Upoznavanje sa filozofijom 1 - Nefilozofske predrasude o filozofiji (prvi deo)
Pre izvesnog vremena pisao sam esej o cilju filozofije i nastave filozofije. Bila je to predispitna obaveza iz predmeta Metodika nastave filozofije. Pripremajući taj kratki rad susreo sam se sa nizom teškoća. Studirajići, mi se vežbamo i u pisanju. Gotovo iz svih predmeta koje na fakultetu polažemo pišemo minimum jedan rad. Većina tih radova se tiče nekog problema unutar neke filozofske oblasti. Međutim, ni u jednom od tih radova (bar u mom slučaju) tema nije bila cilj filozofije i nastave filozofije. Pišući rad i razmišljajući na tu temu, shvatio sam važnost i povezanost tih pitanja. Navešću dva problema koja su najpre iskrsla. Prva teškoća sa kojom sam se susreo je brojnost tema, autora i ideja koji su mi se nametnuli. To moje iskustvo me podsetilo na reči jednog savremenog filozofa, Fridriha Vajsmana, koji u svom tekstu Kako shvatam filozofiju piše sledeće:
„Čim sam seo da razmišljam o tom pitanju, obasulo me toliko mnogo ideja koje se međusobno prepliću, da nisam mogao sve da ih uzmem u obzir“
Druga teškoća je vezana za objektivnost. Ako su pitanja o kojima treba da pišem filozofska i naučna (a ja verujem da jesu), onda ih tako moram i tretirati. Drugim rečima, moram nekako staviti u zagrade sve ono što je meni blisko u filozofiji (teme i filozofi koje ja najviše cenim i koji mene zanimaju) i pokušati da o tim pitanjima nepristrasno sudim, da to u zagradama i ono van njih posmatram na isti način. Sa druge strane, moje je mišljenje da svaka filozofija sadrži nešto lično i individualno. To lično, iako nema presudan uticaj na filozofsku poziciju, na njeno prihvatanje ili neprihvatanje, ono je ipak na određeni način „oboji“.
Mnogo pitanja i zapažanja nije moglo da bude sadržano u mom seminarskom radu. Ipak, rešio sam da ih zabeležim i da se sa njima malo detaljnije pozabavim. Njih ću objavljivati pod nazivom Upoznavanje sa filozofijom. Prvo na red je došlo pitanje predrasuda o filozofiji. Iako se ne moraju razumeti na ovaj način, pod predrasudama ću ovde podrazumevati pogrešno i neosnovano mišljenje – mišljenje koje je prihvaćeno od strane velikog broja ljudi i koje, premda polemičkog i neobaveznog karaktera, ima status religioznih dogmi. Podelio sam ih u dve grupe, na unutrašnje i spoljašnje. Prve potiču iz sfere filozofije, a druge van nje. U ovom tekstu pisaću o drugoj klasi. Nekom se to pitanje može učiniti nevažnim. Ako stvari posmataramo sa aspekta profesionalne i akademske filozofije, onda ono verovatno jeste takvo. U okviru filozofije mnogo važnije bi bilo detektovati predrasude o filozofiji koje potiču iz same filozofije, jer su one mnogo opasnije i razornije po nju. Ipak, ako se ovim pitanjem pozabavimo iz jedne šire perspektive, onda se čini da ono nije nevažno. Ta perspektiva se tiče položaja filozofije u savremenom svetu, ili da se ograničimo na naš deo sveta, položaja filozofije u našem društvu. Možemo načelno konstatovati da smo mi u pogledu filozofije, srednje razvijeno društvo. To znači da nismo potpuno zaostali, ali da nismo ni vodeći u tom polju. Stvari se menjaju na bolje, to je bar moje mišljenje. Važno je držati korak sa ostatkom sveta, a mi smo do pre koju deceniju delom bili u raskoraku, a jednim delom smo išli u suprotnom smeru. Sa druge strane, ne treba iz jedne krajnosti preći u drugu, ali to je pitanje koje ne yavisi od nas i koje nije tema ovog teksta. Predrasude o filozofiji o kojima ćemo dole ponešto reći su široko rasprostranjene među ljudima. Nešto ih produkuje i to u velikom obimu. Sa druge strane, veoma teško ih je ukloniti i neutralisati, jer ostavljaju utisak nečeg prirodnog i samorazumljivog. U našoj državi, diplomirani filozofi, ukoliko ne nastave da se usavršavaju i bave naučnim radom, mogu da rade u srednjim školama i eventualno kao novinari. Društveni sistem i percepcija filozofije od strane većine ljudi su takvi da su to jedine opcije koje su istovremeno vezane za studije filozofije. U nekim drugim delovima sveta to nije tako. Zbog toga ćemo u delu ovog teksta pokušati da utvrdimo koji su izvori predrasuda o filozofiji. Namera ovog teksta nije popularizacija filozofije (mislimo da tako nešto nije ni potrebno ni moguće) već jednostavno promena svesti o filozofiji u našem društvu, a to će dovesti do poboljšanja njenog položaja. Ovaj tekst se delimično bazira na pokušaju autora da sredi i klasifikuje brojna mišljenja i utiske o filozofiji onih ljudi koji nisu (dovoljno) upućeni u filozofsku problematiku, a sa kojima se autor susretao i razgovarao.
Verujem da je svaki student filozofije imao problem da ljudima oko sebe objasni čime se on to na studijama bavi, koja pitanja i probleme izučava. Otprilike se zna (bar delimično) šta to uče budući pravnici, filolozi, lekari, ekonomisti, istoričari, u većoj ili manjoj meri inženjeri ili umetnici, ali šta studiraju budući filozofi (ili bolje reći profesori filozofije) to malo ko zna. Mnogi se prijatno ili neprijatno iznenade kada dobiju bar neke odgovore na to pitanje. Pored toga, teško je objasniti ljudima (a ponekad i sebi) zbog čega je dobro (i korisno) da postoji filozofija i da je neki ljudi izučavaju. Zahtev poput onog „To treba ukinuti, nemamo nikakve koristi od toga“ često je posledica nedovoljnog poznavanja predmeta o kome se govori. Nabrojaću nekoliko vrsta predrasuda o filozofiji sa kojima sam se do sada susreo.
Prvo, činjenica je da u našoj sredini postoji negativan odnos prema filozofiji. Izraz filozofiranje u običnom životu ima podsmešljivu notu i veoma često se upotrebljava kada jedan sagovornik želi da uvredi drugog, ili da ga diskredituje. Kada kao odgovor na nečiji komentar čujete „Nemoj da filozofiraš“, „Gle filozofa!“ ili „Ne filozofiraj!“ to znači ili „ne lupaj gluposti“ ili „ne komplikuj situaciju“. Filozofira onaj koji umesto da traži odgovore postavlja “suvišna” pitanja i nervira svoje sagovornike. Ono što sagovornici nazivaju “suvišnim pitanjima” u većini slučajeva se svodi na traganje za odgovorom, iako oni toga nisu svesni. Ostavimo po strani to što ima ljudi koji namerno komplikuju diskusiju, jer iz nekog razloga ne žele ili im nije u interesu da se predmet rasprave razjasni do kraja. Ta logika je sve prisutnija ne samo u svakodnevnom životu, nego i unutar filozofije. Postoje krajnje dobronamerni ljudi koji postavljaju pitanja nastojeći da obore neopravdane stavove i neosnovana uverenja, i da dodju do istine. Takvi bi trebalo da su počastvovani kada ih sagovornici nazovu filozofima, iako njihovi sagovornici time žele da ih uvrede.
Drugo, postoje ljudi koji filozofe shvataju kao neke ozbiljne, pravične i mudre ljude (koji nose naočare, imaju sedu kosu i obično nose bradu), koji „žive u nekom svom svetu“ (koji ima malo veze sa stvarnim svetom), koji se bave nekim ozbiljnim pitanjima (mada se pouzdano ne zna kojim), koji donose neke teške odluke, koji vam mogu dati mnoge savete o svemu i svačemu, i slično. Postoji više varijacija ove vrste ljudi. Jedni filozofe doživljavaju kao nekakve mistične figure, proroke ili askete, koji pričaju neke mnogo pametne „stvari“ na nekom nerazumljivom jeziku. Bitno je da oni brzo govore i da su uverljivi, da privlače pažnju ljudi oko sebe – to je dovoljno da ih svrstaju u filozofe. To što koriste dosta nepoznatih reči i što slušaoci ne razumeju smisao njihovog izlaganja su takođe karakteristike poželjne da bi ih nazvali filozofima. Oni koji tako razumevaju filozofiju „drhte“ na pomen Hegelovog ili Kantovog imena, a da nemaju pojma o čemu su navedeni filozofi pisali. Drugi misle da su filozofi mentalno bolesni ljudi, potom, da se dobar deo njih drogirao i pisao kojekakve ludosti, i sl. Namerno sam opisujući ih upotrebljavao neodređene zamenice (neki, naka, neko, nekakvi) jer je teško shvatiti šta ti ljudi podrazumevaju pod filozofijom. Njihovo iskazano (i krajnje neosnovano) strahopoštovanje i divljenje prema filozofiji veliko je kao i njihovo nerazumevanje iste.
Karakteristično za prve dve grupe je to da njihovi pripadnici nemaju mnogo veze sa filozofijom. Njihovo mišljenje o filozofiji nije formirano čitanjem filozofskih dela ili na neki drugi način koji je u vezi sa filozofijom. Ono što je interesantno, bar autoru ovog teksta, je to da među njima ima i obrazovanih ljudi koji se bave oblastima iz savremene nauke, npr, medicinskih, bioloških, tehničkih ili informatičkih nauka. Za očekivati je da ovu vrstu predrasuda imaju oni koji se interesuju za ili bave humanističkim naukama, umetnošću ili religijom. Iako je i to upitno, te nauke su više povezane sa tradicionalnom filozofijom od prirodnih nauka, pa je za očekivati da se tu krije izvor predrasuda. Ali kada je nekom ko je završio studije matematike, informatike ili biologije prva asocijacija na filozofiju Hegel, onda je to zaista čudno. Verovatno da to ima veze sa obrazovanjem i starosnim dobom tih ljudi, ali čak i to ne umanjuje začuđenost pred navedenom situacijom.
Treća grupa su oni koji se interesuju za filozofiju i čitaju filozofska dela, ali ih (u velikoj meri) pogrešno razumevaju. Za neke od njih filozofija je jedan vid zabave ili lek protiv psiholoških kriza. Jedno od njihovih obaveznih pitanja sagovorniku je “Koji ti je omiljeni filozof?”. Njima su zanimljivi pojedini provokativni stavovi nekih filozofa i oni ih shvataju kao buntovničke parole ili životne mudrosti. Oni ponekad citiraju misli velikih filozofa i umetnika ili navode neke događaje iz njihovih života, i to pokazuje da su oni čitali neke filozofske tekstove ili da su na neki način upoznati sa određenim filozofskim sadržajima. Moguće je da neki od njih takvim ponašanjem žele da pokažu kako su pametni i obrazovani, ali to nije najveći problem. Sećam se jednog razgovora u kome je moj sagovornik, koji je razumeo filozofiju na poslednjeopisani način, bio veoma oduševljen kada sam mu rekao da studiram filozofiju, a nakon razgovora poprilično razočaran i besan, jer sam mu objasnio da filozofija nije isključivo ono što je on mislio da jeste. Prethodna rečenica ne pretpostavlja da ja znam a on ne zna šta je filozofija, već samo to da ja znam o filozofiji više od njega. Mnoge teme koje je on pomenuo zaista pripadaju oblasti filozofije, ali i mnogo toga što je porekao ili mu nije bilo jasno na koji način je navedeno povezano sa filozofijom. Naš razgovor je bio kratak, ali sam iz njega uspeo da zaključim sledeće. Njegovo oduševljenje je nestalo jer je poljuljana njegova (po mom mišljenju) pogrešna predstava o tome da se filozofija tiče isključivo etike, politike, kulture, istorije (polja humanističkih nauka), religije, umetnosti, a da nema nikakve veze sa metematikom, biologijom i drugim prirodnim naukama. Moji pokušaji da obrazložim neko od tih područja filozofije emotivno su „dotakli“ mog sagovornika. Drugi bitan aspekt te pogrešne predstave je uverenje da filozofija nije nauka, već da je to pre svega pogled na svet, skup normi, principa i stavova koji učestvuju u formiranju jedne ličnosti i koji su, kao takvi, stvar prihvatanja ili neprihvatanja (a to zavisi od nečijeg karaktera). Drugim rečima, nije ih potrebno obrazlagati, opravdavati, objašnjavati (bar u nekom sistematskom i naučnom smislu). Često smo u prilici da čujemo izraze poput ovih - “njegova životna filozofija je...” ili “u svom radu držao sam se sledeće filozofije...”. To znači da je filozofija isključivo stvar izbora, a ne kriterijuma i argumenata, što je prema mišljenju autora ovog teksta velika zabluda. Oba pomenuta aspekta su pogrešna. Niti se filozofija tiče isključivo humanističkih disciplina, niti je ona isključivo pogled na svet. Ona obuhvata i prvo i drugo, ali i nešto treće.