Шумадијски блуз

(Српско) име је (лош) знак (у Црној Гори)

 

Ових дана се интензивније бавим предстојећим изборима у Србији и жељом да коначно опет добијемо какву-такву Скупштину. Свим политички свесним грађанима то је сада приоритет број један. Друга горућа тема је рат у Украјини, којим се бави цео свет.

Ипак, запрепастио ме је интервју који је др Игор Лукшић дао Дарку Шуковићу у емисији Другачија радио веза 14.02.2021. године и натерао да напишем пар редака о томе. [1]. Лукшић је професор економије и бивши премијер ЦГ (2010-2012), министар финансија ЦГ (2006-2010 Штурановићева и Ђукановићева влада) и министар спољних послова ЦГ (2012-2016, Влада Мила Ђукановића). Дакле, преко десет година високи функционер те државе.

Разлог због кога ћу овде „од речи до речи“ забележити и сачувати његове речи је двострук. Прво, увек сам га перципирао као опозита врхушки ДПС-а (Ђукановићу, Маровићу, Роћену, Марковићу и дружини), као умереног и разумног политичара, као човека који се бави економијом, као професора, научника и песника, а не бизнисмена, етноижењера и политиканта. Овде је показао да су заправо сви они са те стране црногорског политичког спектра исти, да су следбеници Драгоја Живковића и Радована Радоњића. Речи које ћете прочитати односе се на време када је Лукшић био председник Владе ЦГ. Друго, ове речи ће посведочити у каквом друштву су живели епископи Амфилохије и Јоаникије и какав крст су носили деценијама уназад. Посебно су те речи наук за оне који су оптуживали Амфилохија да „иде у раскол“ и одваја црногорску цркву од српске. Митрополит је правио компромисе због притисака које је тих година трпео.

Лукшићеве речи ће разуверити све оне који мисле да је Безакон (срамни Закон о слободи вероисповести) донет децембра 2019. године „преко ноћи и преко колена“. Питање цркве је отворено деведесетих, а након референдума је дошло до финализације решења црквеног питања у оквиру црногорског питања. Ђукановић је чекао прави моменат да повуче тај потез, да друштво сазри онако како њему одговара, да то питање реши онако како је решио референдум 2006. Те 2019 се преварио, али немојмо мислити да ће одустати од тог наума.

Лукшићеви одговори о СПЦ и Темељном уговору (болдовао П.Г.):

„У периоду када сам био председник Владе ЦГ имао сам прилику и част да потпишем три уговора (са Ватиканом, са Исламском заједницом и са јеврејском заједницом), нажалост, не и четири.

Комуникација коју смо тада имали са митрополитом Амфилохијем и еписком Јоаникијем, нажалост, није дала резултате. Они су нама (Влади) послали текст споразума на који нисмо писмено одговорили, али смо одговорили кроз разговор са њима.

Разговори, као прво, нису доведени до краја. Тадашњи уговор је био формулисан као уговор између државе и Православне цркве у Црној Гори, што је наравно много боља формулација и много боље дефинисање односа него ово данас. Из простог разлога што у Црној Гори живе правослани Срби и православни Црногорци и ваљда је интерес свих, а посебно Цркве, да се сви осећају комфорно као припадници те цркве.

Друго, постојао је проблем, и тада и данас, што је на неки имплицитан начин, иако смо на то указивали, црква пренебрегавала околност да је ЦГ независна држава. То значи да је њено деловање прешпартано са четири епархије – митрополијом и три епархије. Мени се чини да је апсурдно да у регистру вјерских заједница, у Министарству правде, имате посебно заведене четири вјерске заједнице. Никад нисам могао прихватити да је таква организација цркве у ЦГ ствар случајности, иако је то донекле историјски утемељено, иако је то имало неку своју логику, али исто тако знамо да се то мењало кроз историју и да је то (укидање епархија) могао бити гест добре воље.

Тада сам стицао утисак да би уговор потписао митрополит цетињски, а не партијарх београдски. Ми смо преговоре водили са Амфилохијем и Јоаникијем, разговарали смо и у Београду, али главни интересенти били су Амфилохије и Јоаникије.

Такође, назив „црногорско-приморска митрополија“ је проблематичан јер асоцира да је ЦГ само она мала ЦГ са четири нахије. Адекватније је да буде цетињско-приморска.“

На карају интервјуа Лукшић је испричао анегдоту из Пљаваља. Те 2012 била је јака зима, било је ванредно стање због хладноће и Лукшић је био у званичној посети Пљевљима, тамо је рудник, тамо је термоелектрана, да покаже грађанима да се држава брине о производњи и снабдевању електричном енергијом. Били су протести испред општине и он је разговарао са тим људима:

Лукшић: Што је проблем, о чему се ради?

Народ: Ви прогоните СПЦ!

Лукшић: Православну цркву у ЦГ нико не прогања

Народ: Српску православну цркву!

Лукшић: Не, не, ја инсистирам на овом називу Православна црква у Црној Гори!“

Уместо да су били задовољни са Епископским саветом и називом „црногорски“ у имену митрополије (која је сама по себи тиме што је митрополија почаствована у односу на друге епархије), они су по сваку цену хтели да избришу назив Српска православна црква. То „српска“ им боде очи! Иако је Лукшић више пута сугерисао да са друге стране није показана добра воља за компромисом, нигде се не види његова спремност да покаже добру вољу. Захтева да Црква неке ствари промени, а да при том није спреман да каже чега је његова страна спремна да се одрекне. Ниједном у току емисије није употребио назив Српска православна црква, и то чини ми се није нимало случајно! Патријарха зове „београдским“, митрополита „цетињским“. Опет случајно! Превише случајности!

Урадимо један мисаони експеримент! Замислимо да је Сабор СПЦ 2012 изашао у сусрет тадашњој Влади ЦГ, да је одобрио да се на територији ЦГ формира једна епархија – назовимо је Митрополија црногорска или чак Православна црква у Црној Гори, са митрополитом на челу и два викарна епископа, један да столује у манастиру Савина, а други у Ђурђевим Ступовима. Да ли би онда црквено питање у ЦГ било затворено, да ли би православни Crnogorci тиме били задовољни, да ли би онда проблем био решен? Не, појавило би се десет нових проблема; појавио би се проблем избора епископа; проблем црквених икона на којима би било превише српских/србијанских светитеља; проблем Светог Саве и његовог (условно речено) примата над Светим Петром Цетињским; проблем Ивана Црнојевића кога они славе као светитеља, а он то канонски није; проблем литургијског текста (који у завршним молитвама помиње „свете српске просветитеље и учитеље“), проблем празновања Светог Јустина Ћелијског и Николаја Жичког и Охридског који су „србијанци, а не црногорци“ и које многи православни Crnogorci сматрају за идеологе светосавља, а светосавље за великосрпску државну фашистичку идеологију.

Има ту још много проблема, али није ми циљ да их набрајам. Циљ ми је да покажем дубину овог проблема. Иако за то оптужује СПЦ, циљ ми је да истакем неспремност crnogorske стране на компромис. Чак иако би СПЦ направила горе побројане уступке, спор не би био решен. Истрага посрбица би се наставила!

 

[1] https://www.antenam.net/drugacija-radio-veza/233602-luksic-crkva-je-i-2012-prenebregavala-da-je-crna-gora-nezavisna-drzava-manjinska-vlada-neprirodno-iznudjeno-rjesenje