Шумадијски блуз

"Од Пјера Спенглера, продуцента филма, чуо сам невјероватну, али истиниту ствар. Њемачки мајмун који глуми лик Сонија у филму „Подземље“ боље је плаћен од југословенских глумаца! Значи, боље је бити њемачки мајмун него југословенски умјетник?! Никада нисам чуо да се социјалдарвинизам тако исплео са судбином. Спенглер је покушао да ми скрене пажњу да смо у говнима са буџетом – сва очекивања су превазиђена, из Париза стижу упозорења. Нисам могао да не одем код Микија у шминкерницу и саопштим му да мајмун боље зарађује од њега. Код маскера, господина Јандере, Мики је управо затезао лице, то је био начин на који је подмлађиван. Лице му је затегнуто, од милоште је то називао стављање куртона на фацу. Одмах сам му рекао:

– Мој Мики, што ти је неправда, боље плаћају њемачког мајмуна него тебе!

– Само ти, професоре, зајебавај! – одговорио је суздржавајући смијех, пошто му је то са затегнутом кожом на лицу изазивало бол.

Нисам даље ширио ту вијест. Драго ми је било да је Мики ову горку истину прихватио као зајебанцију. Вратио сам се код Спенглера и сам провјерио у папирима. Лијепо је писало! Мајмун је недељно био плаћен двије и по хиљаде њемачких марака, а Мики Манојловић двије хиљаде!"

Одломак из Кустуричиног дневника (део 16) 

            У почетку сам био резервисан према овом порталу. Више сам читао "озбиљније" сајтове, типа Политике, НСПМ-а, Пешчаника... Међутим, схватио сам да су и ови озбиљни медијски сајтови препуни информација. Помоћу њих се све слабије оријентишем, често ме умарају и гуше јер су превише озбиљни. Наравно, ствари којима се баве су озбиљне и тешке, и мора им се приступити озбиљно. Но, понекад треба и мало смеха. На сајту Њуз нет-а успевам да сазнам нешто добро и корисно, а да не поклекнем у песимизам.

            Не знам да ли имају некаква решења за политичку ситуацију у нашој земљи, али људи са потрала "њуз нет" су феноменални. Увесељавају нас кратким текстовима, сликама и асоцијацима о нашем друштву, медијима и елити. Част изузецима, али већина нас је у овоме. Бојим се да нема невиних! Одрастамо и живимо у "колони на ауто путу" (на свим путевима, шалтерима и вратима у овој држави су неописиве колоне и гужве), навикли смо се на вести о браћи, сестрама, бившим фунционерима и разговоре о небитним питањима и одговорима. Навикли смо се на разговоре у којима када неког индиректно питаш "Од чега плаћаш Инфостан" он одговори "Због наше деце је важно да изађемо из деведесетих". Већина се више ни не обазире на псовке, смеће по улицама, проблеме других људи, простаклук и некултуру... Хмм, шта беше значи та реч - култура? То постоји само у књигама, и то оним писаним пре сто година!!! И ја сам се "утопио" у савремене токове, бледе идеали младости...шалтери, прописи, институције, систем, живот, све их то негира. Кад погледам ко нам води друштво и медије, и ко је све у трци да их води, занемим. Желим да побегнем што даље одавде.

            Како волети ову државу? Волим је више због историје и културе, него због садашњице. Мука ми је од одвратних и грабљивих људи око мене у које се полако претварам. Сви смо ми за промене, али ако би могле некако да заобиђу наше џепове и привилегије. Не знам постоји ли човек који може да промени ову земљу. И они прошли, и ови садашњи, и они који ће тек доћи на важна места, сви су исти, умрежени, повезани, зависни једни од других. Може ли се овде напредовати својим радом? Да вас неко не "погура", да ником ништа не дугујете...мислим да не. На једно небитно државно радно место кидише гро људи, а тек на она битна, за њих се воде озбиљне битке између кланова. Питам се да ли је могуће уписати се на Полицијску академију (или Уметничку, Војну, свеједно је) без неког утицаја. Дођеш, положиш тестове и будеш примљен на основу тога. Све мање верујем у то! А то, под условом да је тачно, имплицира да ће будући инспектори и пуковници бити татини и мамини синови, који ће наставити традицију "муљања". Јер, тобоже, они су држава, они се питају, од њих све зависи. Будући политичари пролазе кроз партијске структуре под брижним оком својих ментора. У осталим институцијама је исто као у партијама. Лекари, наставници, судије...Где год да уђеш треба да ћутиш и слушаш, да оставиш логику, здрав разум и памет напољу. Да оставиш своју слободу, личност, интегритет, енергију. Да се навикнеш на улизивање, обмањивање, лажно осмехивање, "потурање ногу", "забадање ножева у леђа",... А шта ако не желим да идем тим путем! Шта ако ми је мука од њега! И од државе, и од институција, и од људи који тамо седе и управљају мојим животом. Њима је изгледа одлично, навикли су се на ово хаотично друштво и све ће учинити да се ништа не промени. Зашто би ишта мењали кад им је добро?

            Њуз нет нам је лепо изложио случај грађанина Ч. Јовановића, човека који се залаже за европске вредности, а који је у много чему побркао лончиће. У тој ЕУ, о којој и немам баш високо мишљење, нема много случајева попут Јовановића. А код нас их има на сваком кораку, све институције врве од таквих. Сви културни, образовани, фини, учтиви, сликају се испред полица са књигама, сви у пројектима и обавезама, сви пуни лове. Права "елита"! Једино што је је спорно у случају таквих ентитета "успелих у животу" је што њихов живот демантује њихове речи. Шта разликује Чеду Јовановића од разноразних певаљки, новинара, лекара, професора, уметника,...који само мењају државне и јавне фотеље и говоре о нашој светлој европској будућности. Готово ништа! Осим што Чеда боље описује европске вредности од Карлеуше и екипе. Ипак му драматургија у нечему помаже!