а мање памети је тешко наћи. Политичари морају да се пазе због избора и расположења бирачког тела, али није јасно због чега ови људи то раде. Зато што су некултурни и зато што су незналице. На речима је све ствар културе (вредности), а иза тога буџети, управни одбори, дилови, «јефтини» компромиси, исти талог као у политичким институцијама. Слушао сам једном приликом писца Владимира Арсенијавића (чије многе ставове не делим али се са овим потпуно слажем) када каже како је срећан што припада независној сцени и што не мора да комуницира са културним клановима.

Господине Брајовићу, кич је у културу дошао из глумачке професије, а не са Пинка или сличних му инстанци. Је ли РТС бољи од Пинка? Делимично, али је повлашћен (не мора да се бори за профит). Јесу ли академије боље? Не верујем! Из перспективе обичног човека, који о глумачкој професији мало зна, човека који помало прати новине и телевизију, који понекад посети позориште и прочита неку књигу могу рећи следеће. Пинк само искоришћава стање у коме се друштво налази и стимулише простаклук. Он је неизбежна карика кич-логике у којој сви учествујемо и коју су креирали интелектуалци. Културна елита стимулише Пинк. Пинк стимулише простаклук, тј. кич,  и тако укруг. Шта ће културној елити Пинк? Разлог је велики новац који кич доноси. Колико глумаца и културних делатника гостује на Пинку, и свима им је угодно и лепо док причају бљутаве вицеве и смешкају се уз турбо фолк музику. Постало је пожељно да се појавите тамо, јер ако вас нема тамо као да вас нема нигде. Политичари, људи од утицаја, контакти, ово-оно...Свеједно је да ли је код Лее Киш или Ивана Ивановића. Гледаност им је константно велика, а квалитет никакав. Баш ме занима колико би Ваших колега одбило да учествује у овим емисијама. Многи од њих се тамо осећају «као код своје куће» и из тих емисија продуже на пробе или представе. Неки ће тамо и да се запосле јер неће имати где друго. Неки ће да се окушају као водитељи, певачи, предавачи, истраживачи, да се баве хуманитарним радом, и слично. Неафирмисани могу да бирају – или то, или трафика, или иностранство. Предлажем им да се пријаве у полицију, приложе факултетску диплому и по закону им следује унапређење. Неко је поменуо одлив мозгова! Овима који треба да знају и који треба да донесу исправне одлуке одговара Пинк, он им је изговор за њихове брљотине. Он им је и извор прихода. Од кога се, господине Брајовићу, ограђујете када спомињете кич, од Пинка или од Ваших колега који зависе од Пинка и хране Пинк новим кадровима, а који се такође од њега ограђују. Између њих нема разлике. Линија која дели кич и културу је видљива и јасна онима који знају шта и како треба, шта је вредно, добро, лепо, квалитетно. Данас је танка и невидљива јер сте је Ви интелектуалци таквом направили. Ја је све мање распознајем. «У моје време било је десетак певача и сви су били добри, а данас сви хоће да буду певачи и свирачи» - рекао ми је једном мој отац, мајстор машинске струке. Није баш да ми је то време узорно али се тада знао број полицајаца, судија, лекара, професора...глумаца.  Глумцима сте, господине Брајовићу, Ви и Ваше колеге креирали амбијент у коме треба да раде и живе. Ви кажете «мора им се пружити прилика да раде». Ко ће да им пружи ту прилику? Држава? Тако што ће да има 50 фабрика, а 150 позоришта! Држава треба да оснива позоришта, али треба пре свега да пружи тим младим људима прилику да са својим старијим колегама сами оснују позоришта, да им направи амбијент у којем ће они сами да направе неки нови Атеље 212, а не да се гурају како би упали у неки државни конгломерат од позоришта. Не знам зашто али мени те велике културне институције све више личе на Сартид Смедерево, Електродистрибуцију Србије или Народну скупштину. Не разумем ко тамо ради, шта ради, не знам шта то плаћам када добијем рачун за струју, све ми је то јако далеко и неразумљиво. Ја поимам државу на потпуно другачији начин и сматрам да нам такве институције уопште не требају. Уместо да држава има културну базу, а да све остало буде самостална иницијатива чији ће обим да зависи од економске снаге и културног нивоа друштва, код нас је све обрнуто. Уместо да прилагодимо образовање потребама друштва, ми кроз образовни систем разграђујемо друштво. Људи се све више школују зато што не знају шта ће са собом, а мање зато што желе да нешто знају. И онда се појаве паметњаковићи који кажу нешто у смислу «Наш проблем је што културу или образовање схватамо као трошак, а оне су инвестиције». Да, то је тачно, али оне су инвестиције ако већина грађана једне државе разуме, зна и осећа зашто је то тако и жели да инвестира у те области. Нико нас не пита! За већину људи у овој држави културне институције јесу трошак јер им ни на који начин не користе. Зашто бих давао за нешто ако не знам на који начин ми то доприноси. Требало би да имам поверења у оне који знају и који на основу свог знања кажу да тако треба. Али немам поверења у њих! Или сам се ја удаљио од њих или оне од мене. Није важно, поента је да хоћу да се што више питам о свом животу, и да не мора неко цео живот да ми намеће обавезе о којима немам појма. Поента је да неко треба да ми каже «Ово је добро, овако треба...ЗБОГ тога и тога», па се онда ја определим и кажем «Може! Желим такво решење, желим такву државу и мислим да је то добро за моју будућност». Онда кажу «Зашто у култури користите економску логику?» Зато што не могу да читам књиге и идем у позориште ако сам гладан и жедан, го и бос! Онда кажу, па није баш да је дотле дошло? Е па дошло је!

Образовање је терен на коме се обликује хиперпродукција глумаца. И то пре свега просветна политика. Образујемо кадрове који ће радити негде другде или неће уопште радити то за шта су образовани – та работа је вишеструко већи проблем по ову земљу него сва јавна предузећа, намештени тендери и партијска запошљавања. Немачка не мора да «увози» из Србије ништа друго осим школованих људи – од лекара и инжењера до квалификованих мајстора и медицинских сестара. Јасно ми је, иако то не оправдавам, зашто сам ја само посматрач свега што се дешава, али ми није јасно зашто сте то Ви. Неке интелектуалце заиста боли стање наше државе, можете им то на лицу видети и у свакој реченици наслутити. Волео бих да грешим, али стекао сам утисак да је Вама и већем делу интелектуалне елите свеједно. Да Вам није свеједно, паралисали бисте ово друштво за седам дана. Имате ту моћ! Имате већу моћ него Вучић и Дачић заједно. Не треба Вам странка, не треба Вам инфраструктура, треба Вам само воља, жеља и одлука да нешто промените. Не зарад Вас него зарад потомака. Власт има полицију и војску, а ви? Културу и знање! Имате ли их? Чули сте сигурно за народну изреку «Ум царује, снага кладе ваља». Нема веће моћи од знања. Да га имате, урадили бисте оно што сам написао јер је то најјаче оружје, са њим сте непобедиви. Немате га, ни знања ни храбрости, није Вам тешко, добро се осећате – шта друго закључити из Ваше пасивности. Једном сте били активни па се ништа није променило. Да јесте, данас би било другачије.

Претходних месеци се научна и културна елита ове државе шегачила са министром полиције због плагијата. Занима ме ко би од њих одбио да гостује у култној емисији Недељно поподне са Леом Киш ауторке која је у стању да каже следеће:»Са докторатом у џепу пружила сам себи могућност да једног дана када не будем могла да будем на малом екрану имаћу своју професију и у тој кожи добро ћу се осећати као неко ко је квалитетно уложио у себе» (гуглајте, наћи ћете). Обратите пажњу на ову «реченицу», на овај став. Сасвим је свеједно да ли је докторат наведене госпође оргиналан, да ли је без плагијата. Не знам шта у њему пише и не знам како та жена приватно размишља, али када се погледа пола њене емисије види се једно велико - ништа. Тако живи и мисли неко ко се потпуно уклопио у свет кича. Лично немам ништа против госпође Киш а ни против Вас господине Брајовићу, на место и њеног и Вашег имена у овом тексту могу се уписати имена многих других. Не знам да ли бих и шта бих ја радио да сам на Вашем месту, али ми је мука да слушам и гледам како се само ређају посматрачи и аналитичари друштва, а оно остаје исто. Интелектуалци све критикују, све знају, а ништа не предузимају и то је оно што ми веома смета. Не завидим, не оптужујем, тражим одговоре и опростите ми ако грешим, али чини ми се да је за Вас све ово једна потпуно другачија реалност у односу на мене и неколико милиона људи у овој земљи. Можете и Ви мене питати шта сам ја урадио да би нама свима било боље и оптужити ме за пасивност. Нити се буним, нити правдам. Нити се бавим културом, нити тврдим да сам културан.

Али тврдим да за кич и хиперпродукцију криви образовани људи. Постоје само две алтернативе поводом овог питања: или их не интересује будућност овог друштва или су недовољно стручни и образовани да то питање реше. А обе показују да су они заправо суштински необразовани. Битно је да су њихове каријере блиставе, да раде у значајним институцијама, да су им пуни стомаци, да су добили прилику да се искажу и остваре. То што ће долазити многе нове генерације које ће они да залуђују, то је мање важно. Таквима су важне само њихове фотеље и сујете.

Miodrag Zec - Pravna ili revolucionarna drzava (video)

Biti ničim opterećen — Аутор tarpe @ 23:37
Kratki intervju sa Miodragom Zecom, profesorom ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Powered by blog.rs