Шумадијски блуз

Аутор versus «Националисти»: Из позиције  «националиста» грађани су сви они који на неки начин делају против државе Србије и српског народа. А то шта се подразумева под таквим деловањем одређују они сами, често без икаквог образложења и критеријума. «Запад» је именица која за њих означава нашег вековног непријатеља. Према њима, са «Запада» нам долазе искључиво негативни утицаји (страни шпијуни, невладине организације које лобирају у корист хомосексуалаца, генетски модификоване хране, приватизације, глобализације, капитализма,...). Они који управљају «Западом» желе да униште и поробе православни свет и православне вредности чији су главни носиоци Руска Федерација и Република Србија. Они су нас увукли у ратове, увели нам санкције, извршили су војну агресију на РС, отимају нам КиМ и суде нам у Хашком трибуналу. Једном речју, они су нам непријатељи јер су оличење свега онога што ми нисмо и онога што нам штети. Највећи проблем који аутор текста има са «националистима» јесте то што често не разликују «Запад» и «оне који управљају Западом». «Запад» је много више од центара моћи и финансијских елита које су одговорне за горенаведено. Нису сви западњаци секташи, сатанисти и злотвори, како то «националисти» често тврде. Одређујући Запад, они праве исту грешку коју праве «грађани» одређујући српску нацију – поједине примере уопштавају и доносе закључке о целој групи. Са људима који тако мисле (и делају) није могуће разговарати на било коју тему. Ако не мислите идентично као они, онда нисте у праву. А не мислите као они ако кажете било шта позитивно о западној култури или било шта негативно о Србији и Русији. Они живе у митовима, и чим уздрмате те митове уништили сте им начин живота. Међу њима има оних који су «професионалне патриоте», њихово занимање је то да су припадници српског народа. Себе доживљавају као браниоце, заштитнике и репрезенте народа, иако их за то нико није овластио. То је њихова мисија. Себи придају велику важност због тога и, попут «грађана», очекују поштовање и заслуге. Поред погрешног разумевања «Запада» и западних вредности, они не разумеју ни свој народ. Њихово разумевање наше (али и руске) нације и друштва је израз великих заблуда. Када им кажете да се српски народ или српско друштво искварило, да су људи постали неморални и покварени, да нам је држава у расулу, и да је кривица за стање у коме се налазимо подједнако на нашој страни као и на страни светских моћника, да су нам поједини домаћи политичари, бизнисмени или прве комшије подједнако велики непријатељи као Хавијер Солана и Тони Блер, они вас прогласе страним шпијуном и плаћеником, заштитником неолибералних интереса, издајником попут Теофила или Бранкице. Када им кажете да нам са «Запада» не долазе само бомбе, шпијуни и пороци него и неки добри предлози, закони, производи, људи, књиге, музика, ..., они вам кажу да сте потпали под идеје глобализма. Када им кажете да их није бомбардовао воћар из Француске или лекар из Немачке, они кажу да је већина људи онаква каква им је власт, а њихова власт нас је бомбардовала. Дакле, ти добри су мањина која се ништа не пита. На све имају спремне одговоре који нису исправни и о којима не желе да расправљају. Након неколико питања на која немају одговоре или која им «руше» догме, ништа више не помаже – заклињање у Косовски бој, Немањиће, Андрића, Тарковског, Достојевског, Смак, епске песме, Његоша,...ви сте отпадник од свог (на)рода и морате платити за своје грехе. Аутор овог текста је више пута био један такав отпадник и много му је драго због тога. Што више разговара са професионалним националистима, то више распознаје шта прави национализам и родољубље нису а шта јесу. Они заиста укључују поштовање људи других вера, националности, политичких усмерења. Ако тога нема, онда је реч о екстремним и изопаченим национализмима.

Са многим идејама «националиста» се слажемо, али неке ствари које они заговарају су погрешне. Истакли смо три особине људи који себе зову «грађанска опција»: одбијање истраживања и преиспитивања ставова (1), погрешна селекција чињеница (2) и настојање да се све релевантне ствари у култури, науци, друштву и политици тумаче као лоше и назадне у односу на развијени део света (3). Прве две деле и «националисти». Разлог је страх од резултата. Трећа тачка је у овом случају потпуно супротна од свог «грађанског» пара. «Националисти» често прецењују Републику Србију и српски народ. Према многима од њих, ми смо светска сила од које зависи опстанак света. Иако смо у последњем столећу били учесници неких важних историјских догађаја, далеко од тога да је све зависило од нас. Наш народ јесте испољио велику жељу за слободом и због слободе поднео огромне жртве у 20 – ом веку. Што је најважније, тежња Срба ка слободи није угрозила слободу других. Многи би те тезе довели у питање, али према нашим сазнањима оне су тачне. За разлику од многих ближих и даљих «народа-комшија» ми заиста јесмо велики народ. Не бројчано или територијално, него вредносно и културно. Великим нас чини то што смо се супротставили великом злу, и нисмо рачунали и калкулисали када је оно неколико пута у 20. веку закуцало на наша врата. Међутим, не треба се заваравати, било је великих промашаја и ломова. Част и достојанство нације се не могу бранити тако што се бране диктатори, ратни профитери и злочинци, криминалци и насилници. Нација се, такође, не брани тако што се брани популизам, без обзира да ли он долази из социјалистичких, либералистичких или националистичких табора. Ниједног појединца из сопствених редова ако је убио или наредио убиство неког човека не може и не сме да сачува то што је Србин. Четврто, према многим «националистима», ми смо држава у којој су сачуване моралне вредности (попут части, поштења, храбрости), традиционалне институције (попут цркве или брака), и на крају ресурси (здрава вода, храна, природа). «На «Западу» се боље живи у материјалном смислу, али не и у моралном»! То изјављују са таквом сигурношћу као да знају да смо ми земља високо моралних људи, а «Запад» Содома и Гомора. Довољно је погледати око себе и прочитати неколико страница текста на интернету и видети да то није тачно. Пето, неки од «националиста» са којима смо разговарали испољили су велику нетрпељивост према свему што се не уклапа у систем који заговарају. Они не разговарају и не објашњавају, они захтевају, прете а понекад и ударају. Они су бахати и безобразни. Ако се као репрезенти српског национализма узму ови људи, онда је јасно зашто се национализам везује за површност, бахатост, тоталитаризам и насиље. Али такви људи не могу бити представници нације, и грешка је на онима који их тако представљају. А тако их представљају махом «грађански» интелектуалци. Када поступцима ових «националиста» додате тезе да низак стандард, сиромаштво и незапосленост погодују бујању национализма и деснице, онда добијете погрешну слику национализма. Грешка је, дакле, оних који креирају јавно мњење. А држава треба да казни преступнике и насилнике независно од тога из којих табора долазе. Ми можемо певати «Тамо далеко» и «Марш на Дрину», али не можемо певати и морамо осудити оне који певају «Ој Пазару нови Вуковару». То је страшно и неприхватљиво понашање које вређа становнике Новог Пазара, наше суграђане Бошњаке.  То, са друге стране, не значи да ми у свему бранимо Бошњаке, али од оваквих напада ћемо их увек бранити. И њих и све друге суграђане. Поменута песма се не може оправдати ни на који начин, чак иако се као њени узроци наведу провокација супарничких навијача или скуп Жена у црном («грађанки» познатих по селективној ожалошћености).

«Националисти» на делу: Једна групација људи се скоро сваке године активира уочи геј параде са мајицама на којима пише „Чекамо вас!“ што у преводу значи „чекамо вас да вас бијемо“. На њиховом челу је извесни Младен Обрадовић, вођа покрета „Образ“. Тај човек је у више наврата изнео неке ставове са којима се слажем. Слажем се да под оваквим околностима не треба да уђемо у ЕУ. Слажем се и да треба забранити генетски модификовану храну. Слажем се и да је резолуција о Сребреници наметнута. Слажем се и да нам треба нека врста дводомног парламента (Печат, 17. 9. 2010) Али се не слажем са ставом да не треба хапсити Радована Караџића. Не слажем се ни са тим да треба пребијати гејеве на улицама главног града, на шта је дотични господин позивао. Не подржавам одржавање геј параде, само кажем да се против једног насиља (насилног наметања људских права која нико не разуме) не треба борити другим насиљем (пребијањем). На „нашу децу“ (коју у својим аргументима „националисти“ често спомињу) подједнако лоше као геј парада утичу каменице и раскрвавлјене главе на улицама. Не мислим да о свему треба дискутовати, нити мислим да никад не треба употребити песнице, али мислим да те ствари треба упражњавати приватно. У јавном простору постоје нека правила и треба их поштовати. То што их бахати „грађани“ не поштују не значи да ви не треба да их поштујете. Пети октобар јесте био насиље, и геј парада је насиље, и бриселски споразум је насиље, и против свега тога се треба борити. Али не насиљем! Ја само питам Обрадовића и његове: „Ко сте ви да забраните параду или било који други догађај, шта вам даје право да то урадите, не можете да намећете другим људима правила живљења и да их бијете ако не желе да живе по тим правилима.“ Можда већини људи у овој земљи не смета одржавање геј параде, како знате да није тако. Ви кажете да заступате интересе српског народа и позивате се на неки „дух предака“. Мени су ти ставови блиски, али ја не бих тукао гејеве. Једно је кад станете на мост у Косовској Митровици да бисте заштитили северни део општине од напада Шиптара, а друго када на улицама Београда бијете људе. Ви ћете оба чина назвати храброшћу и одбраном, али ја просто речено не разумем ту логику. Ако ћете да их спречите да парадирају, препречите им пут, будите живи зид, али немојте да их гађате каменицама и разбијате им главе. Кажете „Гејеви нападају СПЦ и угрожавају јавни морал!“ што је тачно, али постоје институције, судови, медији, где се можете борити против тога. Друго, не морају сви људи у овој земљи да живе у складу са православном вером, не можете им то неметнути. Волите да цитирате Владику Николаја Велимировића, упитајте се када све набројано упражњавате шта би он рекао. За мене је демократија вредност, за вас није. Можемо о томе да дискутујемо али не можете да ми намећете своје мишљење. И није западна вредност него је осмишљена и Античкој Грчкој. На грчку филозофију и културу која је осмислила демократију су се надовезали поједини Свети оци православне вере. То је нешто што спаја исток и запад, које и ви и поједини «грађани» упорно раздвајате. А ми смо и исток и запад, и ја сам на то поносан. Мени не представља проблем ваше мишљење да је демократија лош државни систем, ја мислим како мислим и не браним вам да ви мислите шта хоћете, али нисам сигуран да вама не смета да други различито мисле. Ја вама не желим да намећем своје мишљење. Правите поделу на исток и запад, и све западне или западњачке моделе и узоре одбацујете. Не морамо ићи далеко у сферу демократије или науке, питао бих вас где је произведен ваш мобилни телефон или аутомобил који возите. И те ствари имају неку вредност. Јесу ли многи наши умни људи ишли (и даље иду) на тај Запад и отуд донели добре ствари? Јесу, и добро је што је тако. Такође, када се код нас осмисли нешто ново и напредно, «зли западњаци» то оберучке прихвате као своју вредност. Зато што је добро, корисно и олакшава људима живот. Мој утисак је да бисте ви тукли све оне који не мисле као ви. Опростите ако грешим, али то је мој утисак. Ништа бољи није ни Иван Ивановић из покрета „Наши“. Прво, човек у јавном простору користи речи као што су „пљувати“, „сиктати“, и слично. То може у кафани, али у јавним гласилима делује непримерено. Може и тако, али те речи ипак треба упаковати у облик сатире или нечег сличног. Друго, Иван је направио чувени списак издајника око кога се дигла велика галама. С правом! Разлог за то није његов садржај, иако је у њему много тога спорно. Многе од људи са списка сматрам издајницима и страним плаћеницима, не треба много памети да се то схвати. Зашто је списак споран? Прво, аутори списка употребљавају низ «сумњивих» појмова, конструкција и инсинуација и за многе тврдње не наводе доказе. Друго, спискове су правили нацисти, комунисти, усташе, и њима слични, и то су углавном били спискови за хапшења и ликвидацију. И у демократијама се праве спискови за одстрел али су тајни. Списак србомрзаца! Па те две речи просто одзвањају у глави. Када се галама око случаја стишала, једино што је људима остало у глави је «То је онај са списка!» или «Он мисли као онај са списка!». Људи више не преиспитују шта су ти са списка рекли или урадили, већ је списак постао мерило тога ко су и какви су они. То је главни разлог зашто је у овом контексту недопустиво правити спискове. Списак је жиг на те људе због кога ће нека пијана будала на стадиону да скандира њихова имена или их претуче негде на улици. На увреде Светислава Басаре Ђорђе Вукадиновић није реаговао увредама, него тужбом, аргументима и чињеницама. Тако то ради борац и господин, све супротно је спуштање на ниво Басаре, Петра Луковића и сличних њима. То је оно што и ви треба да радите, да критикујете, полемишете и доказујете,а не да правите спискове. «Сиротињи раји» прија да чује свој језик на ТВу, а ви им такву представу приређујете. А «грађани» свој имиџ анти-националиста, демократа и просветитеља граде на поступцима таквих као што сте ви.

Грађански национализам: И тако нам из дана у дан оштроумни и упорни браниоци «грађанске» и «националистичке» Србије «соле памет» својим «аргументима» против свега «националног» и «грађанског». И једнима и другима је изгледа лепо и угодно. Спремно чекају у својим рововима да се супарничка страна огласи. Ми, који не желимо да се сврстамо смо изгледа у најгорем положају. Када се сретнемо са једнима, онда смо екстремни десничари. Када се сретнемо са другима, онда смо издајници и страни плаћеници. То што их има међу «обичним смртницима» и није толико страшно. Јавност је препуна оних који су са једне или друге стране. Њихова реч има «већу тежину», а веома често додатно подстиче тај сукоб. И уместо да се у јавности нека питања разјасне, она се све више компликују. Најгоре од свега је то што тај сукоб постаје модел понашања, људи га несвесно усвајају, он их тера да се сврставају на једну од страна. Велики број људи бежи од националиста ка грађанима или обрнуто због неких познатих људи који на ТВ-у нешто изјављују. Због тога смо се и одлучили на овај кратки «дијалог» са једнима и другима. Многе јавне личности (професори, глумци, друштвени активисти, новинари, писци, колумнисти, политичари, и слично) на готово све проблеме друштва имају идентичне  одговоре: једни кажу - за све је крив српски национализам! а други – за све је крив српски интернационализам! (у који убрајају комунисте, титоисте, сорошевце, досовце, капиталисте, другосрбијанце...). За њих не постоје грађански националисти, који поштују туђе, друго и другачије, а чувају и воле своје. Припадници и једне и друге опције из редова «обичног света» у дискусији са аутором овог текста углавном нису разговарали са њим, већ са својим идеолошким противником, представом коју имају, без које не могу опстати и која је добро потхрањена из супротног табора. Тај модел дискутовања су усвојили од својих узора из јавног живота. Иако је таквих доста, постоје и они који нису такви. Људи као што су Слободан Антонић, Ђорђе Вукадиновић, Чедомир Антић, Милош Ковић, Душан Павловић, Владимир Кецмановић, Ратко Дмитровић, Андреј Фајгељ, Слободан Самарџић, Леон Којен, Мило Ломпар, Борис Беговић, Часлав Копривица, Дејан Мировић, Миодраг Зец, Синиша Ковачевић су сви до једног грађани и патриоте, интернационалисти и националисти, људи који знају шта је добро и на националном и на интернационалном небу. Грађански националисти! Они нису истомишљеници по свим питањима и у сваком погледу, али и не морају бити. Радо читам њихове текстове и гледам емисије у којима гостују. Иако се не слажем са свим њиховим поступцима и ставовима, за мене су они носиоци грађански настројене и национално освешћене опције. Од њих се има шта научити - умереност, пристојност, разборитост и неискључивост. Они су живи доказ да «националисти» и «грађани» нису у праву. 

Једна од тема које су веома присутне у медијском простору Србије последњих деценију и по јесте сукоб модерног и традиционалног. Тај сукоб се може разумети на различите начине, али се најчешће разуме као сукоб грађанског и националног. Онолико колико ме збуњују или насмеју, толико ме и уплаше они који упорно инсистирају на том сукобу. Има их много и потпуно су убеђени у оно што «заступају». Наиме, многа размимоилажења у сфери политике, културе и медија, ако се до краја расветле могу се свести на сукоб између грађанске и националне струје. Та претпоставка је, међутим, потпуно неодржива. Никакав сукоб између националног и грађанског не постоји, првенствено на теоријској или нормативној равни, али ни у пракси. Нити је грађанско анационално, нити је национално неграђанско. Сукоб постоји ако те појмове схватимо на искључив начин, што је погрешно, а што се често дешава у јавним расправама. Пробаћемо да на основу личног искуства илуструјемо како функционише логика расправа где се ови појмови користе на овакав начин. Циљ нам је да покажемо да ни «грађани» ни «националисти» нису оно за шта се представљају, да ни једни ни други не разумеју у потпуности шта значи грађанство, национализам, Европа, Србија, српство, и слични појмови. «Грађани» нису грађани, а «националисти» нису националисти. Полемисати са неким људима из тих табора постаје готово немогуће. Крајности у које они «упадају» су страшне и погубне. Овај текст је пре свега написан да би указао на те крајности, а не да би се полемисало са њиховим носиоцима. Није све што они бране и за шта се залажу погрешно; много тога је добро и то подржавамо. Али то да су грађанске и националне вредности искључиве, чега се и једни и други слепо држе, то не подржавамо. Ми сматрамо да је могуће бити грађанин и националиста, а не припадати ни једној од две поменуте опције. Љубав према својој нацији, њеној историји, традицији, култури (што је заправо вид национализма) не искључује настројеност ка грађанској опцији која као своје најважније вредности истиче демократију, људска права, толеранцију и слободу свих грађана (независно од тога којој нацији, вери или социјалној групи припадају).

Аутор versus «Грађани»: Национално се из перспективе «грађанског» углавном везује за навијачке групе, потом,  за поједине организације које су блиске вредностима СПЦ и проруски су настројене, и на крају за све појединце и групе који се на неки начин опиру интеграцијама у ЕУ и НАТО пакт. Националисти, родољуби, патриоте, десничари, фашисти – у њиховом вокабулару то су синоними. Није важно имате ли неке аргументе за оно што тврдите, ако сте против ЕУ или као узорну и врлу особу наведете Патријарха Павла или Владику Николаја, они који себе зову «Грађанска Србија» аутоматски вас сврстају у групу националиста који су агресивни и назадни, који не поштују људска права и цивилизацијске вредности, и ко зна шта вам још не припишу. Иако немате никакве везе са наведеним поступцима, одмах се нађете у корпусу оних који су тукли Теофила Панчића, убили Бриса Татона, скандирали против Бранкице Станковић или палили пекаре по Војводини пре неколико месеци. Наводно подржавате назадне идеје, а при том не знате ни које! Када им ви кажете да, условно речено, подржавате идеје парламентарне демократије и политичког либерализма, да се противите насиљу, да сте помало читали и још увек читате Канта и Попера (али и Теофила Панћича), да слушате Пинк Флојд, да волите Тур де Франс, и тако даље, а да ипак нисте и нећете да будете део групације која има монопол на идеје грађанског и демократског, и да сте (у оваквим околностима) против уласка Србије у ЕУ због неких (по вашем мишљењу добрих) разлога, онда се они прилично узнемире. И ту је крај дискусији! Уместо да се дискусија настави, да се оцене и преиспитају ваши аргументи, ви будете стављени у позицију да се браните и нападнути за оно што нити сте рекли, нити мислите, нити имате било какве везе са тим. Док ви покушавате да раздвојите у чему су ваши саговорници у праву а у чему нису, и да објасните зашто је то тако, они вас прогласе «националистом» зато што сте против уласка РС у ЕУ. За њих су националисти: (1) људи који су нетрпељиви према припадницима неких других нација, и (2) они који припадност нацији користе за стицање неке друштвене и материјалне користи. Они, дакле, изједначавају здрави национализам са његовим екстремним облицима, на пример, нацизмом. Друго, стицање користи може бити у вези са националним, али и не мора. Иако неки теоретичари национализма тврде да је искључивост битно обележје ове идеологије, сматрамо да то није тачно. Неки, попут Радомира Константиновића, су тврдили да «национализам искључује разговор», што по мом уверењу није тачно. Националиста је човек који има формирану свест о себи и својим националним, верским и културним коренима, човек који воли свој народ и своју културу, али не ниподаштава друге народе и културе. Искрени патриота и националиста се радује другом и другачијем, жели да га упозна и спријатељи се са њим. Са логичке тачке гледишта, ова тврдња је исправна уз услов да је тај други пријатељски настројен и да не жели да те спали у високој пећи или препродаје делове твог тела. Друго, прави националисти нису против демократије. Национализам и демократија могу да иду «руку под руку». «Грађани» се, то је неко неписано правило, стиде себе, свог народа и свог порекла. За њих је све национално или «паланачко» или насилно, и из тог разлога они желе да се дистанцирају од њега. Та логика је погрешна не зато што се не треба дистанцирати од насиља и паланке, него зато што национално (бар у нашем случају) није ни насилно ни паланачко. За «грађане» су репрезенти српске нације пре хулигани са стадиона него обични навијачи који са својим пријатељима или породицама долазе на утакмице. Потом, то су пре ратни профитери него честити српски војници; пре «попови у џиповима» него богобојажљиви православни свештеници. Таквих примера је безброј. Али, таквим примерима се не одређује суштина ниједне, па ни српске нације. Набрајањем негативних примера «грађани» настоје да представе целокупну нацију «у негативном светлу». Они се националним баве искључиво кроз негативне примере. Када на њихове негативне одговорите позитивним примерима, они се бране тако што кажу да су то изузеци. Али чак и да су у том случају у праву, ни то не би доказало да нација има негативне особине. Особине и вредности једног народа нису нешто што се може одредити из «тренутног» стања у коме се он налази. То је нешто што се гради вековима, што опстаје кроз уметност, религију, митове, споменике, обичаје, историјске личности и догађаје.

Иако се са многим идејама «грађана» слажем, постоји мноштво чињеница које нису сагласне са «теоријом» да је за све (суморну стварност у којој живимо) крив српски национализам. Они, дакле, не нападају сваки национализам већ искључиво српски. Српски национализам је крив за распад СФРЈ – то је једна од важнијих теза «грађанске» опције. Мислим да то није тачно. Бројне предрасуде и лажи допуњују ту тезу. На пример, док су се широм СФРЈ рађали, одрастали, школовали, заљубљивали и путовали многи људи, у неким крајевима те државе њихови вршњаци су се борили за «голи» живот. Нису имали ништа од тога или су имали неку симулацију онога што бисмо могли назвати нормалним животом. Живот под притисцима и тензијама није живот, већ мртвило. За те људе и њихов «живот», а овде сам имао на уму Србе са подручја СР Хрватске и аутономне покрајине КиМ, они нису питали ни тада, а не питају ни сада. Младост, репресивно друштво и недостатак информација можемо окривити за први случај, али зашто неко од њих данас не постави питање како је живео Србин у Приштини или Карловцу 1965. и 1975. године. Побогу, па то се подразумева! Било је то време благостања, братства и јединства! Сви су добро живели! Данас можемо сазнати да је то време било далеко од било какве врсте благостања. А то сазнање, које ћемо наставити да проверавамо, итекако ће утицати на разумевање распада СФРЈ, суочавање са прошлошћу и односе у региону, данас тако актуелних тема. Сазнаћемо понешто и о другим национализмима у тадашњој држави, о њиховој улози у њеном распаду, о Уставу из 1974, о Маморандуму САНУа, и слично. Сазнаћемо понешто и о Михаилу Марковићу, Смиљи Аврамов, Михаилу Ђурићу, Добрици Ћосићу, и другим национално освешћеним Србима, људима који не само да нису криви за рат и распад него су све чинили да их спрече. Иако их «грађани» сматрају «националистима», они су били националисти у правом смислу те речи. На овим и сличним питањима се може тестирати једноумље неке особе. Искрени национално и грађански орјентисани људи (међу које аутор убраја и себе) ће наставити да траже одговоре за њих, независно од тога шта ће наћи и да ли ће им се то што пронађу допасти. Истраживање не би требало да има везе са личним афинитетима, националним осећањима или интелектуалном настројеношћу. Могуће је да нам се нека сазнања неће допасти, али то нам не даје за право да бежимо од истине. Они који имају унапред усвојено становиште, национално или грађанско, опираће се свакој врсти истраживања јер тада постоји могућност да буде угрожено њихово становиште. За њих је све што је релевантно за ова питања већ одавно утврђено и јасно. Свако «копање по прошлости» штети њиховој опцији. Када нам на наше питање о животу Срба у Крајини и КиМ «грађани» приговоре да смо пристрасни и да се не питамо како су припадници других нација у то време живели, ми им одговоримо: «И то нас занима, хајде и о томе да расправљамо». Убрзо они и од тога одустану, из истог разлога као и раније. Ту се поставља друго проблематично питање те теорије - неоснована селекција чињеница. Оне које се уклапају у њихову причу увек истичу, а оне које се не уклапају не спомињу и третирају као нешто небитно. Селекција увек постоји да би се одвојиле релевантне ствари од нерелевантних. Одлика «грађана» је да са списка релевантних чињеница бришу оне које се не уклапају у њихову теорију. Трећа њихова одлика је упорно настојање да се све што је из Србије и везано за Србију прогласи лошим (уз помоћ горенаведених негативних примера). Оно што јесте или је било добро се третира као изузетак (или се уопште не спомиње). Мора се изгледа у таквим круговима бранити теза да у свему заостајемо за нормалним светом. Само тако се себи обезбеђује трајни статус реформатора и просветитеља, оног који нам је донео добро и задужио нас за сва времена. Од такве работе се данас добро живи, иако нас она више паралише и успорава него што нам помаже.

«Грађани» на делу: Доследна грађанска опција морала би да брани права свих грађана једне државе на исти начин, независно од тога којим националним, верским, сексуалним, политичким, економским и идејним групацијама ти људи припадају. Неприхватљиво ми је да неко себе назива «грађанска опција» и при том брани права Рома или хомосексуалаца, а не брани права Срба и хетеросексуалаца, да брани права Оље Бећковић, а не брани права Војислава Шешеља. То што неко припада већинској нацији или супротној политичкој опцији не значи да не треба «устати» против кршења његових права, поготово ако сте професионални заштитник људских и грађанских права, што је случај са некима из опције «грађана». Добро је када је неко заштитник малих, сиромашних и незаштићених, али није добро када је он недоследан. А једноумље и непринципијелност «извиру» из редова оних који тврде да се боре против једноумља и да су доследни. Велики број примера показује да «борци против екстремизма, примитивизма и насиља» робују овим -измима, само са космополитским и грађанским ликом. Не постоји објашњење за тврдњу да је Војислав Коштуница екстремиста, а Хашим Тачи премијер демократске републике Косова. О Силајџићу, Изетбеговићу, Косоровој, и осталој екипи не треба трошити речи, то су демократе по дефиницији, као што су сви бивши и будући владари Србије по дефиницији злочинци и насилници. Вук длаку мења а ћуд никада! Свакога дана се појави бар по један текст у коме се тврди да је Србија «постгеноцидно друштво», а главни аргумент за то је «питајте људе у Босни, Хрватској, на Косову мало о етничком чишћењу и геноциду» (Динко Грухоњић, Кућерак у Срему, 12.11.2014). Господине Грухоњићу, не морате да идете у Хрватску или Косово да питате за етничко чишћење, питајте оне који су отуд прогнани у Србију, и они вам о томе могу нашироко приповедати. Хртковци у Срему заиста јесу тужна и несрећна прича, али ме чуди да вас свих ових година једино они занимају. Хиљаде Хртковаца имате широм Хрватске и Косова, и понашате се као да не постоје. Због те искључивости, иначе стране и непримерене истинским грађанским вредностима, ставови Вас и Ваших истомишљеника су ми неприхватљиви. За Вас је очигледно да су Шешељ или Младић ратни злочинци (нема потребе судити им и то доказивати), али је такође очигледно да Дивјак, Ганић, Готовина или Харадинај нису злочинци, јер је очигледно да за њихове наводне злочине нема доказа. Очигледно је да су се регрути ЈНА из Добровољачке или Тузланске колоне сами поубијали, и према томе не могу служити као доказ за злочине неких од горенаведених!

 Примера је много, али овај нам је запао за око. Млади и телентовани редитељ Стеван Филиповић у својим колумнама настоји бити духовит и паметан, а показује огромно незнање и искључивост. Мноштво спорних појмова, интерпретација, обрнутих теза и логичких грешака. Србима «нису страни понеки геноцид и вишедеценијско распиривање међуетничке мржње и нетолеранције»,  каже он (Је суис Чарли-поглед из паланке, Пешчаник, 8. 1. 2015). Реч геноцид се данас употребљава као било која друга. Некад се знало шта је то, а данас је то ствар укуса. Ако су Срби распиривали мржњу у претходних неколико деценија, онда није јасно шта су радили Хрвати, Шиптари, Бошњаци,... Филиповић их не спомиње. Геноцид у Јасеновцу је «доказан», а Филиповић га не спомиње. Али зато овај фамозни који су зли Срби починили, а при том још није доказан помиње у свакој колумни, као да је прошао кроз школу Кандић-Павићевић. Друго, Филиповићу није спорно када неко објављује обнаженог пророка Мухамеда у ко зна којим позама, то му је пример слободе говора и изражавања. За њега је религија одраз примитивне свести појединаца. Не смеш у данашњем свету да удариш нечијег пса, али зато нечијег Бога, прорака, светитеља, то може, то није тако страшно. Какав Бог и бајке за малу децу, па те приче су превазиђене пре два века! У то верују још само неписмени Срби и милитантни Арапи, цивилизованим људима је то страно. Није проблем када неко објави пророка Мухамеда у којекавим позама, али је, на пример, мала збирка чињеница звана Меморандум САНУа итекако спорна. То је ратнохушкачко штиво. Нетолеранција му «вири» из сваке друге реченице али је успешно кити перијем демократије, људских права и европских вредности. Он критикује оне који су заборавили пар деценија савремене српске историје, а у својим анализама «заборавља» ствари које му се догађају пред очима. Човек коме су «пуна уста» људских права и европских вредности никако да проговори о човеку који лежи годинама у затвору без пресуде, епископу Јовану у Македонији. Сви ти епископи су изгледа притејени ратнохушкачи!!! Српско друштво – пише на једном месту (Феномен звани Ћосић, zmijskijezik.wordpress.com,1.7.2013) Зоран Јанић – је неспремно за било какву дубљу интроспекцију, стид или кајање због толиких злочина. Не може друштво да осећа стид већ појединци. Познајем и оне који се не стиде, али не мислим да је српско друштво због тога друштво монструма. Према злочинима се у име друштва односе медији и институције, али не тако што се стиде него тако што нешто раде. Треба бити праведан па рећи да, док су комшије направиле добру пропаганду и «уновчиле» своје жртве кроз кајање, наводну спремност на сарадњу, добросуседске односе и евроинтеграције, Србија се са злочинцима из својих редова суочила суђењима, хапшљњима, истрагама и пресудама. Али не, за «грађане» је важније шта певају навијачи од напора државе да се осуде они који су убијали.

Ако је паљење америчке амбасаде насиље, шта су онда агресија НАТО-а на Републику Србију, мартовски погром Срба са КиМ или убиство жандара Стевана Синђелића. Све су то примери насиља, само је «грађанима» из неког разлога интересантан једино први пример. Поред тога, он се од осталих разликује по томе што ће за њега (надамо се) неко бити кажњен, док за остале неће. Молим «грађане» да ми објасне како борба за људска права обухвата борбу за права бенда Пуси Рајот (чланице бенда осуђене на 2. године затвора због наступа у главној московској цркви), а не обухвата борбу за права Војислава Шешеља (коме се суди за вербални деликт преко 10. година). Нешто ту не ваља! Наступ панк бенда у цркви, поред тога што није моралан (вређа православне вернике и њихову светињу), је кривично дело. Не може угрожавање других људи, њихове слободе, својине и њихових вредности бити борба за демократију, људска права и уметничке слободе. Девојке су ухапшене, спроведена је истрага, одржано суђење, имале су адвоката. И све се то десило у диктаторској држави – како поједини «грађани» називају Руску Федерацију. Требало је казнити и оне који су чланице бенда претукли на улици, и тај чин је за осуду и кажњавање. Са друге стране, они који се заклињу и Европску унију, никако да објасне шта се то збива са случајем грађанина Шешеља. Грађанина Републике Србије, државе кандидата за чланство у ЕУ.