Христочежњиви подвиг Достојевског
- Христова љубав/сањалачка љубав
- Тиранија воље, материје, ствари, навика
- Марија Египћанка – учитељица нечистоте и светости
- Живот по Христу, а не теоретисање о Христу и животу по Јеванђељу
- Постојање супротстављених струја или страна у Цркви је проблем. То не значи да теологија треба да узгаја једноумље, некритичку мисао, одсуство нових увида и сазнања, затвореност за нове праксе и промене. То само значи да се научно-теолошки теоријски метод не сме одвојити од подвига. Чим теологу књига, цитираност, жеља за знањем, теоријским напретком и доприносом, постану приоритет у односу на литургију, молитву, друге људе, црквено предање, он онда не разуме предмет којим се бави. На практичном плану је слично као на научном – Христос обитава у љубави и благом опхођењу према ближњима, а не у тачним увидима и дијагнозама ко је у праву. Сазнање у функцији (али не механичкој или техничкој) живота, постајања бољим, обожења.
«Ставрогин је, изгледа ми, најјезовитија личност у светској литератури; ни свирепијег ума, ни леденијег срца. По дрскости мисли и циничности поступака нико му није сличан, чак ни Ничеов Надчовек. Бодлерово «цвеће зла», то је слатки миомирис раја према сатански уметничком злу Ставрогиновом. Свака му је мисао и свако осећање као пупољак пун смрдљивог гноја. Сам бог зла могао би се од њега учити разнообразности, дубини и величини зла. Ставрогин је горд као бог и живи као бог. За њега нема закона, он гордо и хладно потире све (...) У њему је утрнуло осећање за разлику између добра и зла (...) И дух и тело су му залеђени у неком страховитом ужасу. Нема сунца оптимизма које може растопити тај лед. Све је туђе Ставрогину и он је туђ свему.» (одломак из књиге/докторске дисертације Философија и религија Достојевског Јустина Ћелијског)