Шумадијски блуз

«Универзитети су кланице»

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 10:24

Ова изузетно дубока, прецизна, али и провокативна мисао Јеромонаха Рафаила Бољевића, игумана манастира Подмаине, некоме се може учинити неоснованом, прејаком, монашки престрогом, иако она то уопште није. У споту за песму Једна цигла у зиду од Пинк Флојда у једној сцени види се покретна трака на којој су деца која упадају у машину за млевење меса. Та машина је заправо школа, а Вотерс и компанија тврде тиме исто што и подмаински игуман, али и неки други теоретичари (рецимо Светомир Бојанин). Школе нас мељу и упропашћују, иако се представљају као корисне за нас. За разлику од Пинк Флојда, игуман Рафаило има решење тог проблема. Дипломирати филозофију (али и све друго) у Србији, а бар делимично не (про)студирати «филозофију Православља» са свим њеним категоријалним апаратом и духовним законима (Црква, Догме, Врлине, Искушења, Пад, Грех, Света Тројица, Апостоли, Свети Оци, Пост, Смирење, и многе друге) исто је што и, да искористим метафору једног пријатеља, „трчање поред (главне) стазе“. Филозофија би требало да се бави начелним/принципијелним и најважнијим питањима која човека муче. Бавити се, пак, најважнијим питањима, а не поставити питања о смрти, Богу, спасењу, послушности, итд (на православни начин) ... значи бити у великој заблуди, у великом незнању. Има ли већег истраживачког промашаја него се бавити (бити уверен да се бавиш) највећим знањем, а остати у највећем незнању. Од овога је једино већи и опаснији промашај имати уверење да живиш исправно и добро, а живети у тами, мраку, незнању. Свет овакав какав је – каже отац Рафаило у предавању „Досада“ – обезбеђује човеку простор да се креће, а да ништа не примећује, давајући му неку перспективу (...) перспективу где смрт не сме ни да се спомене. Филозофија би, попут науке или уметности, требала да нам отвара ту перспективу коју нам свет (овакав какав је) затвара, перспективу смелог и трезвеног постављања питања о смислу живота. Ако то не ради, „трчи поред стазе“, промашује своју мисију. Сваки научни, уметнички, спортски, занатски, технолошки, привредни и други успех, без ове крајње перспективе људског живота (перспективе Пада, Цркве, Бога, Спасења) је ништаван. Ту напретка нема, ни индивидуалног, ни групног; ни истраживачког, ни животног. Лав Шестов је једном приликом написао – док се смрт не појави на хоризонту човека, он у филозофији још увек остаје дете. А то је тако – да допуним овог руског филозофа – не само у филозофији него и у животу. Ко заборави (мишљу и умом не дотакне) смрт, као да није ни живео. Другим речима, биолошки одрастао, а духовно остао у равни детета. А ко не мисли о смрти, смртности, пролазности, неће мишљу ни животом доћи ни до Христа. Већ доста дуго ми се по глави мота мисао да су нас «све погрешно учили», а сада почињем и да разумем и садржајима попуњавам ову своју интуицију. Учили су нас различитим методима правилног мишљења и суђења, али нас нису учили, нити су нам својим примером показали како да правилно живимо. Учени смо логици, дијалектици, научној методологији, вежбали се у свођењу на апсурд и Окамовој оштрици, али нам нико никада није понудио такве начине мишљења какви су, на пример, Авакиров метод духовне борбе (из Лествице Светога Јована Лествичника) или молитва као разговор и усмереност на Бога. Учили су нас јер су и сами ненаучени постали учитељи другима (да искористим мисао Светог Николаја Жичког). А од такве се гордости тешко ослобађа.

22/09/2018



Powered by blog.rs