Један утисак о језику: Моја покојна баба Борка је била родом из Пријепоља, никакве везе са Црном Гором није имала, осим оне историјско-географске (Прибој и Пријепоље су припадали Зетској бановини). Баба је говорила полу-ијекавицом, употребљавала је речи као што су "сјекира", "неђеља" или "дијете". Увек сам ијекавицу перципирао као дијалекат српскога језика, то смо и у школи тако учили. Да ли због бабе или због савременог живота не знам, али у мојој свести је то језик старих људи, препун анахроних израза и турцизама. У приложеном зборнику о Дрљевићу видећете како се тим анахроним језиком служе прва пера црногорске науке (а постоји и аудио запис излагања). Наравно, много припадника млађих генерација у ЦГ или РС говори ијекавицом, неки научници пишу њоме, али овде сам истакао да се свакодневни језик разликује од научног, другачије се говори у кафани и за катедром. Да ли се то разликовање прави намерно да би се што више разликовали од српског, па и светског, обичаја - не знам, можда је то ипак ствар неке нормалне унутрашње потребе - ми овако пишемо и овако говоримо. Можда сам у криву, ово је ипак само утисак:)