Шумадијски блуз

Крст

Мучење љубави — Аутор tarpe @ 23:18

Некад сам мислио да је прича о Христу измишљена,

Да је то мајка свих митова,

Састављена да људи постану бољи или да њима они гори лакше владају...

Онда је дошла Она које више нема,

Она која је волела па више не воли,

И рекла ту магичну, а ја мислио митску, реч:

„Васкрсење“,

па синтагму:

„Живот вечни“,

па молитву:

„Васкрсли из мртвих Христос истинити Бог наш...“

Па се ту негде појавило и оно „Сећајући се дакле свега, Рођења, Крста, Страдања, Гроба, Вазнесења, Васкрсења...Другог и Славног Доласка“

Све мит до мита, тада...

Једино што је преостало сада.

У шта још увек не верујем...ипак свестан да треба.

Да нема ничега без Њега.

 

Све те речи ми тек са овог Крста добијају значење...

Ако барем на тренутак поверујете да је Христос био ту са нама,

Ту на Земљи, на води, на гори, у врту, у храму и на крсту,

Тамо на Голготи,

Или овде у овом паклу, у овој срамоти.

Бићете тога трена истински живи, али не као кад живите живи,

Него као кад умрете живи,

Васкрсли живи,

Било да сте као пометина очајни или као Обилић јунаштвом задојени,

заклети,

проклети,

задрти,

И то вас осећање живота може једном,

Када вам најтеже буде.

Спасити смрти.

 

Сећам се неких својих стихова, које нигде не могу да нађем,

На хартији, диску, на софтверу,

А који опет бораве негде „овде“ и парају душу и исповедају веру:

„Улазе на врата скоро сваког сата,

Фигуре од блата,

Духови пали,

И грабе моје лепо, черупају,

Не питају, само узимају. Моје једино лепо.

Нуде бесмисао, коме хрлим слепо...

Не могу крочити јер немам снаге,

Сањам како ми очи ваде,

А ја без очију и даље видим,

Како се мојим очима сладе,

И како су им слатке,

Очи моје ископане.

Сузе моје још неисплакане.“

„Боже сачувај нас, немој само бдети изнад овог очаја...“

Зашто Га зовеш а не верујеш да је био овде...или је „секс ипак у корену свега“ – што „рече“ „најбољи“ писац овога српског неба...

 

Пред смрт се увек нижу сећања...

хиљаде њих, лепих и ружних...

нижу се сећања,

као збирка једног живота,

од рођења до гроба,

сећања на један живот,

сећања на једно изгубљено време,

сећања која повезује само ова смеша меса и костију

коју су звали мојим именом,

која је ходала кроз једно доба.

Све грех до греха, јад до јада

Од смеха до смеха, од града до града,

Све само смрад до смрада...

Осим Ње и њих двојице.

Остаје само једна дилема.

Без Ње живот смисла нема

или смисла живота нема без Њега.

За живота се мотах у Друштву мртвих метафизичара

А сада кад умријех,

Без покајања и шансе за опоравак,

Огреховљен као да молим Бога

Да ми једног Анђела мира или барем смиреног Столпника „дода“

Да ми помогне да и...

...након смрти ходам.

 

Звездани колодвор, број 16, стр. 41-42

 

 



Вук - писац, политичар или жбир

Мучење љубави — Аутор tarpe @ 00:24

Драгослав Бокан - Последњи додир
Драгослав Бокан - Поглед који траје
Јован Б. Душанић - Капитал у 21. веку
Ђорђе Карађорђевић - Истина о моме животу
Иродови синови
Свим "пријатељима" србићима сретан Божић 
Политичар, писац, тајкун или жбир
Михаило Меденица - Светосавље или празнословље 

Powered by blog.rs