Шумадијски блуз

«Страшни суд» Андреја Тарковског

Dead Metaphysicians Society — Аутор tarpe @ 14:58

 

Андреј Тарковски је универзум за себе, трагалац за истином и страдалник не само у филмском, него и уопште културном, уметничком, научном, филозофском и религијском свету. У неком смислу бисмо могли рећи да је он Достојевски двадесетог века, јер им се поклапају како уметничке тако и животне судбине. Неки Тарковског зову патријархом филма, ја бих пре рекао да је он први филозоф кинематографије. Када неко ко у квантитативном смислу каже тако мало (снимио је мање од десет филмова) квалитативно каже тако пуно, онда је то још један разлог за поштовање. За мене лично, та некаква, назовимо је рефлексивном страном уметности је нешто најдрагоценије што нам уметност може дати. То да нам неко дело или неки стваралац узбуркају емоције, систем ставова и веровања, пољуљају предрасуде, и да то изнова и изнова раде – особина је само великих дела. При сваком поновном сусрету и ми сами и то дело добијамо ново обличје.

Недавно сам водио полемику (1) у вези филма Андреј Рубљов, једног од најважнијих дела кинематографије. Мој супарник је износио стандардну и општеприхваћену верзију тумачења тог филма: кроз живот једног иконописца и монаха (а у крајњој линији и Исуса Христа) приказује се живот уметника у савременом свету. Радњом се слика и приказује нешто друго, узвишеније од ње саме. И све је у филму скопчано са тим – сцена «Распећа Христовог» је симболика распетог уметника, прогон пагана од хришћанске државе у сцени «Андрејева страст» је симболика за прогон уметника и свих који другачије мисле. Како би поткрепио своју тезу навео је пример филма Торински коњ, кога је режирао Бела Тар (2), у коме се причом о животу оца и ћерке у једном селу заправо говори о нихилизму савременог света.

Бранио сам једну другу верзију Рубљова. Верујем у вишезначност уметничких дела – могу нам говорити више «ствари» истовремено. Могу нам рећи, а то је у складу са херменеутичким «методом», више него што је аутор хтео да нам каже. Наша временска дистанца од уметничког дела и наш временски положај су веома важни за оцену дела. Оспоравао сам две тврдње мог супарника. Прво, то да «утерујем ванвременског генија Тарковског у мој уски светоназор». Друго, оно што ме је посебно код мог супарника «дотакло» и што сам оспоравао је то да начин сликања и смисао сликања (радња филма и смисао филма) немају никакве везе једно са другим.  Филм говори о нечему (Рубљов о положају уметника у друштву, Торински коњ о нихилизму савременог света) и уметник то може рећи на различите начине. То је наравно тачно, али одабрани начин даје филму особену арому, чини га светом за себе. Могао је Тарковски да однос уметника и друштва изрази филмом о Достојевском. Могао је Бела Тар да нихилизам изрази причом о неком зависнику од хероина. Али ти филмови би били радикално различити од поменута два.

Андреј Рубљов је филм о уметнику и његовом положају у савременом свету. Али, Андреј Рубљов је Литургија на филму, Свето писмо на филму. У том филму се поред односа уметника и друштва нуди једна здрава хришћанска (православна) идеја живота – прегршт некаквих православних мотива скопчаних са животом главног лика. Његови успони и падови, његови завети, његове патње, његове дилеме, његов однос према ближњима – све је то откључано дивним православним кључем званим Љубав. Љубав јесте Крст, Страдање, Борба. Навео сам неколико аргумената у прилог тој православној интерпретацији Рубљова, без намере да оспоравам ону лишену ове религијске димензије. Напротив, сматрам да обе могу коегзистирати и да нам обе помажу да разумемо то дело.

Прво, сцена у којој Андреј одбија да наслика Страшни суд. Његов сабрат и сапутник Данило Црни му зачуђено говори (парафразирам дијалог) «То је само Страшни суд, нисам то ја измислио, имамо рок да то урадимо, не разумем шта те спречава». Андрејев одговор је «Једноставно не могу, немам Љубави» Једна од омиљених сцена католичких катедрала је Страшни суд. Гледањем на страшни суд, размишљањем у том правцу, верников доминантни мотив понашања је страх од суда Божјег. Рубљов верује у нешто сасвим друго – у љубав, кајање, праштање, те силе гоне човека да суочи у себи оно грешно и оно божанско. Нећу да се људи боје будућег страшног суда (на коме ће им бити суђено за земаљска дела) – као да вапи Рубљов – хоћу да творе љубав, да извор њихових дела/њихова мотивација буде Бог који страда са њима (и који не осуђује никог), а не Бог који ће им судити «сутра». Страшни суд ће скоро доћи – каже Андрејев учитељ Теофан Грк – сви ће изгорети као свеће, а Андреј му одговара – не знам како можеш да сликаш са таквим мислима у глави – радиш за људе, сликаш да би свет био бољи, проповедаш Христа људима тако што им претиш његовим судом! Сила делања (савременим језиком речено – мотивација) не може бити страх од казне неког Бога који нас надгледа и проверава да ли испуњавамо његове заповести, него тежња да будемо као Бог.

Друго, Тарковски «разапиње Христа» на хладном руском снегу. Дакле, он није Пазолини или Гибсон који раде «дословну» библијску причу. Уз сиромаштво, мрак, ту је и руска хладноћа, глад, жеђ, страх – из данашње перспективе то су страшни услови живота – али из њих се рађају прелепи плодови – завидни монах Кирил се на крају филма каје и исповедним тоном говори Андреју  «Завидео сам ти, хтео да будем бољи од тебе, али теби је Бог дао врлину сликања, сликај, молим те сликај, штета је да такав дар пропадне». И Андреј наслика Свету Тројицу

Треће, Сталкер и још неки филмови које је снимио након Рубљова су велика уметничка дела, али за разлику од Рубљовљевог мира нуде дозу немира и бесмисла. Отварају питања и проблеме, али не нуде излаз. Попут многих великих филмова – као што су Догвил или Антихрист од фон Трира или неких Бергманових филмова, у њима се питамо – шта даље?! У Рубљову тога нема, нема упитности. Пуно питања, а опет смо некако задовољни, мирни, нахрањени, спокојни. Немир, незаситост, глад, немилосрдна борба –само су неке од карактеристика новог доба. Људи се гуше у томе! Уз породицу, поезија, музика, филмови, романи, религија, па и философска дела би требали заједно да оплемењују, осмишљавају, продубљују оно што нам сурове капиталистичке политичке, индустријске, медијске, академске и технолошке елите намећу као примат. Да нам дају наду, да нам осветле пут...ретки су филмови који тако снажно буде човечност као Рубљов. Радост живота коју на крају филма доносе мотиви када Андреј проговара, када по ливади трче коњи и када се ређају иконе је наописива.

Четврто, Тарковски неколико година након филма Андреј Рубљов разбија своју породицу, разводи брак, оставља жену и малог сина, заљубљује се у глумицу (која после глуми његову мајку у Огледалу) и након тога снима научно-фантастичне филмове  Соларис, Сталкер и Жртвовање (између осталих). Рубљовом је досегао суштину које није био свестан, а потом наставио да лута за истином кроз научно-фантастичне теме. Тај пад се види код њега и на личном и на ауторском плану.

Сви смо ми помало Андреј Тарковски! Истина нам је пред носом, а ми је тражимо негде другде. Завршићу цитатом једног православног духовника и теолога Лазара Абашидзеа, у коме се изражава једна другачија «верзија» Страшног суда (3):

«Одрицање Петра: «И обазревши се Господ погледа на Петра, и сјети се Петар ријечи Господње како му рече: Прије него што пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут» Петар је уз све своје замешатељство ово приметио: поглед Учитеља и Господа је продро у његово срце. Чинило се да поново чује судбоносно предсказање: пре него што петао пропева, три пута ћеш Ме се одрећи... Зар ово није слика Страшног суда? Зар нас Христос неће тако погледати, с болом, с прекором, с кротошћу и уједно са жаљењем? И то је сав Суд! Како ће топао, најсветлији поглед, пун љубави и туге бити страшан, мучан за срце, које је издало ову љубав! Тада ће се душа сама одмах свега сетити – колико пута, где и када је била издајица (...) Треба се сећати, сећати погледа упућеног Петру. Не треба се плашити смрти, не треба се плашити пакла, већ оног кротког погледа који је упућен Петру!» (стр. 25-26)

 

(1)             http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/ono-sto-je-heroin-za-pojedinca-to-je-evropeizacija-za-srpsko-drustvo.html

(2)            https://www.jergovic.com/ajfelov-most/bela-tarr-ili-o-ljudskom-dostojanstvu/

(3)            http://tolmach.org/Arhimandrit%20Lazar.pdf

Текст ће бити објављен у наредном броју часописа Звездани колодвор.


Powered by blog.rs