Шумадијски блуз

О објективности новинара

Biti ničim opterećen — Аутор tarpe @ 22:44

Недавно сам написао коментар о једној скандалозној "епизоди" емисије Лични став. Страшно је како се аутор опходио према свом госту у овој емисији. Новинари би требало да буду лојални истини (шта год то значило) и јавном интересу, али су често продужене руке разних идеологија и интереса. Пођимо од себе, тешко је бити непристрасан и објективан у неким ситуацијама. И новинари су људи, не треба им замерити ако понекад погреше, осим ако грешке не понављају.
Мени се чини да је новинарка РТС-а у овим емисијама (1 и 2) навијачки настројена када је у питању рехабилитација генерала Михаиловића. Јасно је на којој је она страни, и то није спорно, вероватно има добре разлоге за своје ставове. Проблем је што неће да чује разлоге супротне стране. Стекао сам утисак да не разуме шта је предмет рехабилитације.
На 66:33 и даље емисије (1) и 40:59 и даље емисије (2) видимо врло напету водитељку, Титову пионирку која само што се није расплакала. Препоручио бих јој да почне да учи историју из почетка. Пре научних текстова нек прочита ова два ("Слобода, а не комунизам") и ("Дража, суд, Јасеновац") као припрему. Као што рече један од учесника једне од наведених емисија "Комунисти су били мајстори пропаганде". Све се из тог периода мора узети са резервом, а поготову питање о генералу Михаиловићу. Након свега што нам се издешавало мислим да је то очигледно. Тај део наше савремене историје је кључан јер у вези њега постоје бројне лажи и предрасуде, намерно конструисане и никада расветљене. Што се више то клупко одмотава, то југословенски комунизам и доба "братства и јединства" изгледају мрачније и теже, какви су заиста и били. 
 

Одломак из књиге "Философске урвине"

Dead Metaphysicians Society — Аутор tarpe @ 21:57

 

"Философија је својеврсно мучеништво. Ту се мисао ломи по тамним безданима и дивљим урвинама небића и свебића. Зато су философи, махом, тужни и - занесени људи. Неки свепобедни нагон гони њихову мисао из тајне у тајну. А шта није тајна у овом свету и над овим светом!

Философи су, често, трагични људи. Јер њихова мисао дуго и упорно јуриша на космичке тајне, док најзад, као скрхана птичица, не падне пред последњим бедемима њиховим.

Философи су, покаткад, очајни људи. Јер их мисао заведе у такве лавиринте, из којих нема ни повратка назад ни изласка непред.

Философи су, овда-онда, бунтовни људи. Јер им мисао побесни од страхотне загонетности овога света. 

Философи су, понекад, саркастични људи. Јер им мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности. А ко се горчином храни, зар нема право на сарказам, на сарказам као бар на привремени modus vivendi и - cognoscendi? 

Са њима, са философима, ја сам у каравану који лута по бескрајним пустињама. И нама нестаје воде да душу освежимо, јер нам се мисао уморила, ожеднела, огладнела. И ми се хранимо песком и појимо песком. О, песком сланих, горких, страшних тајни... Туга је то бити философ. Јер си у Каравану који никако не може да изађе из пустиње. Ту човекова мисао најзад у страшним мукама издише од глади и жеђи. А човек? - Ојађени печалник крај сиве, пешчане хумке свога вођа и путовођа..."

Проф. др. Јустин Поповић, Философске урвине, Минхен, 1957, стр. 240/241.

Коментар: Писац ове књиге је Јустин Поповић, православни монах, српски светитељ, један од најутицајнијих и најцењенијих православних теолога 20. века. Био је професор на Богословком факултету Универзитета у Београду, оснивач Српског филозофског друштва, преводилац светоотачке литературе. Поред Философских урвина написао је Житије светих (12 књига), потом Догматику православне цркве (3 књиге), Достојевски о Европи и словенству, и још неколико књига. Одмах да кажем да нисам читао целу књигу, већ само делове. Наведени одломак у коме др. Јустин пише о философији је писан песничким или песничко-теолошким језиком. Као и код неких других теолошких књига, стил писања је мешавина певања/појања, приповедања, есејистике... Филозофски гледано, утицаји у погледу стила су Стари Грци, Источна патристика, Библија, Достојевски, Ниче,... језик који се мора пажљиво читати, одгонетати, дешифровати. Језик препун метафора, симбола, прожет могло би се рећи циљаном методском непрецизношћу. Прожет строгим, молитвеним расположењем. Више беседа и гласни монолог, мање теоријски текст. Једно заиста необично дело, нама не толико упућенима у теологију тешко за читање. Тешко, а лепо; на моменте питко, на моменте горко. Неки би рекли да за читање оваквих дела јесте потребно али не и пресудно теолошко знање. Важнији је "отворени дух". Ово није чисто теоријска или научна књига као што ни хришћанство није чиста теорија већ живот. Потребно је посебно "стање душе" да би се овакви текстови читали. 

Нама којима су ближе неке другачије филозофије неколико ствари је проблематично. Многима је споран назив "философија"; мени није иако га ретко користим. Мени је спорно то што међу предметима које уче будући свештеници и теолози има мало оних везаних за природне науке. Православље није једина религија, али пошто је књигу писао православни теолог овде ћу се задржати на тој религији. Богословље би требало да укључи у себе колико-толико природословља, да се тако изразим. Философске урвине су писане између два рата, у то време су се већ десиле неке научне револуције: у математици, физици, биологији, психологији...Не знам да ли сам у праву, али из мојих разговора са верујућим људима, али и теолозима, ове теме се упорно избегавају. Стекао сам утисак да се ти људи боје да закораче у науку, као да сматрају да ће то уздрмати њихову веру. Не знам зашто, али ја сам уверен (на основу онога што знам и о теологији и о науци) да су научна открића компатибилна са теолошким догмама. Верујем да је аутор Филозофских урвина био упознат са неким достигнућима савремене науке и да је био свестан њене важности за савремени живот. Мислим да је људе блиске вери потребно освестити у овом правцу и да теолошко образовање треба обогатити овим садржајима. 

Гордић Петар


Powered by blog.rs