Шумадијски блуз

17 ÐÑ, 2015

Одломак из књиге "Философске урвине"

Dead Metaphysicians Society — Аутор tarpe @ 21:57

 

"Философија је својеврсно мучеништво. Ту се мисао ломи по тамним безданима и дивљим урвинама небића и свебића. Зато су философи, махом, тужни и - занесени људи. Неки свепобедни нагон гони њихову мисао из тајне у тајну. А шта није тајна у овом свету и над овим светом!

Философи су, често, трагични људи. Јер њихова мисао дуго и упорно јуриша на космичке тајне, док најзад, као скрхана птичица, не падне пред последњим бедемима њиховим.

Философи су, покаткад, очајни људи. Јер их мисао заведе у такве лавиринте, из којих нема ни повратка назад ни изласка непред.

Философи су, овда-онда, бунтовни људи. Јер им мисао побесни од страхотне загонетности овога света. 

Философи су, понекад, саркастични људи. Јер им мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности. А ко се горчином храни, зар нема право на сарказам, на сарказам као бар на привремени modus vivendi и - cognoscendi? 

Са њима, са философима, ја сам у каравану који лута по бескрајним пустињама. И нама нестаје воде да душу освежимо, јер нам се мисао уморила, ожеднела, огладнела. И ми се хранимо песком и појимо песком. О, песком сланих, горких, страшних тајни... Туга је то бити философ. Јер си у Каравану који никако не може да изађе из пустиње. Ту човекова мисао најзад у страшним мукама издише од глади и жеђи. А човек? - Ојађени печалник крај сиве, пешчане хумке свога вођа и путовођа..."

Проф. др. Јустин Поповић, Философске урвине, Минхен, 1957, стр. 240/241.

Коментар: Писац ове књиге је Јустин Поповић, православни монах, српски светитељ, један од најутицајнијих и најцењенијих православних теолога 20. века. Био је професор на Богословком факултету Универзитета у Београду, оснивач Српског филозофског друштва, преводилац светоотачке литературе. Поред Философских урвина написао је Житије светих (12 књига), потом Догматику православне цркве (3 књиге), Достојевски о Европи и словенству, и још неколико књига. Одмах да кажем да нисам читао целу књигу, већ само делове. Наведени одломак у коме др. Јустин пише о философији је писан песничким или песничко-теолошким језиком. Као и код неких других теолошких књига, стил писања је мешавина певања/појања, приповедања, есејистике... Филозофски гледано, утицаји у погледу стила су Стари Грци, Источна патристика, Библија, Достојевски, Ниче,... језик који се мора пажљиво читати, одгонетати, дешифровати. Језик препун метафора, симбола, прожет могло би се рећи циљаном методском непрецизношћу. Прожет строгим, молитвеним расположењем. Више беседа и гласни монолог, мање теоријски текст. Једно заиста необично дело, нама не толико упућенима у теологију тешко за читање. Тешко, а лепо; на моменте питко, на моменте горко. Неки би рекли да за читање оваквих дела јесте потребно али не и пресудно теолошко знање. Важнији је "отворени дух". Ово није чисто теоријска или научна књига као што ни хришћанство није чиста теорија већ живот. Потребно је посебно "стање душе" да би се овакви текстови читали. 

Нама којима су ближе неке другачије филозофије неколико ствари је проблематично. Многима је споран назив "философија"; мени није иако га ретко користим. Мени је спорно то што међу предметима које уче будући свештеници и теолози има мало оних везаних за природне науке. Православље није једина религија, али пошто је књигу писао православни теолог овде ћу се задржати на тој религији. Богословље би требало да укључи у себе колико-толико природословља, да се тако изразим. Философске урвине су писане између два рата, у то време су се већ десиле неке научне револуције: у математици, физици, биологији, психологији...Не знам да ли сам у праву, али из мојих разговора са верујућим људима, али и теолозима, ове теме се упорно избегавају. Стекао сам утисак да се ти људи боје да закораче у науку, као да сматрају да ће то уздрмати њихову веру. Не знам зашто, али ја сам уверен (на основу онога што знам и о теологији и о науци) да су научна открића компатибилна са теолошким догмама. Верујем да је аутор Филозофских урвина био упознат са неким достигнућима савремене науке и да је био свестан њене важности за савремени живот. Мислим да је људе блиске вери потребно освестити у овом правцу и да теолошко образовање треба обогатити овим садржајима. 

Гордић Петар


Коментари

  1. Поента је баш у томе, у духовности, како рече у отвореном духу. Без тога, без духовног, свака наука па и филозофија бива ледена, непотпуна, разочаравајућа и деструктивна а свакодневица неподношљива. Без духовне вертикале нема "изласка каравана из пустиње" то је суштина читавог дела.

    Аутор Јанакис — 17 ÐÑ 2015, 23:51

  2. Хвала на коментару, нису баш чести:) Донекле могу да докучим ово што сте рекли. Овде, пак, нисам мислио на себе. Иако ће ово звучати гордо и прејако, ја сам бар у неком смислу верујући човек (верујем у неке основне православне догме), а познајем неколицину људи који су богослови, свештеници, итд, разговарам са њима о тим питањима, идем у Цркву, молим се Богу. Дипломирао сам филозофију и тамо чуо много људи који поричу постојање Бога, и један део њих има аргументе за то. У току су дебате еволуционисти/креационисти, и сл. Таквим људима није довољно рећи ово што сте написали. Они кад чују речи караван, пустиња, они одмах кажу "шта је бре ово, ово је неозбиљно, ово није језик науке и не завређује нашу пажњу". Или посегну за неким натуралистичким објашњењем религије. Не кажем да су у праву, али треба их упутити на дела теолога који тематизују однос науке и религије на један строжији начин.

    Аутор tarpe — 18 ÐÑ 2015, 00:19


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs