Шумадијски блуз

Upoznavanje sa filozofijom 1 - Nefilozofske predrasude o filozofiji (prvi deo)

Увод у филозофију — Аутор tarpe @ 13:08

Pre izvesnog vremena pisao sam esej o cilju filozofije i nastave filozofije. Bila je to predispitna obaveza iz predmeta Metodika nastave filozofije. Pripremajući taj kratki rad susreo sam se sa nizom teškoća. Studirajići, mi se vežbamo i u pisanju. Gotovo iz svih predmeta koje na fakultetu polažemo pišemo minimum jedan rad. Većina tih radova se tiče nekog problema unutar neke filozofske oblasti. Međutim, ni u jednom od tih radova (bar u mom slučaju) tema nije bila cilj filozofije i nastave filozofije. Pišući rad i razmišljajući na tu temu, shvatio sam važnost i povezanost tih pitanja. Navešću dva problema koja su najpre iskrsla. Prva teškoća sa kojom sam se susreo je brojnost tema, autora i ideja koji su mi se nametnuli. To moje iskustvo me podsetilo na reči jednog savremenog filozofa, Fridriha Vajsmana, koji u svom tekstu Kako shvatam filozofiju piše sledeće:

„Čim sam seo da razmišljam o tom pitanju, obasulo me toliko mnogo ideja koje se međusobno prepliću, da nisam mogao sve da ih uzmem u obzir“

Druga teškoća je vezana za objektivnost. Ako su pitanja o kojima treba da pišem filozofska i naučna (a ja verujem da jesu), onda ih tako moram i tretirati. Drugim rečima, moram nekako staviti u zagrade sve ono što je meni blisko u filozofiji (teme i filozofi koje ja najviše cenim i koji mene zanimaju) i pokušati da o tim pitanjima nepristrasno sudim, da to u zagradama i ono van njih posmatram na isti način. Sa druge strane, moje je mišljenje da svaka filozofija sadrži nešto lično i individualno. To lično, iako nema presudan uticaj na filozofsku poziciju, na njeno prihvatanje ili neprihvatanje, ono je ipak na određeni način „oboji“.

Mnogo pitanja i zapažanja nije moglo da bude sadržano u mom seminarskom radu. Ipak, rešio sam da ih zabeležim i da se sa njima malo detaljnije pozabavim. Njih ću objavljivati pod nazivom Upoznavanje sa filozofijom. Prvo na red je došlo pitanje predrasuda o filozofiji. Iako se ne moraju razumeti na ovaj način, pod predrasudama ću ovde podrazumevati pogrešno i neosnovano mišljenje – mišljenje koje je prihvaćeno od strane velikog broja ljudi i koje, premda polemičkog i neobaveznog karaktera, ima status religioznih dogmi. Podelio sam ih u dve grupe, na unutrašnje i spoljašnje. Prve potiču iz sfere filozofije, a druge van nje. U ovom tekstu pisaću o drugoj klasi. Nekom se to pitanje može učiniti nevažnim. Ako stvari posmataramo sa aspekta profesionalne i akademske filozofije, onda ono verovatno jeste takvo. U okviru filozofije mnogo važnije bi bilo detektovati predrasude o filozofiji koje potiču iz same filozofije, jer su one mnogo opasnije i razornije po nju. Ipak, ako se ovim pitanjem pozabavimo iz jedne šire perspektive, onda se čini da ono nije nevažno. Ta perspektiva se tiče položaja filozofije u savremenom svetu, ili da se ograničimo na naš deo sveta, položaja filozofije u našem društvu. Možemo načelno konstatovati da smo mi u pogledu filozofije, srednje razvijeno društvo. To znači da nismo potpuno zaostali, ali da nismo ni vodeći u tom polju. Stvari se menjaju na bolje, to je bar moje mišljenje. Važno je držati korak sa ostatkom sveta, a mi smo do pre koju deceniju delom bili u raskoraku, a jednim delom smo išli u suprotnom smeru. Sa druge strane, ne treba iz jedne krajnosti preći u drugu, ali to je pitanje koje ne yavisi od nas i koje nije tema ovog teksta. Predrasude o filozofiji o kojima ćemo dole ponešto reći su široko rasprostranjene među ljudima. Nešto ih produkuje i to u velikom obimu. Sa druge strane, veoma teško ih je ukloniti i neutralisati, jer ostavljaju utisak nečeg prirodnog i samorazumljivog. U našoj državi, diplomirani filozofi, ukoliko ne nastave da se usavršavaju i bave naučnim radom, mogu da rade u srednjim školama i eventualno kao novinari. Društveni sistem i percepcija filozofije od strane većine ljudi su takvi da su to jedine opcije koje su istovremeno vezane za studije filozofije. U nekim drugim delovima sveta to nije tako. Zbog toga ćemo u delu ovog teksta pokušati da utvrdimo koji su izvori predrasuda o filozofiji. Namera ovog teksta nije popularizacija filozofije (mislimo da tako nešto nije ni potrebno ni moguće) već jednostavno promena svesti o filozofiji u našem društvu, a to će dovesti do poboljšanja njenog položaja. Ovaj tekst se delimično bazira na pokušaju autora da sredi i klasifikuje brojna mišljenja i utiske o filozofiji onih ljudi koji nisu (dovoljno) upućeni u filozofsku problematiku, a sa kojima se autor susretao i razgovarao.

Verujem da je svaki student filozofije imao problem da ljudima oko sebe objasni čime se on to na studijama bavi, koja pitanja i probleme izučava. Otprilike se zna (bar delimično) šta to uče budući pravnici, filolozi, lekari, ekonomisti, istoričari, u većoj ili manjoj meri inženjeri ili umetnici, ali šta studiraju budući filozofi (ili bolje reći profesori filozofije) to malo ko zna. Mnogi se prijatno ili neprijatno iznenade kada dobiju bar neke odgovore na to pitanje. Pored toga, teško je objasniti ljudima (a ponekad i sebi) zbog čega je dobro (i korisno) da postoji filozofija i da je neki ljudi izučavaju. Zahtev poput onog „To treba ukinuti, nemamo nikakve koristi od toga“ često je posledica nedovoljnog poznavanja predmeta o kome se govori. Nabrojaću nekoliko vrsta predrasuda o filozofiji sa kojima sam se do sada susreo.

Prvo, činjenica je da u našoj sredini postoji negativan odnos prema filozofiji. Izraz filozofiranje u običnom životu ima podsmešljivu notu i veoma često se upotrebljava kada jedan sagovornik želi da uvredi drugog, ili da ga diskredituje. Kada kao odgovor na nečiji komentar čujete „Nemoj da filozofiraš“, „Gle filozofa!“ ili „Ne filozofiraj!“ to znači ili „ne lupaj gluposti“ ili „ne komplikuj situaciju“. Filozofira onaj koji umesto da traži odgovore postavlja “suvišna” pitanja i nervira svoje sagovornike. Ono što sagovornici nazivaju “suvišnim pitanjima” u većini slučajeva se svodi na traganje za odgovorom, iako oni toga nisu svesni. Ostavimo po strani to što ima ljudi koji namerno komplikuju diskusiju, jer iz nekog razloga ne žele ili im nije u interesu da se predmet rasprave razjasni do kraja. Ta logika je sve prisutnija ne samo u svakodnevnom životu, nego i unutar filozofije. Postoje krajnje dobronamerni ljudi koji postavljaju pitanja nastojeći da obore neopravdane stavove i neosnovana uverenja, i da dodju do istine. Takvi bi trebalo da su počastvovani kada ih sagovornici nazovu filozofima, iako njihovi sagovornici time žele da ih uvrede.

Drugo, postoje ljudi koji filozofe shvataju kao neke ozbiljne, pravične i mudre ljude (koji nose naočare, imaju sedu kosu i obično nose bradu), koji „žive u nekom svom svetu“ (koji ima malo veze sa stvarnim svetom), koji se bave nekim ozbiljnim pitanjima (mada se pouzdano ne zna kojim), koji donose neke teške odluke, koji vam mogu dati mnoge savete o svemu i svačemu, i slično. Postoji više varijacija ove vrste ljudi. Jedni filozofe doživljavaju kao nekakve mistične figure, proroke ili askete, koji pričaju neke mnogo pametne „stvari“ na nekom nerazumljivom jeziku. Bitno je da oni brzo govore i da su uverljivi, da privlače pažnju ljudi oko sebe – to je dovoljno da ih svrstaju u filozofe. To što koriste dosta nepoznatih reči i što slušaoci ne razumeju smisao njihovog izlaganja su takođe karakteristike poželjne da bi ih nazvali filozofima. Oni koji tako razumevaju filozofiju „drhte“ na pomen Hegelovog ili Kantovog imena, a da nemaju pojma o čemu su navedeni filozofi pisali. Drugi misle da su filozofi mentalno bolesni ljudi, potom, da se dobar deo njih drogirao i pisao kojekakve ludosti, i sl. Namerno sam opisujući ih upotrebljavao neodređene zamenice (neki, naka, neko, nekakvi) jer je teško shvatiti šta ti ljudi podrazumevaju pod filozofijom. Njihovo iskazano (i krajnje neosnovano) strahopoštovanje i divljenje prema filozofiji veliko je kao i njihovo nerazumevanje iste.

Karakteristično za prve dve grupe je to da njihovi pripadnici nemaju mnogo veze sa filozofijom. Njihovo mišljenje o filozofiji nije formirano čitanjem filozofskih dela ili na neki drugi način koji je u vezi sa filozofijom. Ono što je interesantno, bar autoru ovog teksta, je to da među njima ima i obrazovanih ljudi koji se bave oblastima iz savremene nauke, npr, medicinskih, bioloških, tehničkih ili informatičkih nauka. Za očekivati je da ovu vrstu predrasuda imaju oni koji se interesuju za ili bave humanističkim naukama, umetnošću ili religijom. Iako je i to upitno, te nauke su više povezane sa tradicionalnom filozofijom od prirodnih nauka, pa je za očekivati da se tu krije izvor predrasuda. Ali kada je nekom ko je završio studije matematike, informatike ili biologije prva asocijacija na filozofiju Hegel, onda je to zaista čudno. Verovatno da to ima veze sa obrazovanjem i starosnim dobom tih ljudi, ali čak i to ne umanjuje začuđenost pred navedenom situacijom.

Treća grupa su oni koji se interesuju za filozofiju i čitaju filozofska dela, ali ih (u velikoj meri) pogrešno razumevaju. Za neke od njih filozofija je jedan vid zabave ili lek protiv psiholoških kriza. Jedno od njihovih obaveznih pitanja sagovorniku je “Koji ti je omiljeni filozof?”. Njima su zanimljivi pojedini provokativni stavovi nekih filozofa i oni ih shvataju kao buntovničke parole ili životne mudrosti. Oni ponekad citiraju misli velikih filozofa i umetnika ili navode neke događaje iz njihovih života, i to pokazuje da su oni čitali neke filozofske tekstove ili da su na neki način upoznati sa određenim filozofskim sadržajima. Moguće je da neki od njih takvim ponašanjem žele da pokažu kako su pametni i obrazovani, ali to nije najveći problem. Sećam se jednog razgovora u kome je moj sagovornik, koji je razumeo filozofiju na poslednjeopisani način, bio veoma oduševljen kada sam mu rekao da studiram filozofiju, a nakon razgovora poprilično razočaran i besan, jer sam mu objasnio da filozofija nije isključivo ono što je on mislio da jeste. Prethodna rečenica ne pretpostavlja da ja znam a on ne zna šta je filozofija, već samo to da ja znam o filozofiji više od njega. Mnoge teme koje je on pomenuo zaista pripadaju oblasti filozofije, ali i mnogo toga što je porekao ili mu nije bilo jasno na koji način je navedeno povezano sa filozofijom. Naš razgovor je bio kratak, ali sam iz njega uspeo da zaključim sledeće. Njegovo oduševljenje je nestalo jer je poljuljana njegova (po mom mišljenju) pogrešna predstava o tome da se filozofija tiče isključivo etike, politike, kulture, istorije (polja humanističkih nauka), religije, umetnosti, a da nema nikakve veze sa metematikom, biologijom i drugim prirodnim naukama. Moji pokušaji da obrazložim neko od tih područja filozofije emotivno su „dotakli“ mog sagovornika. Drugi bitan aspekt te pogrešne predstave je uverenje da filozofija nije nauka, već da je to pre svega pogled na svet, skup normi, principa i stavova koji učestvuju u formiranju jedne ličnosti i koji su, kao takvi, stvar prihvatanja ili neprihvatanja (a to zavisi od nečijeg karaktera). Drugim rečima, nije ih potrebno obrazlagati, opravdavati, objašnjavati (bar u nekom sistematskom i naučnom smislu). Često smo u prilici da čujemo izraze poput ovih - “njegova životna filozofija je...” ili “u svom radu držao sam se sledeće filozofije...”. To znači da je filozofija isključivo stvar izbora, a ne kriterijuma i argumenata, što je prema mišljenju autora ovog teksta velika zabluda. Oba pomenuta aspekta su pogrešna. Niti se filozofija tiče isključivo humanističkih disciplina, niti je ona isključivo pogled na svet. Ona obuhvata i prvo i drugo, ali i nešto treće.

Aleksej Kišjuhas - Škola za život

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 17:39

Prvi septembar nekome pada prvog oktobra. Tog dana (otprilike, jer materijo blagoslovi autonomiju univerziteta) u školu polaze armije studenata. Mnogi od njih po prvi put. Pa ipak, nema medijskih izveštaja i fanfara o tome, nema svečanih ispraćaja, zastavica i marama. Poneka mater će proliti vodu iz šolje, zatvoriti vrata za ljubi-ga-majka studentom, i to će biti to. Nema čak ni stupidno urednih premeravanja težine studentske torbe po novinama, na stravu i užas roditelja koji vole da imaju monopol na savijanje dečurlijske kičme.

U neobrazovanom i/ili traljavo obrazovanom društvu, fakulteti i visoko obrazovanje zadobijaju medijsku pažnju samo kada je reč o visini školarine i u slučajevima skandala i afera. A i tada su vest od jednog dana. S druge strane, nemoguće je preceniti značaj fakultetskog obrazovanja kako danas, tako i oduvek. U pitanju su oko četiri godine našeg vremena na Zemlji koje su ekskluzivno posvećene sistematskom sticanju znanja o naučnim i tehnološkim otkrićima prema kojima ceo univerzum "Zvezdanih staza" izgleda smešno i jeftino. Ili pak (ako završimo na nekakvoj humanistici) sticanju znanja o dubokim idejama i raspamećujućim pričama pred kojima "Gospodar prstenova" ili "Matriks" deluju banalno i naivno. Bez preterivanja, u pitanju je čarobni svet ispunjen avanturama, odnosno zemlja čuda ispunjena zanimljivim i seksi ljudima, idejama i iskustvima. Obrazovanje, a posebno visoko obrazovanje, nudi obećanu zemlju na ovom svetu. Koja je svakako i bolja i realnija od ponude svih organizovanih religija u trenutnom opticaju. Evo i kako i zašto.

Prvo, znanje. Živimo u najneverovatnijem trenutku (Zapadne) civilizacije do sada, a ukoliko ne upropastimo klimu u nepovrat, postajaće sve bolje i bolje. U pitanju je doba u kojem ljudi bilo kog pola, rase, klase ili porekla mogu da posvete godine života usavršavajući se u boljem razumevanju nečega što vole i što ih interesuje. Ima li šta kolektivno blistavije od toga? Pobeda tenisera? Orgazam u toaletu u nekakvom klubu? Pobednički tiket u kladionici? Stotinu mu indeksa, živimo u svetu u kojem možemo izučavati evolucionu biologiju, ili programiranje, ili francuski jezik, ili medicinu, ili filozofiju - pa čak i menadžment, ako nas nije baš obdarilo u sivoj tvari među ušima. Prirodne nauke, matematika i tehnologija su jedini motori koji teraju društva unapred, dok nam humanističke discipline i umetnosti daju razloge za to da uopšte poželimo da napred idemo. Društvene nauke mogu da nam objasne šta to "napred" uopšte znači i kako da ga individualno i kolektivno ne zabrljamo. I zato, umesto što svake proklete godine naširoko čitamo o sedam stotina milijardi ljudi sa fakultetom koji nemaju posao, kako bi bilo da pročitamo nešto o znanju koje su ti garnizoni i divizije diplomaca stekli? Znanju koje je omogućilo da uopšte imamo te novine, štampariju, kombi i auto-put za dopremanje štampe do trafike, koja je opet izgrađena nekakvim fakultetskim znanjem. Ne možemo, jer je već na sledećoj stranici intervju sa nekakvom bogatom i "uspešnom" kreaturom koja nije bendala to visoko školstvo.

Drugo, veštine. Jer vreme provedeno na fakultetu pre svega služi tome da trajno izmenimo svoj um. I orijentišemo ga ka neprekidnom rastu i razvoju. S tim u vezi, fakultet danas možda nije nužan zbog znanja, ali jeste neophodan zbog veština koje na dotičnom stičemo. Zbog fantastičnosti sveta u koji smo bačeni, udžbenici iz kojih smo učili će zaista biti zastareli kada nam uvale diplomu, a ažurirane informacije se svakako nalaze pod klikom internet pretraživača. Međutim, za razliku od prethodnih 17-18 godina života, igranja u osnovnoj i neozbiljnosti u srednjoj školi, na fakultetu ćemo zaista naučiti šta su prava i obaveze, šta su vremenski rokovi, šta je upravljanje sopstvenim vremenom i životom. Uostalom, samo zbog toga poslodavci traže i bolje plaćaju ljude koji su završili fakultete. Ta diploma im govori da osoba ume da bude posvećena nečemu i da ispuni određene zadatke bez pomoći roditelja i šire rodbine. Uprkos neukoj kuknjavi oko previše "teorijskog", a premalo "praktičnog" znanja na ovdašnjim univerzitetima, svaki (istinski) fakultet trenira mnoge praktične veštine, čak i ako se studiraju astronomija, filozofija ili latinski.

A tu su i razne socijalne veštine, naravno. Fakultet je prostor u kojem srednja škola i sredina iz koje dolazimo više ne igraju značajnu ulogu; igra života je resetovana i možemo da krenemo ispočetka, da doslovno iznova izmislimo sebe i svoj identitet, u interakciji sa gomiletinom sličnog sveta. "Na faksu" svi postajemo istraživači socijalne mape sveta i, na kraju dana, nas samih. Jer, budimo iskreni, to pre sedamnaeste godine pojma nismo imali. Uostalom, zamislimo svet po uzusu sedamnaestogodišnjaka zaustavljenih u obrazovanju, naučenih jedino srednjoškolskim klikama i tinejdžerskim potkulturama uz hormonalnu neuračunljivost? Fakultet je i topos napuštanja naše selendre (koliko god stanovnika imala) i prostor uviđanja da svet postoji i iza poslednje tarabe u njoj. Zanimljiv, neobičan, raznovrstan i nadasve nastran svet, o kakvom smo mogli samo da maštamo. Savremenom kusanju sa drveta saznanja ime je fakultet.

Nažalost, fakultetsko znanje i veštine se kontinuirano obezvređuju čuvenim parabolama o tome da se "Opšta sociologija 2" ne sipa u rezervoar, baš kao što se ni "Rodni odnosi u francuskoj književnosti 18. veka" ne mažu na hleb. Parabolama koje samo otkrivaju banalnost, neukost i zagledanost u sopstveni pupak. Uzgred, ni ovo nije sasvim istinito: opšta sociologija se detaljno bavi globalnim društvenim promenama koje utiču na cenu sirove nafte po belosvetskim pumpama, a rodne studije su i te kako značajne po dotični hleb ako smo žensko, a za sendvič nas je patrijarhalno zamolio mužjak. Međutim, tako je, dobri ljudi iz "Google" nam neće tražiti "Matematičku analizu 1" ako nas zadesi taj lukrativni posao preko bare, kao što nam niko u Mekdonaldsu neće poručiti "Istoriju socijalnih teorija" za poneti. Ali, promašili smo zgradu ako nas zaista interesuje jedino prostačka i gola upotrebna vrednost svakog pojedinačnog ispitnog pitanja. Površinske činjenice koje se ispitno propituju su samo deo jednačine; fakulteti nam suptilno ili zguza uvaljuju mnogo važnije stvari. Akademske veštine istraživanja, analize, logike i kritičkog mišljenja korisne su u svakom zanimanju, kao i životu. Stivu Džobsu za njegovu inventivnost u Eplu možda nije trebao fakultet, već LSD. Ali su mu trebale veštine kritičkog mišljenja za razlikovanje medicine i nadrilekarstva kada ga je napao kancer od kojeg je preminuo. Ali zašto bi za "Osnove logike" i "Opštu metodologiju" bilo briga one uskogrudo zainteresovane jedino za cenu benzina i hleba? Svi oni zaludni trenerkaši "životne škole" koji drobe o tome da je fakultet nepotrebna gubljavina vremena promašuju poentu i razotkrivaju jedino to da ne znaju šta fakultet zaista jeste. Zato što su sami spavali na času.

I zato: poenta diplomiranja nije u sticanju parčeta papira, već u izgradnji ličnosti kojoj se može poveriti ozbiljan i sofisticiran posao. Ili joj bar verovati da neće zajebati stvar. Ono je indikator ličnosti koja je nekad u životu, a nadajmo se i trajno, (bila) zainteresovana za sticanje nekakvog znanja. Kako god zarađivala za benzin i hleb posle. Treba nam više, a ne manje ljudi koji su voljni da zbog saznanja o nečemu što vole - sačekaju sa prvom platom. I kakav god sadržaj našeg fakultetskog znanja bio, diplomiranje poručuje da smo tip osobe koja, ako to želi, ume da postane kompetentna u nečemu. U pitanju jeste trening ili simulacija života nalik na video-igricu: dati su nam jasni ciljevi i svi neophodni resursi da ih ispunimo. Umemo li da pređemo na sledeći nivo? I kako? Jer kasnije u životu neće biti tako lako: najverovatnije nećemo imati čitaonice, biblioteke, skripte, menze, domove, ambulante, dobronamerne kolege i sve vreme ovog sveta za domaći zadatak ili seminarski rad. Sve to na dlanu za jedan jedini cilj: usvajanje znanja i veština. Dok će od toga kako provedemo godine studija umnogome zavisiti i naš kvalitet života. Ukoliko se kroz dotični budemo provlačili prepisujući ili ispunjavajući samo goli minimum zadataka koje su nam udelili profesori, tako jadan i jeftin će nam biti i život.

 I zbog svega toga, uprkos popularnom verovanju, fakultet jeste najbolja praksa za stvarni svet. Kao što je zbog toga i polazak nove generacije studenata na fakultete velika stvar. Dakle, studirajmo, učimo i saznajmo stvari, jer za tako veliku i važnu stvar više nikada nećemo imati toliko resursa, vremena i mogućnosti. Poenta nije u tome da nam godine studiranja budu najbolje godine u životu, jer će to značiti da ništa nismo naučili. Već u tome da nas studije opreme za život ispunjen neprekidnim usavršavanjem, do kraja našeg postojanja. Zbog toga fakultet zaista nije "životna škola", ta omiljena antiintelektualistička sintagma loših đaka. Fakultet je škola za život.

Objavljeno u: Danas, 26/09/2014 


Powered by blog.rs