Dva interesantna teksta o obrazovanju
Има ли неко нешто да пита или дода? Мене занима да ли се у нашој земљи неко бави образовним технологијама? Постоји ли негде такав предмет или семинар? Филозофи образовања, педагози, психолози, андрагози, методолози...Врло инспиративан експеримент професора из Њукасла, бар мени који сам у овој области више склон мисаоним експериментима. Такође, занимљиви закључци проф. Душана Павловића. Ја сам више окупиран високим образовањем, а ове теме су и ту важне (старосно доба и образовање, рачунари и образовање).
Лекција број 1. Another Brick In The Wall
2 Коментари |
0 Трекбекови
Прво питање у вези образовања је модел - шта се у ствари хоће?
1. Да ли је образовање средство управљања природним богатствима или ресурс себи довољан?
-Јапан даје одговор да је знање ресурс којим је подређено све друго. Јапанци имају знања да направе производ, а све друго увозе. Русија сматра да знање треба употребити ради управљања природним ресурсима. Зато имају јаке истраживачке институте усмерене на војну технологију, а не на производњу робе широке потрошње. Кина сматра да је знање роба као и свака друга. Зато шаљу Кинезе по свету да студирају на најбољим светским универзитетима и "купе" знање. Америка сматра да, бар у последњих 20 година, је селекција талентованих и образованих у неку руку приоритет у односу на само образовање. Проценат БДП-а који издвајају за образовање је мањи него кинески, на пример.
Другим речима, не постоји универзални рецепт.
2. Какву ми економију хоћемо? Производну, мешовиту или засновану на услугама (као што је сада)? Мислим да је ово питање критично.
Како Ви замишљате наш економски мотор? Како Ви видите наше образовање?
p.s. Иако су ово два различита питања, заправо ће одговор на друго питање одговорити прво.
Аутор shommy — 22 СР2015, 17:28
Универзални рецепт се већ назире из овог што сте рекли - од система и економије зависиће и образовни модел. Земље које сте навели су ипак силе и не можемо се поредити са њима, али добре праксе треба следити. То су добро организоване земље, а ми овако мали немамо податке ни о чему (сећам се да онај министар Крстић рече једном како нису успели да сазнају колико људи ради у јавном сектору!!!). Ми просто немамо приоритете, нико се не бави тим питањем, Београд у који сам се доселио ће да "поједе" ову државу за једно две деценије. Мало је оних који су овога свесни и који са очајањем посматрају овај процес (на пример, Миодраг Зец). Знање јесте наша шанса, а што се економије тиче најближа ми је мешовита опција.
Ја сам студирао на два факултета, један сам напустио након 3 године јер су се људи буквално иживљавали на нама студентима. 90% моје генерације је напустило, знате ли колико ја знам таквих случајева, колико је то новца, времена, емоција, пропале године. То треба искоренити. 80% професора које сам срео су потпуно незаинтересовани за наставу и посао који раде, или се појаве или се не појаве, нешто мало испредају, то је све јако неозбиљно. Друго, ми као држава немамо никакве пројекције, колико нам које струке треба, колике су уписне квоте, нико не брине о томе, само уписуј, што више то боље. А и када би их неко направио појавили би се кланови који би то стопирали. Не можеш ти сада да смањиш број правника годишње са 6000 на 3000, одмах мање новца факултетима, ту имаш вишак људи, или ће студије да поскупе. Другим речима, цури на све стране!!! Ја сам тотално збуњен ситуацијом, не видим излаз.
Аутор tarpe — 22 СР2015, 19:07