Шумадијски блуз

Током прошле и претпрошле године објављена су два интервјуа са српским филозофом Иваном Миленковићем:  Безопасна филозофија није филозофија (портал Новости, 14. новембар 2014) и Српско становиште је прво и последње уточиште за ништарије (Нови магазин, 23. Новембар 2015). У оба интервјуа има много спорних тачака које се тичу делом српске и југословенске филозофије, а делом метафилозофије (дисциплине којом се последњих година бавим, а која се између осталог бави задацима и циљевима филозофске струке). Није тачно да су хрватски марксисти били озбиљни, а српски неозбиљни; није тачно да је београдска катедра „у међувремену“ постала аналитичка, она је то у једном смислу постала пре 6-7 деценија; није тачно да Америка не успева „да произведе“ филозофе вредне пажње; није тачно да је биоетика „урнебесно глупа дисциплина“; и није тачно да је аналитичка филозофија безопасна и неозбиљна. Све су то упитне и спорне тезе, пре свега јер спадају у домен филозофских питања, а да се њима у прилог не наводе аргументи. Међу бројним питањима било је једно које се тицало савремене српске филозофије и о њему ћу писати у овом тексту. Миленковић каже (парафразирам) како (1) осим Философије паланке нема ниједне друге вредне филозофске књиге или филозофа код нас, и (2) да је за разлику од наше филозофске „сцене“ хрватска веома напредна, да су они вредно радили, створили генерацију наследника и оставили вредна филозофска дела, итд. Очекивао сам да неко од домаћих филозофа (од)реагује на ове тврдње, али се нико није огласио. Јесте публициста и новинар Маринко Вучинић (Иван Миленковић и «српско становиште», 17. јануар 2016, НСПМ), али се он осврнуо на културно-историјски, а не филозофски аспект ових теза. Као филозоф, не могу се сложити са овим Миленковићевим ставовима из следећих разлога.

(1)

Философске урвине Јустина Поповића, Принципи метафизике Бранислава Петронијевића,  Дијалектичка теорија значења Михаила Марковића, Ниче и Метафизика Михаила Ђурића, Историја хеленске етике Милоша Ђурића, Елементарна теорија скупова Александра Крона, Угрожена слобода Војислава Коштунице, Социолошки метод Војина Милића, Савремена мета-етика Светозара Стојановића, Простор.Време.Зенон Милоша Арсенијевића, Материја, свест и сазнање Николе Грахека...ово су, по мом мишљењу,  класици домаће филозофске литературе. Бољи познаваоци наше филозофије додали би ту још неке књиге, на пример, Николе Милошевића, Љубомира Тадића, и сл, али и ово је довољно. Многе од ових књига нису самосвојне као Философија паланке, али их одликује то што по методама и садржајима личе на дела филозофа у Британији, Немачкој, САД-у, итд. Тамо су људи у 19-ом веку писали филозофске књиге Константиновићевим језиком и стилом, али ни то не мора бити разлог због кога је ова књига лоша. Самосвојност (у смислу оригиналности) јесте пожељна особина за неко дело, али су пресудни аргументи, објашњења, докази, језик и све оно што чини логички, аргументативни и експланаторни склоп једног дела. То је случај чак иако је у питању дело које је на граници књижевности, филозофије, историје и политике. И у тој хаотичној области морају постојати неки стандарди, не може баш све да се представи као филозофија. Постоји неко неписано правило у јавности по коме је дело филозофско ако је језички компликовано. Другим речима, „што је више компликовано, то је више филозофско“. То може бити случај, ако то читањем и испитивањем утврдимо, али као правило то не може да важи (што изгледа неки филозофи и они који претендују да се филозофијом баве заборављају). Да би Философија паланке била то што колега Миленковић (and company) тврде да јесте, неко мора да издвоји време и простудира најважније филозофске књиге овог поднебља и на основу тога донесе закључак. Филозофски, научно, објективно или како се то популарно каже „црно на бело“. Тек након тога би она евентуално могла да уђе у стандардну студентску литературу. Али, може и данас, толико је отворених предмета на факултетима на којима се може предавати нека тема чијем би разумевању делови ове књиге допринели. Зашто делови? Литературу на студијама филозофије данас ретко када чини целокупно дело неког аутора. Због огромне продукције и великог броја књига, то су пре делови књига, фрагменти или научни чланци релевантни за неко поље. Сигуран сам да би та књига допринела разумевању неких питања из српске филозофије или филозофије историје.

Ако поменуто истраживање нико није обавио и објавио, на основу чега колега Иван Миленковић доноси свој закључак? На основу својих идеолошко-вредносних ставова и личних симпатија. Исто као када бих ја рекао да су Аристотелов Органон или Кантов Вечни мир најбољи филозофски списи икада написани, јер се они мени допадају, блиски су ми проблеми о којима расправљају. Друго, такав закључак се доноси на основу метафилозофске концепције коју колега Миленковић афирмише, а коју други филозофи не морају да деле. У чему се састоји филозофска вредност Философије паланке? Не знам! Нисам читао ту књигу у целости. Можда ћу је и прочитати! Кад је прочитам, онда ћу судити. Углавном, имам представу о чему она говори. Има код нас филозофа који ову књигу уопште не би сврстали у филозофску литературу. И поред тога што је нисам прочитао и што ми њен стил није нарочито близак, у својој оцени не бих ишао тако далеко. Књига се бави једним осетљивим и граничним питањем (питањем нације, менталитета, фашизма), а филозофија то иначе ради – бави се граничним питањима. Мене је овој књизи привукла њена «популарна непопуларност». Наиме, већина људи је чула за ту књигу, али ју је ретко ко читао.  Дакле, књига је популарна јер готово сви знају да постоји. Књиге су углавном популарне јер се читају, али ова књига је популарна иако се слабо чита. Како је могуће да једно врло вредно дело остане незапажено и да се само једна група људи диви тој књизи. Можда је средина непросвећена, па није у стању да га разуме. Јер, великим делима је суђено да их не разумеју. Друго, једно је бавити се делом као делом, а сасвим друго аутором и његовим целокупним ангажманом. Проблем са том књигом није толико она сама (ретко се ко њом директно бави), колико њена лоша рецепција (која би, барем када су у питању оваква дела, требала бити далеко боља). И треће, постоје људи који су читали то дело и који сматрају да је оно теоријско оправдање оног што „друга Србија“ годинама износи као историјску истину (Слободан Антонић) или критикују језик којим је писано независно од садржаја о коме говори (Небојша Катић). Читао сам њихове текстове и «кристално» су јасни и врло убедљиви.

Како се одлучујемо да прочитамо неку књигу? По препоруци или путем рецензије, коментара, новинског чланка. Коментатори филозофских књига требало би да те књиге јавности приближе, да наведу и прецизирају главне тезе и неке аргументе у корист тих теза, па да се онда заинтересовани део јавности одлучи да чита и процењује статус тих аргумената. Али свега тога у овом случају има веома мало. Шта је онда основа за њену процену, ако то није сам текст? Књига има статус манифеста, култног списа око кога се „диже велика прашина“. На њену популарност више су утицали ауторов анти-национализам и хорско певање његових ученика о паланачком духу српског национализма, него њен садржај. Дакле, политика и идеологија јој дају већу јавну вредност од њеног стила, садржаја или аргумената. Научни рад је јавна ствар, али није свеједно ко заступа неке идеје у јавности. Многи од коментатора ове књиге нису филозофи, не прате савремену филозофију, њене токове и тенденције, тако да је упитно шта им даје за право да говоре о филозофији. Иван Миленковић јесте филозоф али повремено прави исту грешку коју праве његови истомишљеници. У својим јавним наступима истичу храброст Радомира Константиновића да се супротстави српском национализму, Милошевићу, паланачком духу, и слично, а онда његово дело назову најважнијим и јединим филозофски вредним делом српске филозофије. И прво и друго могу бити тачни, али Константиновићева храброст, политички ангажман или стил писања нису оно због чега је његова књига филозофски вредна. То се мора јасно раздвојити, да људи који нису упућени у материју не би спонтано те две ствари саставили. Ја не могу рећи шта и каква Философија паланке јесте, али засигурно (на основу онога што јој се наводи у прилог) могу рећи шта та књига није. То није најважније филозофско дело у српској филозофији јер се нико није одлучио и осмелио да истражи тај домен и понуди аргументе у прилог једном таквом закључку. Сигурно је да је Константиновићев јавни ангажман важан у контексту супротстављања паду српског друштва крајем 20. века. У филозофији политике и историје, ангажман је важан готово исто колико и теорија, често се и прожимају. Али у оцени ове књиге фали потпунији контекст. И други филозофи су се и јавно ангажовали, и писали, и били прогоњени, тако да није јасно шта је оно што Философију паланке издваја од других дела, а њеног аутора од других аутора.

И на крају, Миленковић каже да сем Константиновића ниједан српски филозоф није вредан да окупи најбоља имена бивше Југославије. Прво, не знам како аутор зна који су то најбољи из бивше Југославије! И друго, зашто би њихово окупљање давало велику вредност неком аутору или делу? У Србији су већ организоване конференције у част великих и светски признатих српских филозфа Николе Грахека и Светозара Стојановића, и хрватског филозофа Ненада Мишчевића (очекујем и да ће у будућности бити организоване конференције о Михаилу Марковићу, Светлани Књазев, Александру Крону и неким другим заслужним филозофима). Да смо ми мало богатија и самосвеснија средина, на те (већ одржане и прижељкиване) конференције би дошла велика филозофска имена из целог света, са којима су поменути људи сарађивали.

(2)

Осим информативно, не пратим хрватску филозофску продукцију. Читао сам књигу Концепти постмодернистичке филозофије Матка Сорића (кога Миленковић помиње) и мислим да је веома добра. Колега Миленковић каже да су хрватски филозофи (марксисти) оставили нека значајна дела (која се и данас читају и о којима се пише). То је тачно, али непотпуно. Како је могуће да неко помене најважније савремене хрватске филозофе, а да у њих не сврста Невена Сесардића, Горана Швоба или Ненада Мишчевића. Важни су Кангрга, Грлић, Петровић, Сутлић (читао сам неке од њих), али помињати утицајне људе и књиге у сфери филозофије у Хрватској (или Југославији), а не поменути, на пример, Сесардићев Физикализам је непрофесионално и идеолошки једнострано. Ах, опет та идеологија! Ја нисам марксиста, али сигурно не бих изоставио неке хрватске марксисте са своје листе југословенских филозофа. И то није ствар допадања или не допадања, већ непристрасности. Ми смо мале државе, али идите у свет (не мора нужно бити западноевропски део, може и руски, кинески, јужноамарички или азијски), па ћете видети за кога су људи чули и кога су читали. То не мора бити пресудно када неког оцењујемо, али свакако да нешто значи. Колеги Миленковићу бих препоручио да бар прелиста један од томова Историје српске филозофије (сјајног пројекта који води моја професорица Ирина Деретић), и да тамо пронађе нешто из богате српске филозофске баштине. Ја мислим да је и Философија паланке део те баштине, премда нисам довољно упућен да јој проценим вредност у односу на остала дела. Истраживања српске филозофије су била занемарена у периоду Југославије. Немар и идеологија су главни разлози. Много тога уз шта је стајао придев „српски“ тада је (плански) занемарено, па зашто то не би био случај и у филозофији. Друго, по мерилима марксистичке филозофије српски филозофи су успешнији од хрватских. Неколицину њих је режим током 70-их и 80-их година прошлог века одстранио са Универзитета, судио им, притварао их и цензурисао. Заложити своју каријеру (а богами и главу) за своје идеје – не знам шта је ако не то мерило озбиљности и вредности за теоретичаре политике. За то време су хрватске колеге на миру писале «своја вредна дела», ретко ко од њих је одреаговао на репресију против српских колега.

Философија паланке се узима као снажан аргумент једне идеолошке приче о распаду Југославије. То је легитимно и о томе се може полемисати, само опет, зарад јавности понављам, то и само то књизи не даје филозофску вредност толику да је подиже у сам врх српске филозофије. Морају се узети у обзир и друге књиге и текстови да би се донео овакав закључак.

Гордић Петар, 30/05/2016