Уздизање Часног Крста и нека питања о вери
27. септембар. 2015. године - Данас је Крстовдан, празник посвећен проналажењу и уздизању ("излагању") Часног Крста (крстa на ком је разапет Исус Христос). Крст је у хришћанству симбол страдања и васкрсења Христовог. У њему је садржана и победа над смрћу и живот који води до те победе. Нисам претерано вичан објашњењу теолошких појава и појмова, зато ћу приближавање ове проблематике препустити другима. Ево једне лепе и приступачне емисије у којој се, између осталог, објашњава шта представља крст у православљу.
Задржаћу се на својим утисцима и питањима.
Први утисак је везан за однос теологије и религије са једне стране и филозофије са друге. Често ме људи питају шта видим у вери, шта ме вуче ка вери. Живимо у времену у коме су људи махом атеисти. То је поготово случај са образованим људима. Изгледа ми да су једино у исламу и делом у протестантизму помирене религија и савремена култура (наука, уметност, економија, филозофија). Да будем искрен, не познајем своју религију онолико колико би требало и мислим да нисам довољно добар верник. Ипак, негде сам ту, на путу вере. Онај сам тип човека који више мисли о вери и пратећим питањима, а мање све то практикује. Довољно сам образован да знам да би, иако се мисао и пракса не искључују, то требало да буде обрнуто. Хришћанство је нешто што се не учи (или се мање учи) из књига, оно се практикује, стиче се кроз праксу, кроз живот или како би то богослови рекли - кроз подвиг. Мишљење подразумева сумњу и преиспитивање, како можеш бити филозоф и верник истовремено, то се искључује - кажу ми неки људи. Ја ипак мислим да се та два поља не искључују. Свака филозофија полази од неких постулата, који се не доводе у питање. Чак и оне теорије које се баве "овоземаљским" питањима су такве; на пример, у зависности од тога да ли претпостављате да је човек као биће добар или зао разликоваће вам се закључци у погледу природе политичке заједнице, и слично. Ту претпоставку ћете правдати неким примерима, али је не можете доказати. Дакле, неке ствари се заснивају на вери, уверености, уверењу (другим речима, нису баш потпуно извесне). Религија се једним делом (својим главним делом) тиче метафизичких претпоставки. Баш на њих се односи мој други утисак.
Догматика је једна од важнијих теолошких дисциплина. Језиком филозофије, то је метафизика. По угледу на филозофију, дуго сам мислио да је то (доминантно) теоријска дисциплина, на коју се надовезују етика, литургика или ерминевтика, које се баве практичним питањима (делање, служење, тумачење). Недавно сам прочитао да је "догматика практична наука (у смислу да) су се апостоли, светитељи и подвижници источне цркве (...) трудили да сваку догму остваре у себи, у свом животу."(Свети Владика Николај, Љубостињски стослов, 44)
И на крају, трећи утисак који ме дуго прати. Иако неки сумњају у то, мислим да нам је наука помогла, да је људима и поред свих невоља и проблема боље данас него пре сто или триста година. Узмимо да је тако. Али и поред тога, наука није решила нити покушава да реши један важан аспект људског живота, а то је смрт. Довољно је да прођете поред гробља или да одете на нечију сахрану и да вам се поглед на свет промени. Нешто се догоди, свој и животе људи око себе почнете да гледате другачије. Помислите да вас једног дана неће бити и онда се трудите да побегнете од те мисли. Како живети са таквом мишљу, она просто паралише...горе поменути Свети Николај Охридски и Жички у једном писму саветује верника: "Посећуј што чешће домове туге. Посећуј и гробља. Мисли о крсту Христовом, и целуј га што чешће. И о крају живота мисли. Све то ће ти помоћи да се утврдиш у молитвеном расположењу и достигнеш до пуне победе." (Мисионарска писма, 3) Религија нам помаже да се суочимо са чињеницом смрти. Има и научних помака по овом питању, али о томе неки други пут.
Ово су неки од проблема који ме вуку ка вери.
Додај коментар |
0 Трекбекови