Шумадијски блуз

Упознавање са филозофијом 1

Увод у филозофију — Аутор tarpe @ 00:10

 

Нефилозофске предрасуде о филозофији (други део)

Писао сам о три врсте предрасуда о филозофији. Прва, по којој филозофи компликују ствари; друга, по којој су филозофи људи који негде постоје али се не зна тачно где, не зна се ко су, чиме се баве, и слично; и трећа, по којој се филозофија тиче политичких, моралних и хуманистичких питања и нема везе са, на пример, математиком или компјутерима. Назвао сам их "нефилозофским" јер су им углавном склони људи изван филозофске струке. Ограничио сам се том приликом на наш део света. Реченица "Ја видим зашто ви предајете економију на Филозофском факултету" (коју је Оља Бећковић упутила Миодрагу Зецу) у једној од емисија Утисак недеље илуструје једну "распрострањену" предрасуду o филозофији, ону према којој филозоф објашњавајући не поједностављује ствари, него их замагљује и компликује. Реакције попут овог "компликовања ситуације од стране филозофа"  се  у већини случајева јављају као последица неспособности или одсуства жеље да се проблем схвати од стране оних који саучествују у његовом анализирању. Погледајте!Филозоф је поставио права питања која новинар и политичар нису у стању да разумеју или не желе да их разумеју. Филозофија је напор да се поставе права питања, да се донесе права дијагноза, да се укаже на прави проблем. То је могуће само у науци, у јавном простору то иде тешко. У наставку ћу рећи понешто о изворима предрасуда.

Старије генерације некако и могу да разумем, али млађе тешко. Интересантно је то што млади људи користе мобилне телефоне, аутомобиле, рачунаре, расправљају о многим научним питањима, а онда оду на одмор и читају Тако је говорио Заратустра. Друго, интересантно је што је младим људима који студирају информатику или биологију често прва асоцијација на филозофију Хегел, а не Тјуринг или Дарвин. И не само њима, обичном свету код нас синоним за филозофију је Хегел или неко њему сличан. Ове ствари су интересантне и забрињавајуће, што никако не значи да биолози и остали не треба да знају ко је био Хегел. Хегел јесте велики филозоф и постоје разлози зашто је то тако. Оно што је мени интересантно је зашто га људи који не знају ништа о њему сматрају, не великим филозофом, него филозофом уопште. Како објаснити ове случајеве, па макар били и изузеци. Где извиру предрасуде, шта их изазива?

Један од разлога је сигурно наш школски систем. Људи су склони да се поносе нашим школама, али се прибојавају да завире у њих. Треба прелистати програмe за средњу школу па видети колико је тога спорног, чак и са лаичке тачке гледишта. Шта учимо у школи, зашто то учимо, из каквих књига учимо - то су питања која треба поставити. У случају филозофије постоји низ отворених проблема. Започео сам ово Увођење у филозофију констатацијом да већина људи не зна шта је филозофија и да постоје многе предрасуде о филозофији. Чини ми се да су предрасуде о филозофији у друштву какво је наше природна ствар. Овде људи имају предрасуде и о много једноставнијим и животу "ближим" стварима. Ово питање се заоштрава непостојањем неке коначне или већински прихваћене теорије/дефиниције филозофије. Људи могу да кажу "Како нам можете говорити о предрасудама о нечему што је нејасно, неухватљиво, неодређено...". Ово јесте теоријски проблем (бар мислим да јесте), али не и јавни. Постоји некакво језгро филозофије око чијег садржаја ће се сложити већина оних који се истом баве. То знање деле и струка и општа култура. Ово је у вези са средњошколском наставом. Уџбеници филозофије и логике за средње школе су лоши и неприлагођени савременој ситуацији. Око природе филозофије постоје спорења, али око природе логике не би требало да их буде. Логика јесте, аристотеловски речено, оруђе исправног мишљења, али је то оруђе временом унапређено. Као што лекари не користе технике видара, тако ни савремени логичари не користе технике старих логичара. Аристотелова логика има и педагошку, и логичку, и филозофску вредност, многи филозофи је данас изучавају али на савремене начине. Старе логике су врло значајна метерија савременим филозофски настројеним логичарима, али их "нико жив" више не предаје на часовима логике. То је пре метафизика или филозофија логике него сама логика. Зашто претрпавати младе мозгове модусима силогизама и сличним питањима, када постоје далеко важније и корисније ствари (уз део старе логике требало би додати теме из савремене математичке логике, опште методологије наука, логике природних језика, неформалне логике, теорије избора, теорије игара, и слично). Није јасно ко води рачуна о уџбеницима, али ако су и из осталих области уџбеници попут логике, онда је то лоше. Још је већи парадокс то што ми на факултету (ФФ у Београду) учимо једну логику, а у школи треба да предајемо другу. Долазимо на студије неприпремљени и одлазимо са њих неприпремљени! - тужно али истинито. Необјашњиво! Status quo (који траје деценијама). Треба се договорити око тога шта је важно и онда на основу тога саставити уџбенике. Ко треба да се договори? Научна заједница треба да понуди предлог, и да се потом кроз дијалог, јавну расправу, скупове на ову тему пронађу одговарајућа решења. Разумни људи то ваљда тако раде. Ми или немамо научну заједницу или је она потпуно незаинтересована да се ово питање реши. Боље је избацити тај предмет него га учити на лош начин. Увести га као изборни, па и то је боље решење него овако. Треба ли нам филозофија као предмет у средњој школи? Каква су искуства других земаља? Пример логике се може проширити и на филозофију. Мислим да предрасуде о филозофији једним делом потичу из школе. Као што се потхрањује предрасуда да су математика и медицина нешто тешко и озбиљно, а књижевност и социологија нешто лагано и не баш озбиљно, тако се у школама људи уче да је филозофија изузетно компликована и да нема везе са стварним животом. Година дана (или две) се потроши да се ученицима предају апејрони, универзалије и ко зна шта још, а питање је колико им се помену неке савремене ствари. Да н би било забуне, не мислим да не треба предавати античку или средњовековну мисао, већ мислим да у недостатку савремених тема то могу бити узроци везивања филозофије за неке старије филозофе и теме, по природи ствари далеке савременим људима. Због тога се филозофија везује за нешто далеко, непознато, апстрактно. Филозофски проблеми се представљају као неки "тешки" проблеми којима су се, попут Хераклита, Платона или Хегела, бавили људи у прошлости. Онда се обично упути на неке замршене цитате из уџбеника и хрестоматија, а да се не укаже на контекст и време када су написани и не каже зашто су тако писани. Као да је филозофија нешто што је по дефиницији језички и стилски компликовано, па се онда мишљење о њој доноси у стилу "што мање разумем, то је нешто вредније". Настанак филозофије у Античкој Грчкој је један од оних битних и преломних тренутака цивилизације и свакако му је место у плану за средње школе. Али, ако се историја филозофије не предаје потпуно и темељно у оној мери у којој је то могуће (а обично је тако, јер је у питању четврта година), онда се на списку филозофа не нађу велики савремени филозофи или се они предају као група а њихови претходници као појединци; због тога већина људи везује филозофију за старије филозофе (или њихова имена, пошто о њима мало зна).

Други извор предрасуда је идеологија. Старије генерације су одрастале у доба комунизма. Они кажу да је то било време благостања, али судећи по томе шта су нам оставили далеко је то од благостања. Школски систем је продукт друштва, а друштво школског система. То је зачарани круг из кога се тешко излази. Мислим да је југословенски комунизам (који је у неком облику и даље присутан) одузео људима најважнију вредност - слободу мишљења и одлучивања. Шта ће вам висока плата ако вам није дозвољено да инвестирате на разне начине. Не само да не можете да купите мерцедес или плочу Лед Цепелина, него не можете да стекнете знање, да се образујете, да проширите видике и искуства, да бисте уопште могли да будете у прилици да слушате Цепелине, или оперу, или одете у позориште. Све то вам није дозвољено јер сте укалупљени (само је један начин гледања на ствари добар) и спутани (нема медија, нема књига, критике, прописано је шта се сме, а шта не сме). У таквом друштвеном мраку све је обесмишљено. Пошто је ово упознавање са филозофијом, треба рећи да су људи тада махом упознавали партијску филозофију, једну верзију марксизма. Није баш да су се сви бавили тиме, али овде не говорим о академским оквирима, него о једној широко распрострањеној друштвеној појави. Одраслим пионирима нису спомињали Квајна, Попера или Фрегеа, већ Лењина и Маркса. Кључ свега је била идеологија, па се то прелило и на интелектуалне делатности. Многи су, млади и неприпремљени, читали неке писце не знајући да постоје алтернативе. Марксизам је важна и легитимна филозофска проблематика, али само ако га не наметнете као начин живота. Уверен сам да је начин живота проистекао из тоталитарне комунистичке идеологије произвео све ово у чему данас живимо. Тако је и са сваком другом идеологијом која не допушта слободу мишљења и избора.

Срео сам људе различитих занимања који се буквално тресу кад чују име Хегел, а да о њему не знају ништа. Чули су за Хегела, знају да је био филозоф, и толико га поштују да га се боје. Мени, који знам понешто о филозофији, то је и смешно и тужно. Такође, упознао сам и оне који су на одмору читали Ничеа. Страх од Хегела и читање Ничеа на одмору су проистекли из једног затвореног друштва и затвореног школског система. Уочавање ова два феномена нема за циљ да обезвреди Хегела и Ничеа, јер то нити је могуће урадити нити ја то желим да урадим. Та имена су постала звучна и око њих су створени митови, који немају везе са њиховим стварним филозофским радовима. Исто бих рекао да неко чита Дејвидсона на одмору. И Ничеа и Дејвидсона можете читати, али се за то морате припремити, то је озбиљан посао, не може се то читати као роман. Попут оних митова који оптерећују поимање наше социјалне стварности (о национализму, о неолиберализму, и слично), у неким интелектуалним митовима је заглављена друштвена (јавна) перцепција филозофије и науке. Кроз школу и јавни простор се преноси знање. Већина људи на тај начин стекне филозофско знање. Ако им поменете неког филозофа за кога нису чули у школи (који се, на пример, бави природном селекцијом или математичким сазнањем), они се као мој саговорник поменут у претходном тексту увреде. "Откуд сад филозофија и математика заједно?" - питају се/вас. (Неки људи почињу да студирају филозофију да би побегли од математике. Није свака филозофија или филозофска област у вези са математиком али неке јесу).У почетку нисам разумео какав проблем има мој саговорник, поменуо сам људе као што су Квајн или Попер (који би требало да су познати). Гледао ме као уљеза у неки свој посед звани "филозофија". То су они које сам сврстао у трећу групу. Они читају филозофске текстове али их углавном тумаче на погрешан начин. Читају их као идеолошке или религијске манифесте, као врсту књижевних дела, понекад покушавају да их практикују или намећу другима. Што је најважније, мисле да другима могу да "држе предавања" и "деле лекције" о филозофији. Они које сам ја срео углавном везују филозофију искључиво за морал, политику и теологију, премда се и ту ограничавају у погледу приступа. Мислим да су и они, уз горе наведене чиниоце, великим делом заслужни за појаву и ширење предрасуда. Некоме ко баш ништа не зна о филозофији, такви могу изгледати као "упућени у филозофију" и препоручити им за читање све и свашта.

Школа, друштво и људи који су већ "под влашћу" неких предрасуда су главни извори старих/нових "ванфилозофских" предрасуда о филозофији. Мислим да је у корену свега недостатак слободе. Многи су добровољно или присилно спавали у комунистичким сновима. Они који нису хтели да спавају су затварани и ућуткивани. За то време у свету су се десиле многе важне ствари. Слобода у друштву и мишљењу је кључна ствар. Слобода значи отвореност за друго и другачије, сагледавање ствари из различитих углова гледања. Не морате прихватити другачије мишљење, али га чујте, сагледајте, процените. Губитак те врсте слободе доводи до катастрофалних последица - мањка знања, самопоуздања и храбрости, до обликовања крњих личности склоних конформизму. Филозофија је, по мом уверењу, поље где се та слобода негује и упражњава.

Да закључим: Не изненађује то што они које средња школа и околина учи шта је филозофија не знају баш најбоље шта је филозофија. Изненађује то што се људи у времену интернета и даље ослањају на средњу школу у стицању знања (везаних за филозофију). Изненађује и вишедеценијска незаинтересованост елите да реши проблем средњошколске наставе филозофије и логике (а тиме и проблем предрасуда).

Upoznavanje sa filozofijom 1 - Nefilozofske predrasude o filozofiji (prvi deo)

Увод у филозофију — Аутор tarpe @ 13:08

Pre izvesnog vremena pisao sam esej o cilju filozofije i nastave filozofije. Bila je to predispitna obaveza iz predmeta Metodika nastave filozofije. Pripremajući taj kratki rad susreo sam se sa nizom teškoća. Studirajići, mi se vežbamo i u pisanju. Gotovo iz svih predmeta koje na fakultetu polažemo pišemo minimum jedan rad. Većina tih radova se tiče nekog problema unutar neke filozofske oblasti. Međutim, ni u jednom od tih radova (bar u mom slučaju) tema nije bila cilj filozofije i nastave filozofije. Pišući rad i razmišljajući na tu temu, shvatio sam važnost i povezanost tih pitanja. Navešću dva problema koja su najpre iskrsla. Prva teškoća sa kojom sam se susreo je brojnost tema, autora i ideja koji su mi se nametnuli. To moje iskustvo me podsetilo na reči jednog savremenog filozofa, Fridriha Vajsmana, koji u svom tekstu Kako shvatam filozofiju piše sledeće:

„Čim sam seo da razmišljam o tom pitanju, obasulo me toliko mnogo ideja koje se međusobno prepliću, da nisam mogao sve da ih uzmem u obzir“

Druga teškoća je vezana za objektivnost. Ako su pitanja o kojima treba da pišem filozofska i naučna (a ja verujem da jesu), onda ih tako moram i tretirati. Drugim rečima, moram nekako staviti u zagrade sve ono što je meni blisko u filozofiji (teme i filozofi koje ja najviše cenim i koji mene zanimaju) i pokušati da o tim pitanjima nepristrasno sudim, da to u zagradama i ono van njih posmatram na isti način. Sa druge strane, moje je mišljenje da svaka filozofija sadrži nešto lično i individualno. To lično, iako nema presudan uticaj na filozofsku poziciju, na njeno prihvatanje ili neprihvatanje, ono je ipak na određeni način „oboji“.

Mnogo pitanja i zapažanja nije moglo da bude sadržano u mom seminarskom radu. Ipak, rešio sam da ih zabeležim i da se sa njima malo detaljnije pozabavim. Njih ću objavljivati pod nazivom Upoznavanje sa filozofijom. Prvo na red je došlo pitanje predrasuda o filozofiji. Iako se ne moraju razumeti na ovaj način, pod predrasudama ću ovde podrazumevati pogrešno i neosnovano mišljenje – mišljenje koje je prihvaćeno od strane velikog broja ljudi i koje, premda polemičkog i neobaveznog karaktera, ima status religioznih dogmi. Podelio sam ih u dve grupe, na unutrašnje i spoljašnje. Prve potiču iz sfere filozofije, a druge van nje. U ovom tekstu pisaću o drugoj klasi. Nekom se to pitanje može učiniti nevažnim. Ako stvari posmataramo sa aspekta profesionalne i akademske filozofije, onda ono verovatno jeste takvo. U okviru filozofije mnogo važnije bi bilo detektovati predrasude o filozofiji koje potiču iz same filozofije, jer su one mnogo opasnije i razornije po nju. Ipak, ako se ovim pitanjem pozabavimo iz jedne šire perspektive, onda se čini da ono nije nevažno. Ta perspektiva se tiče položaja filozofije u savremenom svetu, ili da se ograničimo na naš deo sveta, položaja filozofije u našem društvu. Možemo načelno konstatovati da smo mi u pogledu filozofije, srednje razvijeno društvo. To znači da nismo potpuno zaostali, ali da nismo ni vodeći u tom polju. Stvari se menjaju na bolje, to je bar moje mišljenje. Važno je držati korak sa ostatkom sveta, a mi smo do pre koju deceniju delom bili u raskoraku, a jednim delom smo išli u suprotnom smeru. Sa druge strane, ne treba iz jedne krajnosti preći u drugu, ali to je pitanje koje ne yavisi od nas i koje nije tema ovog teksta. Predrasude o filozofiji o kojima ćemo dole ponešto reći su široko rasprostranjene među ljudima. Nešto ih produkuje i to u velikom obimu. Sa druge strane, veoma teško ih je ukloniti i neutralisati, jer ostavljaju utisak nečeg prirodnog i samorazumljivog. U našoj državi, diplomirani filozofi, ukoliko ne nastave da se usavršavaju i bave naučnim radom, mogu da rade u srednjim školama i eventualno kao novinari. Društveni sistem i percepcija filozofije od strane većine ljudi su takvi da su to jedine opcije koje su istovremeno vezane za studije filozofije. U nekim drugim delovima sveta to nije tako. Zbog toga ćemo u delu ovog teksta pokušati da utvrdimo koji su izvori predrasuda o filozofiji. Namera ovog teksta nije popularizacija filozofije (mislimo da tako nešto nije ni potrebno ni moguće) već jednostavno promena svesti o filozofiji u našem društvu, a to će dovesti do poboljšanja njenog položaja. Ovaj tekst se delimično bazira na pokušaju autora da sredi i klasifikuje brojna mišljenja i utiske o filozofiji onih ljudi koji nisu (dovoljno) upućeni u filozofsku problematiku, a sa kojima se autor susretao i razgovarao.

Verujem da je svaki student filozofije imao problem da ljudima oko sebe objasni čime se on to na studijama bavi, koja pitanja i probleme izučava. Otprilike se zna (bar delimično) šta to uče budući pravnici, filolozi, lekari, ekonomisti, istoričari, u većoj ili manjoj meri inženjeri ili umetnici, ali šta studiraju budući filozofi (ili bolje reći profesori filozofije) to malo ko zna. Mnogi se prijatno ili neprijatno iznenade kada dobiju bar neke odgovore na to pitanje. Pored toga, teško je objasniti ljudima (a ponekad i sebi) zbog čega je dobro (i korisno) da postoji filozofija i da je neki ljudi izučavaju. Zahtev poput onog „To treba ukinuti, nemamo nikakve koristi od toga“ često je posledica nedovoljnog poznavanja predmeta o kome se govori. Nabrojaću nekoliko vrsta predrasuda o filozofiji sa kojima sam se do sada susreo.

Prvo, činjenica je da u našoj sredini postoji negativan odnos prema filozofiji. Izraz filozofiranje u običnom životu ima podsmešljivu notu i veoma često se upotrebljava kada jedan sagovornik želi da uvredi drugog, ili da ga diskredituje. Kada kao odgovor na nečiji komentar čujete „Nemoj da filozofiraš“, „Gle filozofa!“ ili „Ne filozofiraj!“ to znači ili „ne lupaj gluposti“ ili „ne komplikuj situaciju“. Filozofira onaj koji umesto da traži odgovore postavlja “suvišna” pitanja i nervira svoje sagovornike. Ono što sagovornici nazivaju “suvišnim pitanjima” u većini slučajeva se svodi na traganje za odgovorom, iako oni toga nisu svesni. Ostavimo po strani to što ima ljudi koji namerno komplikuju diskusiju, jer iz nekog razloga ne žele ili im nije u interesu da se predmet rasprave razjasni do kraja. Ta logika je sve prisutnija ne samo u svakodnevnom životu, nego i unutar filozofije. Postoje krajnje dobronamerni ljudi koji postavljaju pitanja nastojeći da obore neopravdane stavove i neosnovana uverenja, i da dodju do istine. Takvi bi trebalo da su počastvovani kada ih sagovornici nazovu filozofima, iako njihovi sagovornici time žele da ih uvrede.

Drugo, postoje ljudi koji filozofe shvataju kao neke ozbiljne, pravične i mudre ljude (koji nose naočare, imaju sedu kosu i obično nose bradu), koji „žive u nekom svom svetu“ (koji ima malo veze sa stvarnim svetom), koji se bave nekim ozbiljnim pitanjima (mada se pouzdano ne zna kojim), koji donose neke teške odluke, koji vam mogu dati mnoge savete o svemu i svačemu, i slično. Postoji više varijacija ove vrste ljudi. Jedni filozofe doživljavaju kao nekakve mistične figure, proroke ili askete, koji pričaju neke mnogo pametne „stvari“ na nekom nerazumljivom jeziku. Bitno je da oni brzo govore i da su uverljivi, da privlače pažnju ljudi oko sebe – to je dovoljno da ih svrstaju u filozofe. To što koriste dosta nepoznatih reči i što slušaoci ne razumeju smisao njihovog izlaganja su takođe karakteristike poželjne da bi ih nazvali filozofima. Oni koji tako razumevaju filozofiju „drhte“ na pomen Hegelovog ili Kantovog imena, a da nemaju pojma o čemu su navedeni filozofi pisali. Drugi misle da su filozofi mentalno bolesni ljudi, potom, da se dobar deo njih drogirao i pisao kojekakve ludosti, i sl. Namerno sam opisujući ih upotrebljavao neodređene zamenice (neki, naka, neko, nekakvi) jer je teško shvatiti šta ti ljudi podrazumevaju pod filozofijom. Njihovo iskazano (i krajnje neosnovano) strahopoštovanje i divljenje prema filozofiji veliko je kao i njihovo nerazumevanje iste.

Karakteristično za prve dve grupe je to da njihovi pripadnici nemaju mnogo veze sa filozofijom. Njihovo mišljenje o filozofiji nije formirano čitanjem filozofskih dela ili na neki drugi način koji je u vezi sa filozofijom. Ono što je interesantno, bar autoru ovog teksta, je to da među njima ima i obrazovanih ljudi koji se bave oblastima iz savremene nauke, npr, medicinskih, bioloških, tehničkih ili informatičkih nauka. Za očekivati je da ovu vrstu predrasuda imaju oni koji se interesuju za ili bave humanističkim naukama, umetnošću ili religijom. Iako je i to upitno, te nauke su više povezane sa tradicionalnom filozofijom od prirodnih nauka, pa je za očekivati da se tu krije izvor predrasuda. Ali kada je nekom ko je završio studije matematike, informatike ili biologije prva asocijacija na filozofiju Hegel, onda je to zaista čudno. Verovatno da to ima veze sa obrazovanjem i starosnim dobom tih ljudi, ali čak i to ne umanjuje začuđenost pred navedenom situacijom.

Treća grupa su oni koji se interesuju za filozofiju i čitaju filozofska dela, ali ih (u velikoj meri) pogrešno razumevaju. Za neke od njih filozofija je jedan vid zabave ili lek protiv psiholoških kriza. Jedno od njihovih obaveznih pitanja sagovorniku je “Koji ti je omiljeni filozof?”. Njima su zanimljivi pojedini provokativni stavovi nekih filozofa i oni ih shvataju kao buntovničke parole ili životne mudrosti. Oni ponekad citiraju misli velikih filozofa i umetnika ili navode neke događaje iz njihovih života, i to pokazuje da su oni čitali neke filozofske tekstove ili da su na neki način upoznati sa određenim filozofskim sadržajima. Moguće je da neki od njih takvim ponašanjem žele da pokažu kako su pametni i obrazovani, ali to nije najveći problem. Sećam se jednog razgovora u kome je moj sagovornik, koji je razumeo filozofiju na poslednjeopisani način, bio veoma oduševljen kada sam mu rekao da studiram filozofiju, a nakon razgovora poprilično razočaran i besan, jer sam mu objasnio da filozofija nije isključivo ono što je on mislio da jeste. Prethodna rečenica ne pretpostavlja da ja znam a on ne zna šta je filozofija, već samo to da ja znam o filozofiji više od njega. Mnoge teme koje je on pomenuo zaista pripadaju oblasti filozofije, ali i mnogo toga što je porekao ili mu nije bilo jasno na koji način je navedeno povezano sa filozofijom. Naš razgovor je bio kratak, ali sam iz njega uspeo da zaključim sledeće. Njegovo oduševljenje je nestalo jer je poljuljana njegova (po mom mišljenju) pogrešna predstava o tome da se filozofija tiče isključivo etike, politike, kulture, istorije (polja humanističkih nauka), religije, umetnosti, a da nema nikakve veze sa metematikom, biologijom i drugim prirodnim naukama. Moji pokušaji da obrazložim neko od tih područja filozofije emotivno su „dotakli“ mog sagovornika. Drugi bitan aspekt te pogrešne predstave je uverenje da filozofija nije nauka, već da je to pre svega pogled na svet, skup normi, principa i stavova koji učestvuju u formiranju jedne ličnosti i koji su, kao takvi, stvar prihvatanja ili neprihvatanja (a to zavisi od nečijeg karaktera). Drugim rečima, nije ih potrebno obrazlagati, opravdavati, objašnjavati (bar u nekom sistematskom i naučnom smislu). Često smo u prilici da čujemo izraze poput ovih - “njegova životna filozofija je...” ili “u svom radu držao sam se sledeće filozofije...”. To znači da je filozofija isključivo stvar izbora, a ne kriterijuma i argumenata, što je prema mišljenju autora ovog teksta velika zabluda. Oba pomenuta aspekta su pogrešna. Niti se filozofija tiče isključivo humanističkih disciplina, niti je ona isključivo pogled na svet. Ona obuhvata i prvo i drugo, ali i nešto treće.

Powered by blog.rs