Црногорске контрадикције Славена Ковачевића (18.01.2024)
1. Црквено питање
4. марта 2020. године, Миодраг Перовић написао је текст "О литијама, на други начин", у коме се наводи следеће:
"Митрополит Амфилохије није схватио да обнављање државне независности Црне Горе тражи да Православна црква у Црној Гори треба да чини оно што је чинила прије формирања Југославије 1918. године (...) Међутим, генерација млађих свештеника је схватила да би црногорска држава без нације био први примјер у историји да вишевјековна егзистенција државе у епохи формирања нација не породи и национални идентитет. Стога су у литијама почели да проповиједају грађанске идеје које иду у прилог обједињавању црногорског националног и грађанског бића. Ректор Цетињске богословије Гојко Перовић послао је поруку онима који траже другу цркву: „Нема нама молитве без вас, ни вама Црне Горе без нас“. Ова изјава је најважнији резултат литија. Позив на јединство црногорских различитости, без брисања националних Црногораца, досад се није чуо из Цркве.
То је важан корак у еволуцији Цркве, макар он, за почетак, био и чисто прагматични став да је и за Цркву боље да се сви Црногорци моле заједно, једни као Срби, други као Црногорци. Чак и ако је свештенике у том правцу погурало и присуство у литијама великог броја националних Црногораца, који раније нијесу били блиски Цркви. Власт, међутим, није спремно дочекала промјене које се назиру у Цркви."
23. августа 2024. године, Љубомир Филиповић је написао текст "Да ли је Украјина забранила православље?", у коме се наводи:
"Да је среће, исто (што и у Украјини) би се десило у Црној Гори, свештенство три епископије би укапирало да не могу служити и Богу и мамону. У овом случају Србији и њеним интересима. И позвало би на обнову аутокефалије црногорске цркве и уједињење са ЦПЦ. Али то су пусти снови. СПЦ у Црној Гори је деведесетих и након 2020. укопала темеље свог саботерског дјеловања и служи као камен око врата црногорској независности и самобитности."
Филиповић је, а у вези црквеног питања, у једној емисији изјавио:
„Истраживања показују да сваким даном пада број вјерника СПЦ. Људи су сада амбивалентни у Црној Гори, изманипулисани (...) Ми морамо помоћи ЦПЦ да израсте у озбиљну институцију и да сјутра изиђе пред своје сестринске цркве и затражи повраћај аутокефалности (...) Не смијемо дозволити да нас приказују као националисте, као екстреме“
Миодраг Перовић и Љубо Филиповић представљају се као етно-национални Црногорци, новоЦрногорци, они које ја зовем Титогорцима. Зовем их тако да бих их разликовао од осталих грађана који себе зову Црногорцима и то ћу детаљно објаснити у другом делу текста. Црногорци се деле на - Србе, Титогорце, Дуалисте, Црногорце других вјера и нација и остале Црногорце. Сви себе идентификују са изразом “Црногорци”, а тај израз има много значења. Ово написано није неки умишљај мене као аутора овог текста, већ научна чињеница. Друга битна ствар везана за њих двојицу јесте да су изразити политички непријатељи. Љубова клика Перовића оптужује да је издајник црногорских националних интереса. Наведени цитати сведоче и илуструју то да им је циљ исти, али да су начини доласка до циља које они предлажу радикално различити.
Да се надовежем на став Љубомира Филиповића - људи у Црној Гори јесу амбивалентни и изманипулисани, али то није тако само данас већ преко век и по. Друго, Филиповићева клика предњачи по техникама манипулације људима, премда треба признати да и у српском корпусу постоје манипуланти.
Црногорско питање се данас заглавило на две кључне тачке - црквеном питању, о коме сам претходно говорио, и националном питању. О томе колико је тешко лоцирати и одредити шта значи израз “Црногорци”, говорићу у наставку текста.
2. Национално питање
Све до 1945. године у Црној Гори (санџаку, књажевини, краљевини, бановини, територији) живео је српски народ. Бјелаши и Зеленаши били су Срби који су различито гледали на судбину Црне Горе након Версаја. Један народ са два имена - српски или црногорски. Срби и Црногорци били су исто, ти појмови су били синоними. Црногорцима су се звали Срби који живе у Црној Гори. Србијанцима Срби који живе у Србији. Српски народ из Црне Горе или црногорски народ се, током 20. века, поделио на две нације - Србе и Титогорце. Титогорци себе зову Црногорцима, а Србе Посрбицама. Титогорци су, током периода комунизма, искористили неке историјске периоде - бурна времена османске окупације, период распада царстава, укидања Пећке патријаршије, као и период комунистиче диктатуре, као подлогу за своју националну сепарацију и заснивање националне посебности. И све то не би било спорно да та идеологија није изразито антисрпска.
Миодраг Перовић “не схвата” (односно негира) да је црква у Црној Гори пре 1918. била привремена категорија, институција у привременом стању, огранак Пећке патријаршије који је једно време постојао као самосталан и недовршен и који се вратио у извор из кога је настао. Нема ту говора о некој црквеној посебности и самобитности. Титогорци покушавају да представе СПЦ као неког уљеза, окупатора или страно тело у ЦГ, што је потпуна измишљотина. Није СПЦ нова у Црној Гори, него је савремена држава Црна Гора нова у историји Црне Горе. Црна Гора коју су створили 2006. је нова историјска категорија, та држава нема ништа заједничко са историјском Црном Гором. Осим имена, све друго је дисконтинуитет. А то име је веома важно, јер име носи историјску симболику и континуитет трајања. Титогорци настају у Југославији и временом формирају своју националну идеологију, у чему нема ничег спорног. Спорно је то што негирају сваку везу Срба са Црном Гором и што су украли све, условно речено, заједничке симболе, институте, категорије, топониме и слично. Некад је све у Црној Гори било црногорско и српско. Не заједничко, јер су те ствари биле идентичне. Дакле, нису постојала два ентитета која деле историју, обичаје, језик, него је постојао један ентитет (народ) који је имао два имена. Временом су формиране/раздвојене две нације, које се данас споре око тог наслеђа из кога су проистекле.
У 19. веку ништа није разликовало Црногорце од Херцеговаца, Шумадинаца, Крајишника, Војвођана, осим једне битне ствари. Постојање државе и то у време када су формиране нације и националне државе (или државе нације). Чин спонтаног именовања другим именом уз формално постојање и признање одвојене државе довео је до формирања нове нације. То формирање нове нације је закаснило и одужило се, због околности дешавања Првог светског рата и стварања Краљевине СХС 1918. године. Нова национална свест формирана је тек у комунизму и тада је почела да реинтерпретира целокупну историју и традицију Црне Горе, да би их уподобила својој посебности. Наишла је на отпор Срба. Југословенство је разводњавало српски карактер државе Црне Горе и народа који је тамо живео, на сличан начин као у 19. веку. Назив Црногорци је обновљен у значењу “без прецизног садржаја”, али је југословенска политика сузбијања српског утицаја погодовала стварању нове националне свести која тај појам испуњава особеним садржајем. И то се радило перфидно и лукаво, конспиративно, “испод жита”. Има она маестрална реченица Паје Трошка из Породичног блага, када руши ограду којом се граничи са имањем које је купио брат његовог зета “Нема више “моје, твоје, наше, ваше”, све је ово сада наше, тј. ваше”. По угледу на својину, и симболичке и културне вредности су у комунистичко време биле у својеврсном лимбу, вакууму, недефинисаном стању. Свачије и ничије, како би се то колоквијално рекло. У том стању је најлакше “ловити у мутном” и то је управо оно што су национални идеолози црногорства урадили. Припремили су терен за потпуно извесни распад Југославије. Брионски пленум, Устав из 1974. и Титова смрт су тим снагама ишли на руку.
Пошто је категорија црногорства очигледно бременита српством, идеолози црногорства морали су прекинути сваку везу са истим тим српством. За све српско у ЦГ траже се ad hoc објашњења и врши брутална релативизација, која је на моменте комична. Шта друго мислити о људима који озбиљно схватају тезу да је рећи “деда и дјед” српски језик, а рећи “ђед” црногорски језик?!
Српски народ је имао срећу па је епсикоп Амфилохије 1991. дошао на место митрополита црногорско-приморског. Иако је био контраверзна личност, иако је његово вођење митрополије било бременито многим спорним одлукама, неспорно је да је обновио СПЦ у Црној Гори и везао српску свест за СПЦ. Због тога је СПЦ на удару титогорских аналитичара и идеолога. Јер је она брана утапању српског народа у титогорски национални корпус, под именом Црногорци. Јер је име Црногорци данас постало спорно, име које нема значење. Било је заједничко, било је синоним са срским именом, а данас је “ни тамо ни вамо”. Слоган српског медија ИН4С је “Није црногорски ако није српски”. Слоган свих титогорских институција је “Није црногорски ако је српски”.
За крај, навешћу (цитирати и парафразирати) излагање Славена Ковачевића, доктора правних наука из Сарајева, о црногорском националном питању које је изнео на сесији Круга 99 индикативног назива “Повезивање неекспанзионистичких држава Западног Балкана”, одржаној 22.12.2024. године, на којој су уводничари били Александар Радоман, Бобан Батрићевић и Аднана Чиргић, професори са Факултета за црногорски језик и књижевност са Цетиња:
“Свидела ми се идеја о повезивању, али да бисмо се повезали и да би повезивање имало смисла, морамо дијелити неке вриједности. Чуо сам неколико контрадикција у сва три излагања и с тим у вези имам нека питања за излагаче. Имам дилему, цијело вријеме слушамо како у Црној Гори постоји црногорска нација, српска нација, а Бошњаци и Албанци су мањине. Замка која је вешто пласирана у Црној Гори је иста она која је пласирана овде нама у БиХ. Моје размишљање је да смо сви ми у Босни и Херцеговини по националности Босанци и Херцеговци јер смо држављани ове земље. Ако уђете у простор да су Црногорци етничка заједница са једнаким правима као друге етничке заједнице (српска, албанска, бошњачка, хрватска), онда имате озбиљан проблем.
Мене фасцинира да неко црногорство као нацију, као израз државе, претвара у етнички идентитет. Пристајући на ту игру, ви сте на терену Андрије Мандића, који ће вам у другом кругу кроз ове, како смо чули силом произведене уставне измене, увести конституентност и у систем одлучивања убацити етничке заједнице да одлучују. Питање је зашто пристајете да је национални црногорски израз мењате у етнички црногорски израз? Нација је једнако држава, етничка припадност је нешто сасвим друго, то је теоријски тако. Било би добро да се та разлика прави у јавном дискурсу. Ако је то тако, ако су сви грађани Црне Горе Црногорци, шта су по етничкој припадности ови који сада кажу да су по националности Црногорци...улазите у врло опасан терен етно политика, у етнократије у којима је Андрија Мандић јачи играч. У једној Њемачкој јесу ли Њемци етничка или национална скупина. Јесу ли Французи и Американци етничке заједнице или нације? Зашто пристајете на тај старокомунистички израз који вам је инфилтриран у политички систем и јавни дискурс. Друго питање, ми знамо ко је Андрија Мандић, али да ли ово што се ради у Црној Гори, њена етнизација, да ли је то само израз Андрије Мандића или је то већински израз Црногораца односно грађана Црне Горе. Ако јесте, онда се ја немам с ким повезивати тамо. Ово вас желим питати - да ли су за вас народ и нација исто, да ли ви пристајете на ту Кардељевску девијацију, да ли пристајете на декларацију коју су неки Црногорци потписали у Сарајеву о једнакости народа и грађана.”
Узгред, ту декларацију је потписао и Миро Лазовић, члан партије Жељака Комшића, чији је Славен Ковачевић саветник. А Жељко Комшић је члан Председништва БиХ из реда хрватског народа који није изабран већинским гласовима Хрвата из БиХ.
У тексту “Од нације с грешком до логички немогуће грађанске нације”, поставио сам политикологу Љубомиру Филиповићу идентично питање које је Славен Ковачевић поставио цетињским назови лингвистима и нисам добио одговор. Али да покушам да одговорим Славену Ковачевићу и уједно објасним зашто користим израз Титогорци. Није реч о томе да Црногорци мењају грађански национални идентитет за етнички како то поставља Славен Ковачевић, већ о томе да они, свесни те дистинкције, заговарају да су и једно и друго - да су и етнички и национални Црногорци, јер им такво мућење идентитетске воде одговара, јер је то њихова стратегија асимилације осталих нација и етнија у пластични и разводњени црногорски корпус. Они праве ту разлику - јер су много пута у јавном дискурсу њихови јавни делатници то изјавили, али им не одговара да се о томе прича јер је то њихова стратегија асимилације других у црногорску нацију. Због тога сам почео да тврдим да је израз “црногорство” бесмислен, јер нема јасно и недвосмислено значење. Не можете бити Црногорац у етничком смислу и у националном смислу, једног од та два смисла се морате одрећи. Ако је Црногорац израз који значи припадност етничкој нацији, не може да значи припадност грађанској нацији (политичкој заједници, држави). Зашто? Зато што не постоје етнички Американци! Ја сам то шаљиво изразио питањем - ко су Американци и Французи из Катунске нахије?
Ја лично, из побуда сазнања, истраживања и сналажења у тој необичној епистемолошкој ситуацији, прво сам правио разлику између (1) етничких Crnogoraca и националних Црногораца. Потом сам предложио да се (2) пошто су Црногорци етничка категорија, грађани Црне Горе назову Црногоријанцима?! На крају сам одлучио да су (3) Црногорци сви грађани Црне Горе, а да сам принуђен да ове који себе зову етничким Црногорцима именујем Титогорцима. Док они не реше ту дилему, морам их некако разликовати, јер нису исто. Претходни аргумент говори у прилог томе да су именовање и употреба термина Титогорци искључиво сазнајно мотивисани, а не пропагандно и увредљиво.
У Црној Гори, колико знам, нико није поставио питање које постављамо Славен Ковачевић и ја. А питање је фундаментално и зато се мора решити. Његово нерешавање иде у прилог Титогорцима и зато позивам српске политичаре из Црне Горе и све српске интелектуалце диљем Српско свијета да га поставе у јавном простору. Србима одговара да се то питање реши.