Шумадијски блуз

30 ÐÐ, 2016

Шта је нама Философија паланке?

Генерална — Аутор tarpe @ 11:00

Током прошле и претпрошле године објављена су два интервјуа са српским филозофом Иваном Миленковићем:  Безопасна филозофија није филозофија (портал Новости, 14. новембар 2014) и Српско становиште је прво и последње уточиште за ништарије (Нови магазин, 23. Новембар 2015). У оба интервјуа има много спорних тачака које се тичу делом српске и југословенске филозофије, а делом метафилозофије (дисциплине којом се последњих година бавим, а која се између осталог бави задацима и циљевима филозофске струке). Није тачно да су хрватски марксисти били озбиљни, а српски неозбиљни; није тачно да је београдска катедра „у међувремену“ постала аналитичка, она је то у једном смислу постала пре 6-7 деценија; није тачно да Америка не успева „да произведе“ филозофе вредне пажње; није тачно да је биоетика „урнебесно глупа дисциплина“; и није тачно да је аналитичка филозофија безопасна и неозбиљна. Све су то упитне и спорне тезе, пре свега јер спадају у домен филозофских питања, а да се њима у прилог не наводе аргументи. Међу бројним питањима било је једно које се тицало савремене српске филозофије и о њему ћу писати у овом тексту. Миленковић каже (парафразирам) како (1) осим Философије паланке нема ниједне друге вредне филозофске књиге или филозофа код нас, и (2) да је за разлику од наше филозофске „сцене“ хрватска веома напредна, да су они вредно радили, створили генерацију наследника и оставили вредна филозофска дела, итд. Очекивао сам да неко од домаћих филозофа (од)реагује на ове тврдње, али се нико није огласио. Јесте публициста и новинар Маринко Вучинић (Иван Миленковић и «српско становиште», 17. јануар 2016, НСПМ), али се он осврнуо на културно-историјски, а не филозофски аспект ових теза. Као филозоф, не могу се сложити са овим Миленковићевим ставовима из следећих разлога.

(1)

Философске урвине Јустина Поповића, Принципи метафизике Бранислава Петронијевића,  Дијалектичка теорија значења Михаила Марковића, Ниче и Метафизика Михаила Ђурића, Историја хеленске етике Милоша Ђурића, Елементарна теорија скупова Александра Крона, Угрожена слобода Војислава Коштунице, Социолошки метод Војина Милића, Савремена мета-етика Светозара Стојановића, Простор.Време.Зенон Милоша Арсенијевића, Материја, свест и сазнање Николе Грахека...ово су, по мом мишљењу,  класици домаће филозофске литературе. Бољи познаваоци наше филозофије додали би ту још неке књиге, на пример, Николе Милошевића, Љубомира Тадића, и сл, али и ово је довољно. Многе од ових књига нису самосвојне као Философија паланке, али их одликује то што по методама и садржајима личе на дела филозофа у Британији, Немачкој, САД-у, итд. Тамо су људи у 19-ом веку писали филозофске књиге Константиновићевим језиком и стилом, али ни то не мора бити разлог због кога је ова књига лоша. Самосвојност (у смислу оригиналности) јесте пожељна особина за неко дело, али су пресудни аргументи, објашњења, докази, језик и све оно што чини логички, аргументативни и експланаторни склоп једног дела. То је случај чак иако је у питању дело које је на граници књижевности, филозофије, историје и политике. И у тој хаотичној области морају постојати неки стандарди, не може баш све да се представи као филозофија. Постоји неко неписано правило у јавности по коме је дело филозофско ако је језички компликовано. Другим речима, „што је више компликовано, то је више филозофско“. То може бити случај, ако то читањем и испитивањем утврдимо, али као правило то не може да важи (што изгледа неки филозофи и они који претендују да се филозофијом баве заборављају). Да би Философија паланке била то што колега Миленковић (and company) тврде да јесте, неко мора да издвоји време и простудира најважније филозофске књиге овог поднебља и на основу тога донесе закључак. Филозофски, научно, објективно или како се то популарно каже „црно на бело“. Тек након тога би она евентуално могла да уђе у стандардну студентску литературу. Али, може и данас, толико је отворених предмета на факултетима на којима се може предавати нека тема чијем би разумевању делови ове књиге допринели. Зашто делови? Литературу на студијама филозофије данас ретко када чини целокупно дело неког аутора. Због огромне продукције и великог броја књига, то су пре делови књига, фрагменти или научни чланци релевантни за неко поље. Сигуран сам да би та књига допринела разумевању неких питања из српске филозофије или филозофије историје.

Ако поменуто истраживање нико није обавио и објавио, на основу чега колега Иван Миленковић доноси свој закључак? На основу својих идеолошко-вредносних ставова и личних симпатија. Исто као када бих ја рекао да су Аристотелов Органон или Кантов Вечни мир најбољи филозофски списи икада написани, јер се они мени допадају, блиски су ми проблеми о којима расправљају. Друго, такав закључак се доноси на основу метафилозофске концепције коју колега Миленковић афирмише, а коју други филозофи не морају да деле. У чему се састоји филозофска вредност Философије паланке? Не знам! Нисам читао ту књигу у целости. Можда ћу је и прочитати! Кад је прочитам, онда ћу судити. Углавном, имам представу о чему она говори. Има код нас филозофа који ову књигу уопште не би сврстали у филозофску литературу. И поред тога што је нисам прочитао и што ми њен стил није нарочито близак, у својој оцени не бих ишао тако далеко. Књига се бави једним осетљивим и граничним питањем (питањем нације, менталитета, фашизма), а филозофија то иначе ради – бави се граничним питањима. Мене је овој књизи привукла њена «популарна непопуларност». Наиме, већина људи је чула за ту књигу, али ју је ретко ко читао.  Дакле, књига је популарна јер готово сви знају да постоји. Књиге су углавном популарне јер се читају, али ова књига је популарна иако се слабо чита. Како је могуће да једно врло вредно дело остане незапажено и да се само једна група људи диви тој књизи. Можда је средина непросвећена, па није у стању да га разуме. Јер, великим делима је суђено да их не разумеју. Друго, једно је бавити се делом као делом, а сасвим друго аутором и његовим целокупним ангажманом. Проблем са том књигом није толико она сама (ретко се ко њом директно бави), колико њена лоша рецепција (која би, барем када су у питању оваква дела, требала бити далеко боља). И треће, постоје људи који су читали то дело и који сматрају да је оно теоријско оправдање оног што „друга Србија“ годинама износи као историјску истину (Слободан Антонић) или критикују језик којим је писано независно од садржаја о коме говори (Небојша Катић). Читао сам њихове текстове и «кристално» су јасни и врло убедљиви.

Како се одлучујемо да прочитамо неку књигу? По препоруци или путем рецензије, коментара, новинског чланка. Коментатори филозофских књига требало би да те књиге јавности приближе, да наведу и прецизирају главне тезе и неке аргументе у корист тих теза, па да се онда заинтересовани део јавности одлучи да чита и процењује статус тих аргумената. Али свега тога у овом случају има веома мало. Шта је онда основа за њену процену, ако то није сам текст? Књига има статус манифеста, култног списа око кога се „диже велика прашина“. На њену популарност више су утицали ауторов анти-национализам и хорско певање његових ученика о паланачком духу српског национализма, него њен садржај. Дакле, политика и идеологија јој дају већу јавну вредност од њеног стила, садржаја или аргумената. Научни рад је јавна ствар, али није свеједно ко заступа неке идеје у јавности. Многи од коментатора ове књиге нису филозофи, не прате савремену филозофију, њене токове и тенденције, тако да је упитно шта им даје за право да говоре о филозофији. Иван Миленковић јесте филозоф али повремено прави исту грешку коју праве његови истомишљеници. У својим јавним наступима истичу храброст Радомира Константиновића да се супротстави српском национализму, Милошевићу, паланачком духу, и слично, а онда његово дело назову најважнијим и јединим филозофски вредним делом српске филозофије. И прво и друго могу бити тачни, али Константиновићева храброст, политички ангажман или стил писања нису оно због чега је његова књига филозофски вредна. То се мора јасно раздвојити, да људи који нису упућени у материју не би спонтано те две ствари саставили. Ја не могу рећи шта и каква Философија паланке јесте, али засигурно (на основу онога што јој се наводи у прилог) могу рећи шта та књига није. То није најважније филозофско дело у српској филозофији јер се нико није одлучио и осмелио да истражи тај домен и понуди аргументе у прилог једном таквом закључку. Сигурно је да је Константиновићев јавни ангажман важан у контексту супротстављања паду српског друштва крајем 20. века. У филозофији политике и историје, ангажман је важан готово исто колико и теорија, често се и прожимају. Али у оцени ове књиге фали потпунији контекст. И други филозофи су се и јавно ангажовали, и писали, и били прогоњени, тако да није јасно шта је оно што Философију паланке издваја од других дела, а њеног аутора од других аутора.

И на крају, Миленковић каже да сем Константиновића ниједан српски филозоф није вредан да окупи најбоља имена бивше Југославије. Прво, не знам како аутор зна који су то најбољи из бивше Југославије! И друго, зашто би њихово окупљање давало велику вредност неком аутору или делу? У Србији су већ организоване конференције у част великих и светски признатих српских филозфа Николе Грахека и Светозара Стојановића, и хрватског филозофа Ненада Мишчевића (очекујем и да ће у будућности бити организоване конференције о Михаилу Марковићу, Светлани Књазев, Александру Крону и неким другим заслужним филозофима). Да смо ми мало богатија и самосвеснија средина, на те (већ одржане и прижељкиване) конференције би дошла велика филозофска имена из целог света, са којима су поменути људи сарађивали.

(2)

Осим информативно, не пратим хрватску филозофску продукцију. Читао сам књигу Концепти постмодернистичке филозофије Матка Сорића (кога Миленковић помиње) и мислим да је веома добра. Колега Миленковић каже да су хрватски филозофи (марксисти) оставили нека значајна дела (која се и данас читају и о којима се пише). То је тачно, али непотпуно. Како је могуће да неко помене најважније савремене хрватске филозофе, а да у њих не сврста Невена Сесардића, Горана Швоба или Ненада Мишчевића. Важни су Кангрга, Грлић, Петровић, Сутлић (читао сам неке од њих), али помињати утицајне људе и књиге у сфери филозофије у Хрватској (или Југославији), а не поменути, на пример, Сесардићев Физикализам је непрофесионално и идеолошки једнострано. Ах, опет та идеологија! Ја нисам марксиста, али сигурно не бих изоставио неке хрватске марксисте са своје листе југословенских филозофа. И то није ствар допадања или не допадања, већ непристрасности. Ми смо мале државе, али идите у свет (не мора нужно бити западноевропски део, може и руски, кинески, јужноамарички или азијски), па ћете видети за кога су људи чули и кога су читали. То не мора бити пресудно када неког оцењујемо, али свакако да нешто значи. Колеги Миленковићу бих препоручио да бар прелиста један од томова Историје српске филозофије (сјајног пројекта који води моја професорица Ирина Деретић), и да тамо пронађе нешто из богате српске филозофске баштине. Ја мислим да је и Философија паланке део те баштине, премда нисам довољно упућен да јој проценим вредност у односу на остала дела. Истраживања српске филозофије су била занемарена у периоду Југославије. Немар и идеологија су главни разлози. Много тога уз шта је стајао придев „српски“ тада је (плански) занемарено, па зашто то не би био случај и у филозофији. Друго, по мерилима марксистичке филозофије српски филозофи су успешнији од хрватских. Неколицину њих је режим током 70-их и 80-их година прошлог века одстранио са Универзитета, судио им, притварао их и цензурисао. Заложити своју каријеру (а богами и главу) за своје идеје – не знам шта је ако не то мерило озбиљности и вредности за теоретичаре политике. За то време су хрватске колеге на миру писале «своја вредна дела», ретко ко од њих је одреаговао на репресију против српских колега.

Философија паланке се узима као снажан аргумент једне идеолошке приче о распаду Југославије. То је легитимно и о томе се може полемисати, само опет, зарад јавности понављам, то и само то књизи не даје филозофску вредност толику да је подиже у сам врх српске филозофије. Морају се узети у обзир и друге књиге и текстови да би се донео овакав закључак.

Гордић Петар, 30/05/2016


Коментари

  1. Одличан коментар на тему која је у последње време поново враћена у жижу, нарочито текстовима у " Политици" ( Ћирјаковић против Ћосића, Басаре, Миленковића и соталих "просветитеља")...чак је мени твој коментар и бољи од Ћирајковићевих, јер је одмеренији, научан и дистанциранији: он је морао на моменте да пређе на лично терен и буде мало грубљи( рецимо Басара га назвао абу Ћирјаком и то му је сав аргумент). После свега мораћу и ја некако да прочитам књигу...пре годину дана сам после неколико страна одустао од покушаја да са пробијем кроз шуму неразмрсивих језичких, а за мене и неразумљивих (не)логичких конструкција..." Биће и језик" друга прича...

    Аутор ненад — 30 ÐÐ 2016, 20:52

  2. Не могу да верујем да сам пропустио ову полемику:) Кренуо сам да је ишчитавам:)Не чуди ме Басарино понашање, људи који се спусте на те гране могу свашта да пишу, не волим надмене типове, али неком се и може, ако је моћан и супериоран, онда то може и да прође...овако делује трагикомично. Тешко је задржати дистанцу и одмереност против њега, али верујем да Ћирјаковић издржао. Мени је Владимир Кецмановић пеницилин за ове лажне другосрбијанске либерале, он то по кратком поступку реши:)
    Зачудио ме Иван Миленковић, ја се бавим другачијом врстом филозофије (да тако кажем) од њега, гледао сам га у Видику и читао пар његових приказа и текстова...поред доста одмерених и релевантних коментара уме и да претера. Навео сам неке његове коментаре овде, надам се да ће убудуће бити пажљивији када говори о филозофији.

    Слао сам текст на пар портала, на Политику не шаљем одавно, али овај текст би се можда и уклопио у наведену полемику, мада ја реферирам на друге текстове.

    Аутор tarpe — 30 ÐÐ 2016, 22:38

  3. Текст "Књига српског раздора" је одличан, сецирао је све "уздуж и попреко", мада има да га растргну, као Антонића и Вукадиновића...овај текст ти је као онај "Човек или србин" што сам ти писао већ...стварно их је човек растурио, побројао све противречности у које упадају, ретко ко је од тих људи одмерен, препуни су мржње и беса.

    Аутор tarpe — 30 ÐÐ 2016, 23:53

  4. Верујем да ће ти бар НСПМ тај текст објавити....мада би вероватно било добро да реферишеш мало и на расправу у " Политици" ради веће актуелности. Уосталом, тако је Танасић почео, писањем за НСПМ, а сада има проходност на све медије...Ти одлично пишеш, то није проблем. А знаш и сам за Сокал аферу...није битно шта и како пишеш, већ да си изградио име. Па гледај наравно и студије, докторске...шта већ планираш.

    Да, има доста још текстова у штампаном издању...али тај који си навео му је најбољи, право у мету. Завршио човек ЕТФ...логично размишља..:)

    Аутор nenad — 31 ÐÐ 2016, 20:15

  5. U polemiku se moras ukljuciti ciljano, a ja ovaj tekst pisem vec duze vreme i ne bih ga prepravljao (ako je to uslov da ga neko objavi).
    Svi ovi ljudi koji pisu se manje-vise time bave, placeni su za to i imaju vremena da istrazuju...ja svoj master rad pisem preko godinu dana, tesko je raditi vise poslova odjednom i raditi ih korektno. Bar meni!
    Moze se i ovako tumaciti Sokal afera, ali je nikad nisam ovako razumeo. Meni je vazno sta i kako neko pise, reputacija je jedno, ali ako je lazna brzo ce se pokazati. Sokal afera je vezana za nauku, a u javnoj sferi (clanci, kolumne, recenzije, prikazi) postoji jedan dobar izraz koji je osmislio Burdije, francuski sociolog, FAST THINKER/s, ljudi koji u medijima vaze za strucnjake, a u struci ih malo ko priznaje, on je navodio Bernara Levija kao primer. Tako da meni ovo sto si napisao za ime i reputaciju vise lici na fast thinkerse nego na Sokal aferu.
    Da li i ti nesto pises (ili bar imas neku preporuku za citanje)...cesto me komentarises pa se nekako osecam duznim, ne znam kako da se oduzim i zahvalim:) Pozdrav!

    Аутор tarpe — 31 ÐÐ 2016, 22:58

  6. Па, у праву си за то....остави онда како си написао, сигурно ће неко објавити.

    И ја тренутно радим на мастер раду, ништа интересантно, о арбитражним споровима..:). А од септембра ћу гледати да објавим неке стручне радове у нашим правним часописима...и понеком иностраном пробаћу ако прихвате...

    Што се препорука тиче...скоро сам читао Џона Финиса " Право, моралност и сексуална оријентација"...по мени одличан чланак, али од многих из размуљивих разлога критикован...https://www.princeton.edu/~anscombe/articles/finnisorientation.pdf

    A ако те некад заинтересује филозофија права:

    Радомир Лукић " Филозофскоправни огледи"

    Густав Радбрух" Филозофија права"

    Ханс Келзен" Шта је то правда-четири огледа"

    Џон Финис" Природно право"

    А пошто видим да волиш и теме из религије...једна књига коју сам и након узимања из библиотеке пожелео да купим, да могу да читам..." Несвети а свети" ( архимандрит Тихон који је Путинов духовник a и наратор овог сјајног документарног филма https://www.youtube.com/watch?v=_fLuI92iHR4) те старац Пајсије " Духовно буђење" а овде имаш од њега https://svetosavlje.org/sr/cuvajte-dusu/. Овакве књиге читам када ми је потребно да се духовно окрепим...Толико за сада. И ти ми слободно нешто препоручи...

    Какво захваљивање...:) Знаш и сам да је данас тешко наћи неког са ким се може разменити мишљење о стварима о којима ти пишеш...Познајем и одличне, савесне студенте...али и они углавном пишу семинарске ради бодова, не читају ништа ван лекција за факултет итд...

    Поздрав! :)

    Аутор ненад — 01 ÐÑ 2016, 00:38

  7. Читао сам Радбруха, морао сам да копирам ову књигу, свидела ми се, ове остале нисам, само неку (колико се сећам) кратку Тадићеву критику Келзена. Дворкин ми је интересантан, неко кога бих волео да проучим. Али заправо већ две године слабо читам књиге, углавном текстове, једна од последњих је књига ШТА ЈЕ ФИЛОЗОФИЈА? Ларса Свенсена, одлична је!

    У религији је пуно превирања, и у пракси и у теорији. Ја сам неко ко заиста искушава постмодернизам, мало је неких принципа и темеља до којих сам успео да дођем. Човек кога веома ценим је Александар Шмеман, један брутално искрени руски теолог и свештеник, живео дуго у САДу. Читао сам његов Дневник прошле године и доста ми је помогао да се снађем у вери. Погледаћу ове књиге што си послао. Ја некако више волим да читам теологе од монаха, престроги су ми монаси, бар неки од њих.

    Проклети бодови:) Сакупљају их и профани и студенти, нико више ништа не ради са страшћу и преданошћу, стрпљиво и полако, него све назор, као отаљавање посла. Нек се носе бодови, да извинеш на изразу! Мада, ако то значи конкурентност и мобилност, ако то важи за цео свет, можда ће некад и да заживи.

    Аутор tarpe — 03 ÐÑ 2016, 23:20

  8. А видиш...ја рецимо у теологији више волим опитне старце-монахе, наравно, ако нису баш налик оцу Ферапонту из " Браће Карамазов" :), већ више Зосими( попут старца Пајсија), него интелектуалце који превише заносе на гностицизам. Рецимо, од Шмемана сам читао " Смрт смрти", и рекао бих чак да је он од оних који сматрају нпр. да је Христос васкрсао само метафорички, односно у срцима својих ученика.

    Ова књига " Несвета а свети", у форми прича, постоји и на нету...па погледај коју и види да ли ти се свиђа..https://svetosavlje.org/sr/nesveti-a-sveti-i-druge-price/.

    Нама је један професор причао како је био на постдипломским студијама у Риму....и пошто је тек учио језик није стизао све на време да напише са предавања...а нико од студената није хтео да му позајми своју свеску, јер су га гледали као конкуренцију а не колегу. Исто тако....у САД на колоквијумима се оцењује тако што се сви рангирају према оном који је најбоље урадио. То можда припрема људе за сурови капитализам напољу...али не подстиче колегијалност, и жељу за знањем, а не само оценом.

    Аутор nenad — 05 ÐÑ 2016, 11:36

  9. Dosta monaha je zilotski nastrojeno, ima svoju verziju vere i vojnicki je sprovodi. Episkopi se ponasaju kao generali, a ne kao duhovnici, utoliko mi je veoma smesno kada ponekad slusam neciju besedu, rekao bi covek da su sizofreni. Sve to mene odbija od vere, puno sujete, teorija zavere, tako da ne razmisljam puno na tu temu da se ne bih dodatno razocarao. Ionako mnogo mracim:)
    Ferapont i Zosima su knjizevni likovi, ne sumnjam da je Dostojevski naisao u zivotu na neke slicne monahe pa ih je uneo u svoju knjigu, ali sumnjam da ih je danas mnogo takvih kao Zosima. Meni je drag lik Oca Tihona iz Necistih sila, mnogo ga je dobro odglumeo jedan tip u ruskoj seriji koju sam prosle godine gledao, uspeo je da docara njegovu svetost.
    Ja sam doneo potpuno drugaciji zakljucak o Smemanu, a citao sam samo taj Dnevnik i deo knjige Veliki post. On sam kaze divnu stvar (parafraziram) - nasi su svakodnevni gresi manje bitni, ostaju u seni velikog greha koji mi iskusavamo, a to je Vaskrsenje hristovo kao neka daleka prica, kao neki ideal kome tezimo. To sto smo potisnuli glavnu stvar i sto je tako ponekad pomenemo zasenjuje sve nase dnevne verske rituale koji nas uveravaju da smo vernici" Ovo je zaista okrepljujuce, bar meni. I druga stvar bitna kod njega (citiram) / Teologija koja se sada uci udaljila se od Crkve (...) postala dovoljna samoj sebi i iznad svega zeli da bude nauka, nauka o bogu i vecnom zivotu...zato je postala bespotrebno blebetanje.
    Neko mi je pricao slicnu pricu o obrazovanju na Zapadu. To je loshe, mada je razumljivo zasto se ljudi tako postavljaju.
    Rangiranje prema onome koji je najbolje uradio ima i svojih prednosti, mada ume da ode u krajnost. To je sve stvar principa, ako je vazna prolaznost, svako ce da je obezbedi tako sto ce da spusti kriterijum. Ako je ne obezbedi nece imati osnova za finansiranje. A znanje je tu samo sredstvo da se sve ukalupi.
    Kratka prica i zavrsavam. Ja i moje kolege smo se frapirali kada smo negde na 4. godini videli ocene iz logike nasih mladjih kolega, sve 9 i 10. Deprimirao sam se jer sam logiku dobro savladao i bio je bas tezak ispit. Zadaci koje ti ljudi dobijaju za ispit su lagani, jedan stariji kolega koji je polagao par godina kasnije uradio sve kako treba i onda precrtao rad, krenuo da radi ponovo jer nije mogao da veruje da je tako prosto:) Treba naci neku meru!

    Аутор tarpe — 05 ÐÑ 2016, 21:42

  10. U VB pobedila palanka: London za EU, provincija za naciju. Konstantinović zauvek u svuda. Fuck palanaka!

    Vesna Pesic twituje...:)

    Fuck palanaka! :)

    Аутор nenad — 26 ÐÑ 2016, 00:28

  11. Хахахаххах...најгоре је што је Чеда тријумф евроскептика и ЕУ противника назвао "слављем олоша", а и премијер је те људе оцрнио. Заклињу се у демократију и изборе, а не смеју на референдум око уласка у ЕУ. Ја се нисам обрадовао Брегзиту, нешто ми то не мирише на добро, али Бритнци су показали шта демократија јесте (бар на унутрашњем плану). Тамо постоје опозитна мишљења која се такмиче, убеђују људе...овде постоје само "стручњаци" који нас воде као овце и ником не морају да објашњавају ништа.

    Аутор tarpe — 26 ÐÑ 2016, 14:03

  12. Они заправо заговарају патерналистичку( беневолентну) диктатуру, иако то не смеју да кажу. То сам закључио након једне расправе на семинару са Весном Пешић...кад сам јој рекао да евентуално одрицање од Косова приморава на референдум, јер се само тако преамбула Устава по којој је Косово део Србије, може променити. Она почела да пени како народ о томе не треба да се изјашњава.

    Па и мене у неку руку брине...јер сам ја против ЕУ као нове државе, против даљег политичког интегрисања и ограничавања суверенитета, а само за економско у одређеној мери. А ВБ је била брана дубљем интегрисању.

    Што се другог тиче...они мисле, што приличи Јупитеру, не приличи волу...ми и Грци смо у воловском положају.

    Аутор ненад — 26 ÐÑ 2016, 19:50

  13. Nisam protiv EU kao nove drzave ukoliko bi se tamo znao neki red, ukoliko bi taj savez nastao za dobrobit svih clanica...ja nisam putovao nigde dalje od Banja Luke, ali ljudi koji idu u zapadne zemlje kazu da bi to olaksalo putovanja, promet roba, itd. Lepo bi bilo da mozes da odes do Praga ili Minhena bez maltretiranja na granici, cekanja i sl. Ovako, nametanje bez prestanka. Ljudi moji, pa mi smo docekali da nas slovenacka bitanga Jelko Kacin ucenjuje, salju nam neke trecerazredne namesnike da nam dele lekcije, mene to ponizava.

    Vesna Pesic mi ne deluje kao neko ko ume, sto ti kazes, da peni. Iako u njenim izlaganjima ima dosta strasti i energije nikada je nisam video da "peni", mada ih ima dosta sa njene strane politickog spektra koji sikcu, pene, ljudi koji ako im se suprotstavis u stanju su da te najstrasnije izvredjaju.

    Mogu da misle sta hoce, i oni i njihovi agenti, Grci su izmislili demokratiju, a Srbi su imali naciju, kulturu, drzavu, identitet daleko pre nekih drugih koji se danas busaju u grudi evropske i demokratske.

    Аутор tarpe — 27 ÐÑ 2016, 11:43

  14. Ovo lepo sumira Bregzit i glasove za izlazak...pa me interesuje sta ti mislis. Zdravorazumske zamerke na EU koja se ne reformise i kao takva ne valja.

    http://www.theguardian.com/politics/2016/jun/25/meet-10-britons-who-voted-to-leave-the-eu

    To sto to pominjes bi se sve moglo postici i uz zajednicko trziste samo...bez politickog integrisanja, bez EU sa karakteristikama drzave, bez bezlicnih i nikom odgovornih briselskih birokrata da nam kroje zakone i zivote.

    A da si video Pesicevu u tom razgovoru...verujem da bi i sam upotrebio taj izraz. Zena je malo nervozna...u zadnje vreme narocito.

    Аутор nenad — 27 ÐÑ 2016, 20:07

  15. Ти си у праву, јесу здраворазумски приговори, али мислим да ови људи не разумеју како ствари стоје, да урадиш овакву анкету на било којој улици у Србији добио би исте одговоре. Ово су муке свих нас и не верујем да ће Брегзит да их промени (у корист Британаца). Лондон се отуђио и остаће отуђен, са или без ЕУ. Британска елита такође! Има доста тога, али каже један од ових "Лабуристима треба лидер са улице" или тако некако, поникао са улице, то је сан свих људи, да су у комуникацији са влашћу, да утичу, да могу да промене...овде има и људи који су старији, гласали су за Блера, Кука или Мејџора, или остале битанге које су нас уништавале, било би ми занимљиво да чујем шта би о томе рекли. Ови људи не схватају да им спољнополитички положај Велике Британије омогућава доста бољи стандард од нашег или румунског. То није праведно, али је тако. Нисам сигуран да ће сада боље живети, елита ће само терет изласка да пребаци на порезе...или уколико Клинтонка дође на власт у САДу на неку заједничку ратну инвестицију.
    Више бих волео да видим мишљења неких угледних људи, профана, економиста, адвоката, филозофа:) Обичан човек нема информације, нема знање да расуђује о овоме, није лако о овим питањима интуитивно и здраворазумски мислити, то често уме да завара...један од ових из текста рече да је гласао да би подржао индустрију рибе, ко му гарантује да ће бити боља након изласка, то зависи од више фактора.
    Не знам, збуњен сам, прочитах да је Докинс негатино реаговао и најавио одлив мозгова из Британије, наводно су науци много значили ЕУ фондови и ЕУ истраживачи.

    Аутор tarpe — 30 ÐÑ 2016, 23:37


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs