Милош Ковић је наше упориште
Да ли, наиме, у времену разарања наше земље, колонизовања и уништавања њене културе и пљачке њене имовине, предавати историју на Универзитету у Београду значи имати још неке одговорности осим бављења академским дисциплинама и школовања научног подмлатка? Зар предавати хуманистичке и друштвене науке на буџетској установи не подразумева одређене дужности према пореским обвезницима? Зашто се професори Универзитета у Београду, који воде утодне, материјално обезбеђене и професионално сређене животе, тако ретко и невољно изјашњавају о великим темама нашег времена? Је ли то у традицији српског Универзитета, Велике школе, Лицеја? Јесу ли се највећи српски историчари, Стојан Новаковић и Слободан Јовановић, или најзначајнији европски историчари 19. и 20. века, Леополд фон Ранке и Фернан Бродел, затварали у своје кабинете и да ли су ћутали о искушењима кроз која су пролазиле њихове земље? Шта је истинско наслеђе великог Марка Блока, писца непоновљиве Апологије историје или заната историчара, јунака Првог светског рата, који је у Другом светском рату, као члан Покрета отпора, дао живот за своју поражену отаџбину?
Осећање стида, које траје дуже од две деценије, било је главни мотив настанка текстова који су ушли у ову књигу. Оно што се у нашем добу догодило са Србима и Србијом не служи нам на част. Наши потомци имаће сва права да нас питају зашто смо раскрчмили дедовину, где смо били и шта смо радили док нам је земља уништавана, док је срамоћена, и док је ишла из пораза у пораз. Изласком из кабинета и уласком у јавни простор, са свим искушењима које то доноси, желео сам само да могу својим синовима сутра да погледам у очи, да могу им кажем да сам, сапет својим временом и, можда, својим заблудама, за нашу земљу чинио најбоље што сам умео и могао.
Из ауторовог Предговора за књигу Упоришта, Катена Мунди, 2016, стр. 6-7.
Додај коментар |
0 Трекбекови