Шумадијски блуз

Белешке уз "План Шигаљева" *

Увод у филозофију — Аутор tarpe @ 08:09

Лепоти не требају речи
Смири се, надмени човече
Михиз
Зашто сам некад волео ову песму?! 
Прстоломци и другосрбијанске менаде
Уметност и филозофија
Тамо далеко
Докторска дисертација Јустина Поповића 
 
* мотив из романа Нечисте силе Достојевског 

Скица за увод у философију Николаја Велимировића

Увод у филозофију — Аутор tarpe @ 09:44

 

Философи су слепе вође слепаца (Кроз тамнички прозор)

Молитва против културе као збира зала (Кроз тамнички прозор)

 

Овај кратки запис је настао након читања књиге Љубостињски стослов и слушања књиге Кроз тамнички прозор. Будући да сам раније читао нека његова дела (Између добра и злаНиче и Достојевски, делове неких књига (Молитве на језеру)), да сам се путем књиге Највећи Србин после Светог Саве упознао са животом Светога Николаја, мислим да сам успео да ухватим главну нит његове мисли и да, иако некомпетентан, за ову скицу имам неко упориште.

Стриктно гледано, његову мисао не бисмо могли именовати философијом, јер Свети Николај прави оштар отклон од свих философија и философирања, као врхова људског умовања. Међутим, пошто делатност философије постоји, пошто је институционализована, пошто се кроз историју богословље и философија на различите начине прожимају, сматрамо да би сваки увод (средњошколски или универзитетски, као и неки не-школски) требало да садржи упућивање у основе Православља. Православље није философија, али се може изложити као философија и бити „конкуренција“ другим философским светоназорима. Нама који смо у некој мери православни, наша вера нема конкуренцију, али људима који нису православни би једно излагање православне вере као једног од многих становишта могло бити интересантно.

Николајево богословље је исходиште једног дугог и тешког путовања, тражења ослонца у животу и свету. Ако тако посматрамо ствари, оно јесте философија у оном њеном базичном смислу, као трагање за принципом/принципима, за мудрошћу, за истином. Свети Николај „је дуго путовао и дуго тражио“ све док није пронашао истину овога света, личносну Истину – Исуса Христа. Не, дакле, апстрактни (теоријски), умом досегнути, на емпирији засновани, у језику изложени систем начела света и живота, него исповедање и проповедање животворних истина вере (што опет може бити изложено кроз језик, иконе, молитве).

Његове књиге су изрази те истине, али и полемике и одговори другим начинима досезања неких других понуђених „истина“, указивање на њихове слабости и пропусте. Стил писања му је крајње шаролик – то су и анализе/дијагнозе, дијалози/полемике/расправе, молитве/беседе/проповеди и песме/приче/приповедања. Не робује ни академским ни уметничким ни философским стандардима. Он се истовремено моли и пева, тугује и радује, наговара и убеђује, позива и надахњује.

Мала знања се стичу учењем, велика знања се стичу вером и поштењем – писао је Свети Николај. Није он, дакле, против философије, науке, уметности, математике, знања која се стичу кроз школовање и рад, али та знања уколико нису уоквирена вером и врлином, безвредна су. Џаба је човеку што много зна, ако не зна истинско знање. А истинско знање је знање о Истини, о Богу, О Сину Божијем, његовом Рођењу, Крштењу, земаљском животу, Страдању, Васкрсењу, Преображењу, Вазнесењу, о Његовим ученицима, о Цркви Његовој, Светим тајнама.

Црква – пише Свети Николај – није философија, него живо сведочанство живих људи. Сва су философирања људска узалудна и штетна. Сви философи су саблажњиви и заводљиви. Слепе вође слепаца. (Кроз тамнички прозор)

 

Неки би рекли - потпуно назадан и некомпетентан човек, против сваког напретка. Али ти неки не разумеју хоризонте са којих тај човек наступа, не разумеју да је он њихове путеве одавно прошао и да му то искуство управо омогућава да пише овакве речи. Није он противник сваке философије, него оне која је апсолутно људска, која се ослања само на људске моћи и ресурсе. (наставиће се)



Powered by blog.rs