Шумадијски блуз

"Афера Сокал" као аргумент

Филозофија језика — Аутор tarpe @ 23:06

У тексту који преносимо на кратак и једноставан начин је описана Сокал афера, један од догађаја који је крајем прошлог века уздрмао интелектуални свет. Несумњиво је да су професори Сокал и Бричмонт показали да нешто није у реду у једном делу науке. Нешто слично се касније догодило и у нашем делу света (линк). Међутим, оно због чега сам поставио овај текст је следеће питање: Шта се све може "бранити"/"нападати" помоћу Сокал афере? Може ли се она злоупотребити? Мало по мало па се тај догађај почиње спомињати на многим местима и у различитим контекстима, од којих су неки спорни. Од јасног "аргумента" многи га претварају у мит и догму, а мете које погађа су све бројније.

Pomodne besmislice i filozofija palanke

 

U prirodi je nesigurnog intelektualnog uma da ono što ne uspeva da razume tretira kao duboko i mudro. U prirodi je nesigurnog intelektualnog uma i da ne dovodi u pitanje povremena lupetanja priznatih autoriteta i da im veruje čak i kada ih ništa ne razume. Na eksploataciji ovih mentalnih slabosti počivaju pisanja svih opskurnih i nerazumljivih intelektualnih tekstova, kao i brutalna zloupotreba jezika koja sa tim ide.

U još jednom neuspešnom pokušaju da pročitam pretencioznu i konfuznu „Filosofiju palanke“ Radomira Konstantinovića, podsetio sam se poduhvata dvojice hrabrih profesora fizike, Alana Sokala i Јеаna Bricmonta. U svojoj knjizi „Fashionable Nonsense“, oni su izvrgli ruglu nadobudne, egzibicionističke tekstove francuskih postmodernista kojima se mnogi dive, iako ih malo ko razume. Pomenuta knjiga ima zanimljivu predistoriju. (1)

Profesor Sokal je 1996. godine u uglednom časopisu Social Text objavio naučnu parodiju pod naslovom „Transgressing the Boundaries : Toward Transformative Hermeneutics of Quantum Gravity“. Po njegovim rečima, ovaj konstrukt se sastojao od istina, poluistina, netačnosti i nelogičnih zaključaka. Rečenice su imale korektnu sintaksu, ali nisu značile ništa. Ukratko, Sokal je pokazao da nema tih gluposti ili nebuloza koje se učeno upakovane u nerazumljiv i hermetički jezik ne mogu publikovati, pogotovo kada dolaze od naučnih autoriteta. Kada je Sokal istom časopisu poslao drugi tekst u kome je objasnio da je prethodni tekst bio samo parodija, i razložio motive koji su ga naveli na ovakvu šalu, časopis ga nije odobrio za štampu. Obrazloženje je glasilo da taj (drugi) tekst ne odgovara njihovim intelektualnim standardima. Mora biti da ga je diskvalifikovala prelaka razumljivost, ili nedovoljna nerazumljivost.

Ova intelektualna farsa (tzv. afera Sokal) imala je veliki odjek i inspirisala je pisanje knjige „Fashionable nonsense“ u kojoj su kritikovani francuski postmodernisti. Iako Sokal i Bricmont nemaju poštovanja za strukturalizam, poststrukturalizam, postmodernizam i slične pravce, oni se u knjizi uglavnom ne upuštaju u filozofsku kritiku ovih pravaca. Njihova kritika je opreznija i fokusirana je na teren kojim oni dobro vladaju. Kako su postmodernisti (Jacques Lacan, Julia Kristeva, Jean Baudrillard, Luce Irigaray, Bruno Latour, Paul Virilio, Gilles Deleuze, Felix Guattari) voleli da svoje traktate kite i osnažuju pojmovima i konceptima fizike i matematike, Sokal i Bricmont su svoju kritiku usmerili upravo na tu stranu.(2)

Kada god pomenuti intelektualci koriste matematiku i fiziku kako bi svoje tekstove učinili „dubljim“, oni to uvek rade pogrešno, jasno demonstrirajući da ili ne razumeju, ili samo površno i jedva poznaju ono što izdašno koriste.

Svoju argumentaciju Sokal i Bricmont dobro potkrepljuju, pa knjiga obiluje citatima koji ilustruju neznanje, brojne logičke besmislice i praznu jezičku ekvilibristiku. Oni tvrde da se ovde ne radi o njihovom naučnom cepidlačenju i pedanteriji. Ne radi se ni o tome da su autori koji su predmet kritike, pojmove i koncepte matematike i fizike upotrebljavali kao metaforu, analogiju ili vid poetske slobode. U pravilu se radilo o neznanju i o nerazumevanju koncepta, o upotrebi koncepta bez ikakvog empirijskog smisla, o frljanju terminima bez obzira na kontekst u kome se koriste, ili o baratanju frazama i rečenicama koje su suštinski besmislene i nerazumljive. Ukratko, reč je o pokušaju da se na silu bude „dubok“ i egzaktan, ili da se zaseni prostota.

Fenomen o kome Sokal i Bricmont pišu je univerzalan i svuda prisutan u većoj ili manjoj meri. Ne verujem da se može jasno misliti a konfuzno pisati. Verujem da se konfuzija iz glave uvek prenosi na papir i da sa papira ne može pobeći. Alternativno objašnjenje za hermetično pisanje tekstova je možda ono koje sugeriraju Sokal i Bricmont – pretencioznost, bezidejnost ili trivijalna misao se često pokušavaju sakriti hermetičnim pisanjem.

Umesto da reči služe kako bi se kompleksni pojmovi i teze učinile jasnijim, intelektualci-egzibicionisti rade sasvim suprotno. Oni i nekomplikovane koncepte čine nerazumljivim, kako bi im dali dubinu.

To me i vraća na knjigu „Filosofija palanke“ koja je poslužila kao povod za ovaj tekst. U kontekstu ovoga što pišem nije bitno da li je ova knjiga biblija druge Srbije ili crvena marama za prvu Srbiju. U ovom kontekstu je nevažno šta Konstantinović misli o srpskim pesnicima, provincijalnom duhu, ili izvorima nacionalizma. Konstantinović može biti, ili ne mora biti u pravu i ja o tome ne želim ovde da sudim.(3)

Ovde je reč o tome da je tekst nerazumljiv, repetitivan, da se kroz knjigu mora putovati intuitivno i da se mora pogađati šta je to pisac hteo da kaže. Kako se ne radi o poeziji već o sociološkom eseju, takav napor je sasvim besmislen i graniči se sa mazohizmom. U lepoti tog jezika i rečenice se ne može uživati, to je muka čitati, i to sasvim nepotrebna muka. To što je Konstantinović verovatno želeo da kaže, moglo se reći mnogo jednostavnije, kraće i jasnije.

Bilo bi zanimljivo prevesti „Filosofiju palanke“ na neki od velikih evropskih jezika, mada ne verujem da bi se prevodioci utrkivali da to učine. Zato bi možda brojni poštovaoci ove knjige mogli da se oduže Radomiru Konstantinoviću i prevedu je, za početak, na engleski jezik. Time bi jasno pokazali da su Konstantinovića razumeli, a o njegovim mislima i stilu bi mogli da sude i za sada prikraćeni nepalanački čitaoci. Filozofskim i jezičkim sladokuscima predlažem da pokušaju sa prevodom makar neke od dužih rečenica iz knjige. (4)
——————————————————————

(1) Knjiga je u SAD objavljena pod naslovom „Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals’ Abuse of Science”, dok je u Britaniji objavljena pod naslovom “Intellectual impostures: Postmodern philosophers’ abuse of science”.

(2) Kritike je ostao pošteđen Žak Derida koji (na svoju sreću) nije podlegao trendu i svoje teorije nije „začinjavao“ prirodnim naukama.

(3) Pripremajući svoj tekst, naišao sam na tekst profesora Slobodana Antonića pod naslovom „Rodno mesto i tajna druge Srbije“ ( http://www.nspm.rs/prikazi/rodno-mesto-i-tajna-druge-srbije.html) koji je za mene bio izuzetno informativan, i ovaj pasus se delimično referiše na Antonićev tekst.

(4) Rečenice nisu tendenciozno birane i ovakih i sličnih rečenica je u knjizi na pretek:

„Moment zablude, kao moment kojim ne-red (budući red) dolazi u sukob sa redom (sadašnjom istinom), ovde isključen zazorom od moguće prevare i tragedije koja se, ovom duhu, čini uvek kao delo jedne ne-razumnosti (ne-razboritosti, ne-trezvenosti), jeste onemogućen tako što je njegovo onemogućenje u stvari omogućenje pamfletizma kao prividne tragedije, odnosno kao sukoba koji se od tragedije jedino uzima, i na koji se tragedija svodi unižavanjem svakog stvaranja koje jeste sukob ali uvek (sukob) na nezavršivom putu istine ka samoj sebi u nezavršivom stvaranju, između racionalnog i iracionalnog (kao još ne-racionalizovanog)“ (str. 28)

ili

 

„Ovaj duh palanke, koji ovde dostiže, možda, najviši stepen svoje tragičnosti kao, uistinu, savršene nesposobnosti za tragediju, vrtoglavo se približava upravo tu svesti o svojoj nemogućnosti, jer se nužno ukazuje samom sebi kao duh koji hoće da bude naivan jer neće više da bude naivan (pošto hoće da bude u plemenu, siguran u njemu, a ne u nesigurnoj istoriji i još nesigurnijem vremenu), jer hoće iz nenaivnosti naivnog realizma u naivnost mitotvorne svesti, jer iz deziluzionističkog stava (i po njegovoj zapovesti) hoće stav iluzionizma, jer iz nihilističkog prezira egzistencije kao besmislenog rada hoće u raspevano-radini universum mitotvorne svesti, i jer, najzad, iz nihilističkog prezira jezika hoće u mađijsko jedinstvo reči i stvari (iluzorno-iluzijskog i stvarnog) duha plemena.“ (str. 145)

Небојша Катић, 19/09/2012, преузето са блога  https://nkatic.wordpress.com


Слобода изражавања?

Подсећања — Аутор tarpe @ 23:14
"Charlie Hebdo" (Париз, јануар 2015) и "Ecce homo" (Београд, октобар 2012)

Powered by blog.rs