Шумадијски блуз

Нефилозофске предрасуде о филозофији (други део)

Писао сам о три врсте предрасуда о филозофији. Прва, по којој филозофи компликују ствари; друга, по којој су филозофи људи који негде постоје али се не зна тачно где, не зна се ко су, чиме се баве, и слично; и трећа, по којој се филозофија тиче политичких, моралних и хуманистичких питања и нема везе са, на пример, математиком или компјутерима. Назвао сам их "нефилозофским" јер су им углавном склони људи изван филозофске струке. Ограничио сам се том приликом на наш део света. Реченица "Ја видим зашто ви предајете економију на Филозофском факултету" (коју је Оља Бећковић упутила Миодрагу Зецу) у једној од емисија Утисак недеље илуструје једну "распрострањену" предрасуду o филозофији, ону према којој филозоф објашњавајући не поједностављује ствари, него их замагљује и компликује. Реакције попут овог "компликовања ситуације од стране филозофа"  се  у већини случајева јављају као последица неспособности или одсуства жеље да се проблем схвати од стране оних који саучествују у његовом анализирању. Погледајте!Филозоф је поставио права питања која новинар и политичар нису у стању да разумеју или не желе да их разумеју. Филозофија је напор да се поставе права питања, да се донесе права дијагноза, да се укаже на прави проблем. То је могуће само у науци, у јавном простору то иде тешко. У наставку ћу рећи понешто о изворима предрасуда.

Старије генерације некако и могу да разумем, али млађе тешко. Интересантно је то што млади људи користе мобилне телефоне, аутомобиле, рачунаре, расправљају о многим научним питањима, а онда оду на одмор и читају Тако је говорио Заратустра. Друго, интересантно је што је младим људима који студирају информатику или биологију често прва асоцијација на филозофију Хегел, а не Тјуринг или Дарвин. И не само њима, обичном свету код нас синоним за филозофију је Хегел или неко њему сличан. Ове ствари су интересантне и забрињавајуће, што никако не значи да биолози и остали не треба да знају ко је био Хегел. Хегел јесте велики филозоф и постоје разлози зашто је то тако. Оно што је мени интересантно је зашто га људи који не знају ништа о њему сматрају, не великим филозофом, него филозофом уопште. Како објаснити ове случајеве, па макар били и изузеци. Где извиру предрасуде, шта их изазива?

Један од разлога је сигурно наш школски систем. Људи су склони да се поносе нашим школама, али се прибојавају да завире у њих. Треба прелистати програмe за средњу школу па видети колико је тога спорног, чак и са лаичке тачке гледишта. Шта учимо у школи, зашто то учимо, из каквих књига учимо - то су питања која треба поставити. У случају филозофије постоји низ отворених проблема. Започео сам ово Увођење у филозофију констатацијом да већина људи не зна шта је филозофија и да постоје многе предрасуде о филозофији. Чини ми се да су предрасуде о филозофији у друштву какво је наше природна ствар. Овде људи имају предрасуде и о много једноставнијим и животу "ближим" стварима. Ово питање се заоштрава непостојањем неке коначне или већински прихваћене теорије/дефиниције филозофије. Људи могу да кажу "Како нам можете говорити о предрасудама о нечему што је нејасно, неухватљиво, неодређено...". Ово јесте теоријски проблем (бар мислим да јесте), али не и јавни. Постоји некакво језгро филозофије око чијег садржаја ће се сложити већина оних који се истом баве. То знање деле и струка и општа култура. Ово је у вези са средњошколском наставом. Уџбеници филозофије и логике за средње школе су лоши и неприлагођени савременој ситуацији. Око природе филозофије постоје спорења, али око природе логике не би требало да их буде. Логика јесте, аристотеловски речено, оруђе исправног мишљења, али је то оруђе временом унапређено. Као што лекари не користе технике видара, тако ни савремени логичари не користе технике старих логичара. Аристотелова логика има и педагошку, и логичку, и филозофску вредност, многи филозофи је данас изучавају али на савремене начине. Старе логике су врло значајна метерија савременим филозофски настројеним логичарима, али их "нико жив" више не предаје на часовима логике. То је пре метафизика или филозофија логике него сама логика. Зашто претрпавати младе мозгове модусима силогизама и сличним питањима, када постоје далеко важније и корисније ствари (уз део старе логике требало би додати теме из савремене математичке логике, опште методологије наука, логике природних језика, неформалне логике, теорије избора, теорије игара, и слично). Није јасно ко води рачуна о уџбеницима, али ако су и из осталих области уџбеници попут логике, онда је то лоше. Још је већи парадокс то што ми на факултету (ФФ у Београду) учимо једну логику, а у школи треба да предајемо другу. Долазимо на студије неприпремљени и одлазимо са њих неприпремљени! - тужно али истинито. Необјашњиво! Status quo (који траје деценијама). Треба се договорити око тога шта је важно и онда на основу тога саставити уџбенике. Ко треба да се договори? Научна заједница треба да понуди предлог, и да се потом кроз дијалог, јавну расправу, скупове на ову тему пронађу одговарајућа решења. Разумни људи то ваљда тако раде. Ми или немамо научну заједницу или је она потпуно незаинтересована да се ово питање реши. Боље је избацити тај предмет него га учити на лош начин. Увести га као изборни, па и то је боље решење него овако. Треба ли нам филозофија као предмет у средњој школи? Каква су искуства других земаља? Пример логике се може проширити и на филозофију. Мислим да предрасуде о филозофији једним делом потичу из школе. Као што се потхрањује предрасуда да су математика и медицина нешто тешко и озбиљно, а књижевност и социологија нешто лагано и не баш озбиљно, тако се у школама људи уче да је филозофија изузетно компликована и да нема везе са стварним животом. Година дана (или две) се потроши да се ученицима предају апејрони, универзалије и ко зна шта још, а питање је колико им се помену неке савремене ствари. Да н би било забуне, не мислим да не треба предавати античку или средњовековну мисао, већ мислим да у недостатку савремених тема то могу бити узроци везивања филозофије за неке старије филозофе и теме, по природи ствари далеке савременим људима. Због тога се филозофија везује за нешто далеко, непознато, апстрактно. Филозофски проблеми се представљају као неки "тешки" проблеми којима су се, попут Хераклита, Платона или Хегела, бавили људи у прошлости. Онда се обично упути на неке замршене цитате из уџбеника и хрестоматија, а да се не укаже на контекст и време када су написани и не каже зашто су тако писани. Као да је филозофија нешто што је по дефиницији језички и стилски компликовано, па се онда мишљење о њој доноси у стилу "што мање разумем, то је нешто вредније". Настанак филозофије у Античкој Грчкој је један од оних битних и преломних тренутака цивилизације и свакако му је место у плану за средње школе. Али, ако се историја филозофије не предаје потпуно и темељно у оној мери у којој је то могуће (а обично је тако, јер је у питању четврта година), онда се на списку филозофа не нађу велики савремени филозофи или се они предају као група а њихови претходници као појединци; због тога већина људи везује филозофију за старије филозофе (или њихова имена, пошто о њима мало зна).

Други извор предрасуда је идеологија. Старије генерације су одрастале у доба комунизма. Они кажу да је то било време благостања, али судећи по томе шта су нам оставили далеко је то од благостања. Школски систем је продукт друштва, а друштво школског система. То је зачарани круг из кога се тешко излази. Мислим да је југословенски комунизам (који је у неком облику и даље присутан) одузео људима најважнију вредност - слободу мишљења и одлучивања. Шта ће вам висока плата ако вам није дозвољено да инвестирате на разне начине. Не само да не можете да купите мерцедес или плочу Лед Цепелина, него не можете да стекнете знање, да се образујете, да проширите видике и искуства, да бисте уопште могли да будете у прилици да слушате Цепелине, или оперу, или одете у позориште. Све то вам није дозвољено јер сте укалупљени (само је један начин гледања на ствари добар) и спутани (нема медија, нема књига, критике, прописано је шта се сме, а шта не сме). У таквом друштвеном мраку све је обесмишљено. Пошто је ово упознавање са филозофијом, треба рећи да су људи тада махом упознавали партијску филозофију, једну верзију марксизма. Није баш да су се сви бавили тиме, али овде не говорим о академским оквирима, него о једној широко распрострањеној друштвеној појави. Одраслим пионирима нису спомињали Квајна, Попера или Фрегеа, већ Лењина и Маркса. Кључ свега је била идеологија, па се то прелило и на интелектуалне делатности. Многи су, млади и неприпремљени, читали неке писце не знајући да постоје алтернативе. Марксизам је важна и легитимна филозофска проблематика, али само ако га не наметнете као начин живота. Уверен сам да је начин живота проистекао из тоталитарне комунистичке идеологије произвео све ово у чему данас живимо. Тако је и са сваком другом идеологијом која не допушта слободу мишљења и избора.

Срео сам људе различитих занимања који се буквално тресу кад чују име Хегел, а да о њему не знају ништа. Чули су за Хегела, знају да је био филозоф, и толико га поштују да га се боје. Мени, који знам понешто о филозофији, то је и смешно и тужно. Такође, упознао сам и оне који су на одмору читали Ничеа. Страх од Хегела и читање Ничеа на одмору су проистекли из једног затвореног друштва и затвореног школског система. Уочавање ова два феномена нема за циљ да обезвреди Хегела и Ничеа, јер то нити је могуће урадити нити ја то желим да урадим. Та имена су постала звучна и око њих су створени митови, који немају везе са њиховим стварним филозофским радовима. Исто бих рекао да неко чита Дејвидсона на одмору. И Ничеа и Дејвидсона можете читати, али се за то морате припремити, то је озбиљан посао, не може се то читати као роман. Попут оних митова који оптерећују поимање наше социјалне стварности (о национализму, о неолиберализму, и слично), у неким интелектуалним митовима је заглављена друштвена (јавна) перцепција филозофије и науке. Кроз школу и јавни простор се преноси знање. Већина људи на тај начин стекне филозофско знање. Ако им поменете неког филозофа за кога нису чули у школи (који се, на пример, бави природном селекцијом или математичким сазнањем), они се као мој саговорник поменут у претходном тексту увреде. "Откуд сад филозофија и математика заједно?" - питају се/вас. (Неки људи почињу да студирају филозофију да би побегли од математике. Није свака филозофија или филозофска област у вези са математиком али неке јесу).У почетку нисам разумео какав проблем има мој саговорник, поменуо сам људе као што су Квајн или Попер (који би требало да су познати). Гледао ме као уљеза у неки свој посед звани "филозофија". То су они које сам сврстао у трећу групу. Они читају филозофске текстове али их углавном тумаче на погрешан начин. Читају их као идеолошке или религијске манифесте, као врсту књижевних дела, понекад покушавају да их практикују или намећу другима. Што је најважније, мисле да другима могу да "држе предавања" и "деле лекције" о филозофији. Они које сам ја срео углавном везују филозофију искључиво за морал, политику и теологију, премда се и ту ограничавају у погледу приступа. Мислим да су и они, уз горе наведене чиниоце, великим делом заслужни за појаву и ширење предрасуда. Некоме ко баш ништа не зна о филозофији, такви могу изгледати као "упућени у филозофију" и препоручити им за читање све и свашта.

Школа, друштво и људи који су већ "под влашћу" неких предрасуда су главни извори старих/нових "ванфилозофских" предрасуда о филозофији. Мислим да је у корену свега недостатак слободе. Многи су добровољно или присилно спавали у комунистичким сновима. Они који нису хтели да спавају су затварани и ућуткивани. За то време у свету су се десиле многе важне ствари. Слобода у друштву и мишљењу је кључна ствар. Слобода значи отвореност за друго и другачије, сагледавање ствари из различитих углова гледања. Не морате прихватити другачије мишљење, али га чујте, сагледајте, процените. Губитак те врсте слободе доводи до катастрофалних последица - мањка знања, самопоуздања и храбрости, до обликовања крњих личности склоних конформизму. Филозофија је, по мом уверењу, поље где се та слобода негује и упражњава.