Шумадијски блуз

Једна од тема које су веома присутне у медијском простору Србије последњих деценију и по јесте сукоб модерног и традиционалног. Тај сукоб се може разумети на различите начине, али се најчешће разуме као сукоб грађанског и националног. Онолико колико ме збуњују или насмеју, толико ме и уплаше они који упорно инсистирају на том сукобу. Има их много и потпуно су убеђени у оно што «заступају». Наиме, многа размимоилажења у сфери политике, културе и медија, ако се до краја расветле могу се свести на сукоб између грађанске и националне струје. Та претпоставка је, међутим, потпуно неодржива. Никакав сукоб између националног и грађанског не постоји, првенствено на теоријској или нормативној равни, али ни у пракси. Нити је грађанско анационално, нити је национално неграђанско. Сукоб постоји ако те појмове схватимо на искључив начин, што је погрешно, а што се често дешава у јавним расправама. Пробаћемо да на основу личног искуства илуструјемо како функционише логика расправа где се ови појмови користе на овакав начин. Циљ нам је да покажемо да ни «грађани» ни «националисти» нису оно за шта се представљају, да ни једни ни други не разумеју у потпуности шта значи грађанство, национализам, Европа, Србија, српство, и слични појмови. «Грађани» нису грађани, а «националисти» нису националисти. Полемисати са неким људима из тих табора постаје готово немогуће. Крајности у које они «упадају» су страшне и погубне. Овај текст је пре свега написан да би указао на те крајности, а не да би се полемисало са њиховим носиоцима. Није све што они бране и за шта се залажу погрешно; много тога је добро и то подржавамо. Али то да су грађанске и националне вредности искључиве, чега се и једни и други слепо држе, то не подржавамо. Ми сматрамо да је могуће бити грађанин и националиста, а не припадати ни једној од две поменуте опције. Љубав према својој нацији, њеној историји, традицији, култури (што је заправо вид национализма) не искључује настројеност ка грађанској опцији која као своје најважније вредности истиче демократију, људска права, толеранцију и слободу свих грађана (независно од тога којој нацији, вери или социјалној групи припадају).

Аутор versus «Грађани»: Национално се из перспективе «грађанског» углавном везује за навијачке групе, потом,  за поједине организације које су блиске вредностима СПЦ и проруски су настројене, и на крају за све појединце и групе који се на неки начин опиру интеграцијама у ЕУ и НАТО пакт. Националисти, родољуби, патриоте, десничари, фашисти – у њиховом вокабулару то су синоними. Није важно имате ли неке аргументе за оно што тврдите, ако сте против ЕУ или као узорну и врлу особу наведете Патријарха Павла или Владику Николаја, они који себе зову «Грађанска Србија» аутоматски вас сврстају у групу националиста који су агресивни и назадни, који не поштују људска права и цивилизацијске вредности, и ко зна шта вам још не припишу. Иако немате никакве везе са наведеним поступцима, одмах се нађете у корпусу оних који су тукли Теофила Панчића, убили Бриса Татона, скандирали против Бранкице Станковић или палили пекаре по Војводини пре неколико месеци. Наводно подржавате назадне идеје, а при том не знате ни које! Када им ви кажете да, условно речено, подржавате идеје парламентарне демократије и политичког либерализма, да се противите насиљу, да сте помало читали и још увек читате Канта и Попера (али и Теофила Панћича), да слушате Пинк Флојд, да волите Тур де Франс, и тако даље, а да ипак нисте и нећете да будете део групације која има монопол на идеје грађанског и демократског, и да сте (у оваквим околностима) против уласка Србије у ЕУ због неких (по вашем мишљењу добрих) разлога, онда се они прилично узнемире. И ту је крај дискусији! Уместо да се дискусија настави, да се оцене и преиспитају ваши аргументи, ви будете стављени у позицију да се браните и нападнути за оно што нити сте рекли, нити мислите, нити имате било какве везе са тим. Док ви покушавате да раздвојите у чему су ваши саговорници у праву а у чему нису, и да објасните зашто је то тако, они вас прогласе «националистом» зато што сте против уласка РС у ЕУ. За њих су националисти: (1) људи који су нетрпељиви према припадницима неких других нација, и (2) они који припадност нацији користе за стицање неке друштвене и материјалне користи. Они, дакле, изједначавају здрави национализам са његовим екстремним облицима, на пример, нацизмом. Друго, стицање користи може бити у вези са националним, али и не мора. Иако неки теоретичари национализма тврде да је искључивост битно обележје ове идеологије, сматрамо да то није тачно. Неки, попут Радомира Константиновића, су тврдили да «национализам искључује разговор», што по мом уверењу није тачно. Националиста је човек који има формирану свест о себи и својим националним, верским и културним коренима, човек који воли свој народ и своју културу, али не ниподаштава друге народе и културе. Искрени патриота и националиста се радује другом и другачијем, жели да га упозна и спријатељи се са њим. Са логичке тачке гледишта, ова тврдња је исправна уз услов да је тај други пријатељски настројен и да не жели да те спали у високој пећи или препродаје делове твог тела. Друго, прави националисти нису против демократије. Национализам и демократија могу да иду «руку под руку». «Грађани» се, то је неко неписано правило, стиде себе, свог народа и свог порекла. За њих је све национално или «паланачко» или насилно, и из тог разлога они желе да се дистанцирају од њега. Та логика је погрешна не зато што се не треба дистанцирати од насиља и паланке, него зато што национално (бар у нашем случају) није ни насилно ни паланачко. За «грађане» су репрезенти српске нације пре хулигани са стадиона него обични навијачи који са својим пријатељима или породицама долазе на утакмице. Потом, то су пре ратни профитери него честити српски војници; пре «попови у џиповима» него богобојажљиви православни свештеници. Таквих примера је безброј. Али, таквим примерима се не одређује суштина ниједне, па ни српске нације. Набрајањем негативних примера «грађани» настоје да представе целокупну нацију «у негативном светлу». Они се националним баве искључиво кроз негативне примере. Када на њихове негативне одговорите позитивним примерима, они се бране тако што кажу да су то изузеци. Али чак и да су у том случају у праву, ни то не би доказало да нација има негативне особине. Особине и вредности једног народа нису нешто што се може одредити из «тренутног» стања у коме се он налази. То је нешто што се гради вековима, што опстаје кроз уметност, религију, митове, споменике, обичаје, историјске личности и догађаје.

Иако се са многим идејама «грађана» слажем, постоји мноштво чињеница које нису сагласне са «теоријом» да је за све (суморну стварност у којој живимо) крив српски национализам. Они, дакле, не нападају сваки национализам већ искључиво српски. Српски национализам је крив за распад СФРЈ – то је једна од важнијих теза «грађанске» опције. Мислим да то није тачно. Бројне предрасуде и лажи допуњују ту тезу. На пример, док су се широм СФРЈ рађали, одрастали, школовали, заљубљивали и путовали многи људи, у неким крајевима те државе њихови вршњаци су се борили за «голи» живот. Нису имали ништа од тога или су имали неку симулацију онога што бисмо могли назвати нормалним животом. Живот под притисцима и тензијама није живот, већ мртвило. За те људе и њихов «живот», а овде сам имао на уму Србе са подручја СР Хрватске и аутономне покрајине КиМ, они нису питали ни тада, а не питају ни сада. Младост, репресивно друштво и недостатак информација можемо окривити за први случај, али зашто неко од њих данас не постави питање како је живео Србин у Приштини или Карловцу 1965. и 1975. године. Побогу, па то се подразумева! Било је то време благостања, братства и јединства! Сви су добро живели! Данас можемо сазнати да је то време било далеко од било какве врсте благостања. А то сазнање, које ћемо наставити да проверавамо, итекако ће утицати на разумевање распада СФРЈ, суочавање са прошлошћу и односе у региону, данас тако актуелних тема. Сазнаћемо понешто и о другим национализмима у тадашњој држави, о њиховој улози у њеном распаду, о Уставу из 1974, о Маморандуму САНУа, и слично. Сазнаћемо понешто и о Михаилу Марковићу, Смиљи Аврамов, Михаилу Ђурићу, Добрици Ћосићу, и другим национално освешћеним Србима, људима који не само да нису криви за рат и распад него су све чинили да их спрече. Иако их «грађани» сматрају «националистима», они су били националисти у правом смислу те речи. На овим и сличним питањима се може тестирати једноумље неке особе. Искрени национално и грађански орјентисани људи (међу које аутор убраја и себе) ће наставити да траже одговоре за њих, независно од тога шта ће наћи и да ли ће им се то што пронађу допасти. Истраживање не би требало да има везе са личним афинитетима, националним осећањима или интелектуалном настројеношћу. Могуће је да нам се нека сазнања неће допасти, али то нам не даје за право да бежимо од истине. Они који имају унапред усвојено становиште, национално или грађанско, опираће се свакој врсти истраживања јер тада постоји могућност да буде угрожено њихово становиште. За њих је све што је релевантно за ова питања већ одавно утврђено и јасно. Свако «копање по прошлости» штети њиховој опцији. Када нам на наше питање о животу Срба у Крајини и КиМ «грађани» приговоре да смо пристрасни и да се не питамо како су припадници других нација у то време живели, ми им одговоримо: «И то нас занима, хајде и о томе да расправљамо». Убрзо они и од тога одустану, из истог разлога као и раније. Ту се поставља друго проблематично питање те теорије - неоснована селекција чињеница. Оне које се уклапају у њихову причу увек истичу, а оне које се не уклапају не спомињу и третирају као нешто небитно. Селекција увек постоји да би се одвојиле релевантне ствари од нерелевантних. Одлика «грађана» је да са списка релевантних чињеница бришу оне које се не уклапају у њихову теорију. Трећа њихова одлика је упорно настојање да се све што је из Србије и везано за Србију прогласи лошим (уз помоћ горенаведених негативних примера). Оно што јесте или је било добро се третира као изузетак (или се уопште не спомиње). Мора се изгледа у таквим круговима бранити теза да у свему заостајемо за нормалним светом. Само тако се себи обезбеђује трајни статус реформатора и просветитеља, оног који нам је донео добро и задужио нас за сва времена. Од такве работе се данас добро живи, иако нас она више паралише и успорава него што нам помаже.

«Грађани» на делу: Доследна грађанска опција морала би да брани права свих грађана једне државе на исти начин, независно од тога којим националним, верским, сексуалним, политичким, економским и идејним групацијама ти људи припадају. Неприхватљиво ми је да неко себе назива «грађанска опција» и при том брани права Рома или хомосексуалаца, а не брани права Срба и хетеросексуалаца, да брани права Оље Бећковић, а не брани права Војислава Шешеља. То што неко припада већинској нацији или супротној политичкој опцији не значи да не треба «устати» против кршења његових права, поготово ако сте професионални заштитник људских и грађанских права, што је случај са некима из опције «грађана». Добро је када је неко заштитник малих, сиромашних и незаштићених, али није добро када је он недоследан. А једноумље и непринципијелност «извиру» из редова оних који тврде да се боре против једноумља и да су доследни. Велики број примера показује да «борци против екстремизма, примитивизма и насиља» робују овим -измима, само са космополитским и грађанским ликом. Не постоји објашњење за тврдњу да је Војислав Коштуница екстремиста, а Хашим Тачи премијер демократске републике Косова. О Силајџићу, Изетбеговићу, Косоровој, и осталој екипи не треба трошити речи, то су демократе по дефиницији, као што су сви бивши и будући владари Србије по дефиницији злочинци и насилници. Вук длаку мења а ћуд никада! Свакога дана се појави бар по један текст у коме се тврди да је Србија «постгеноцидно друштво», а главни аргумент за то је «питајте људе у Босни, Хрватској, на Косову мало о етничком чишћењу и геноциду» (Динко Грухоњић, Кућерак у Срему, 12.11.2014). Господине Грухоњићу, не морате да идете у Хрватску или Косово да питате за етничко чишћење, питајте оне који су отуд прогнани у Србију, и они вам о томе могу нашироко приповедати. Хртковци у Срему заиста јесу тужна и несрећна прича, али ме чуди да вас свих ових година једино они занимају. Хиљаде Хртковаца имате широм Хрватске и Косова, и понашате се као да не постоје. Због те искључивости, иначе стране и непримерене истинским грађанским вредностима, ставови Вас и Ваших истомишљеника су ми неприхватљиви. За Вас је очигледно да су Шешељ или Младић ратни злочинци (нема потребе судити им и то доказивати), али је такође очигледно да Дивјак, Ганић, Готовина или Харадинај нису злочинци, јер је очигледно да за њихове наводне злочине нема доказа. Очигледно је да су се регрути ЈНА из Добровољачке или Тузланске колоне сами поубијали, и према томе не могу служити као доказ за злочине неких од горенаведених!

 Примера је много, али овај нам је запао за око. Млади и телентовани редитељ Стеван Филиповић у својим колумнама настоји бити духовит и паметан, а показује огромно незнање и искључивост. Мноштво спорних појмова, интерпретација, обрнутих теза и логичких грешака. Србима «нису страни понеки геноцид и вишедеценијско распиривање међуетничке мржње и нетолеранције»,  каже он (Је суис Чарли-поглед из паланке, Пешчаник, 8. 1. 2015). Реч геноцид се данас употребљава као било која друга. Некад се знало шта је то, а данас је то ствар укуса. Ако су Срби распиривали мржњу у претходних неколико деценија, онда није јасно шта су радили Хрвати, Шиптари, Бошњаци,... Филиповић их не спомиње. Геноцид у Јасеновцу је «доказан», а Филиповић га не спомиње. Али зато овај фамозни који су зли Срби починили, а при том још није доказан помиње у свакој колумни, као да је прошао кроз школу Кандић-Павићевић. Друго, Филиповићу није спорно када неко објављује обнаженог пророка Мухамеда у ко зна којим позама, то му је пример слободе говора и изражавања. За њега је религија одраз примитивне свести појединаца. Не смеш у данашњем свету да удариш нечијег пса, али зато нечијег Бога, прорака, светитеља, то може, то није тако страшно. Какав Бог и бајке за малу децу, па те приче су превазиђене пре два века! У то верују још само неписмени Срби и милитантни Арапи, цивилизованим људима је то страно. Није проблем када неко објави пророка Мухамеда у којекавим позама, али је, на пример, мала збирка чињеница звана Меморандум САНУа итекако спорна. То је ратнохушкачко штиво. Нетолеранција му «вири» из сваке друге реченице али је успешно кити перијем демократије, људских права и европских вредности. Он критикује оне који су заборавили пар деценија савремене српске историје, а у својим анализама «заборавља» ствари које му се догађају пред очима. Човек коме су «пуна уста» људских права и европских вредности никако да проговори о човеку који лежи годинама у затвору без пресуде, епископу Јовану у Македонији. Сви ти епископи су изгледа притејени ратнохушкачи!!! Српско друштво – пише на једном месту (Феномен звани Ћосић, zmijskijezik.wordpress.com,1.7.2013) Зоран Јанић – је неспремно за било какву дубљу интроспекцију, стид или кајање због толиких злочина. Не може друштво да осећа стид већ појединци. Познајем и оне који се не стиде, али не мислим да је српско друштво због тога друштво монструма. Према злочинима се у име друштва односе медији и институције, али не тако што се стиде него тако што нешто раде. Треба бити праведан па рећи да, док су комшије направиле добру пропаганду и «уновчиле» своје жртве кроз кајање, наводну спремност на сарадњу, добросуседске односе и евроинтеграције, Србија се са злочинцима из својих редова суочила суђењима, хапшљњима, истрагама и пресудама. Али не, за «грађане» је важније шта певају навијачи од напора државе да се осуде они који су убијали.

Ако је паљење америчке амбасаде насиље, шта су онда агресија НАТО-а на Републику Србију, мартовски погром Срба са КиМ или убиство жандара Стевана Синђелића. Све су то примери насиља, само је «грађанима» из неког разлога интересантан једино први пример. Поред тога, он се од осталих разликује по томе што ће за њега (надамо се) неко бити кажњен, док за остале неће. Молим «грађане» да ми објасне како борба за људска права обухвата борбу за права бенда Пуси Рајот (чланице бенда осуђене на 2. године затвора због наступа у главној московској цркви), а не обухвата борбу за права Војислава Шешеља (коме се суди за вербални деликт преко 10. година). Нешто ту не ваља! Наступ панк бенда у цркви, поред тога што није моралан (вређа православне вернике и њихову светињу), је кривично дело. Не може угрожавање других људи, њихове слободе, својине и њихових вредности бити борба за демократију, људска права и уметничке слободе. Девојке су ухапшене, спроведена је истрага, одржано суђење, имале су адвоката. И све се то десило у диктаторској држави – како поједини «грађани» називају Руску Федерацију. Требало је казнити и оне који су чланице бенда претукли на улици, и тај чин је за осуду и кажњавање. Са друге стране, они који се заклињу и Европску унију, никако да објасне шта се то збива са случајем грађанина Шешеља. Грађанина Републике Србије, државе кандидата за чланство у ЕУ.