Шумадијски блуз

Ратко Дмитровић о Ћосићу и "(велико)српским фашистима и агресорима"

Политичка филозофија — Аутор tarpe @ 08:59

Ратко Дмитровић - Ослобођење од стида

Један део самозване либерално-демократске елите Србије, потпомогнут, опет самозваним, независним и слободним медијима, телали овом земљом, богами и у региону, нарочито последњих двадесетак месеци, о томе како Србију прекрива плашт диктатуре, најцрњи мрак у којем није допуштено право јавног изношења мишљења. А како ми знамо за те и такве особе и ставове? Па из медија. Како сад то? Биће да се овде нешто не уклапа, није логично, али добро… Шта је у Србији логично, посебно у овој сфери.

Дакле, горе споменути ору друмове тражећи право на став, мишљење, увреде, омаловажавање, псовање мртве мајке (лично искуство), право да онога с ким се не слажу повремено назову педером (иначе „гину“ за остварење циљева ЛГБТ заједнице), да пишу и говоре шта им је воља а да то неко други финансира и да их држава штити буквално од свега, укључујући оштре погледе. Истовремено, а то је повод за редове које читате, ова булумента одбацује сваку помисао да саслуша друго и другачије мишљење. То у њиховом поимању демократије, либерализма, слободног друштва… не постоји. Ко има став супротан њиховом, тај је антиевропејац, националиста (читај фашиста), продукт паланке, поражена снага из деведесетих, патриота (и ово читај као фашиста), кочничар Србије, радикал, напредњак, деесесовац, следбеник Добрице Ћосића. Иначе, на њиховој лествици највећих злочинаца двадесетог века, Ћосић је ту негде близу Хитлера, Мусолинија и Драже Михаиловића …

Никада се није десило да бар један из ове веселе, самодопадајуће дружине стане у одбрану некога с ким се не слаже, да брани право на друго, другачије мишљење. Можда стога што немамо традицију те врсте, никада нисмо имали интелигенцију која се принципијелно, без изузетака, залагала за слободно изношење ставова, политичких и других погледа. Па, неће бити, имали смо је. И то какву.

Група од двадесет врхунских српских интелектуалаца, на челу са, гле врага, Добрицом Ћосићем, основала је 1984. године Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања. Подсећам да је то још прилично вруће време титоизма, заклињања на верност покојном Брозу. Одбор је, примера ради, истим жаром, не слажући се ни са једним од њих, бранио право на став Владимира Шекса, Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана, Адема Демаћија, Војислава Шешеља, Тараса Кермаунера…

Упоредите „оно“ с „овим“, Ћосићев одбор и овај чемер од савремене самозване српске (гаде се овог префикса) културне и медијске елите. Знам, неупоредиво је, чак увредљиво сугерисати да се о томе и размишља. Ови данашњи се, будимо отворени, све време баве политиком. Једни у форми књижевности, неки као режисери, глумци, трећи лажно се представљајући као новинари. Ослобађање од стида, једина је слобода коју су они успели да остваре.

 Вечерње Новости, 25/12/2015


Sećanje na hrabre i istinoljubive srpske filozofe

Политичка филозофија — Аутор tarpe @ 22:14

Stavio sam ove linkove u kategoriju političke filozofije zbog toga što oni zaista tu i pripadaju. Verujem da su hrabrost i istinoljubivost bitne odrednice politike, i teorijske i praktične. Hrabrost da se istina brani, a istinoljubivost da se istina neprestano traži. Ovi ljudi su pokazali hrabrost i istinoljubivost u veoma nezgodno vreme, u vreme jednog od najtežih perioda naše istorije. Hvala im zbog toga! Ako sam nešto naučio studirajući filozofiju onda je to mišljenje da je u filozofiji argument (odnosno dobar argument) najvažnija "stvar". Moj kum, student teologije (bogoslovije) mi je ispričao da je na predavanjima iz filozofije (ili filosofije kako bogoslovi vole da kažu) čuo jednu zanimljivu tezu, koja glasi "Sve se može dovesti u pitanje". To jeste jedna zanimljiva rečenica, o kojoj se može diskutovati. Jedna od njenih interpretacija na polju političke filozofije bi mogla biti sledeća. To polje je splet politike, istorije, kulture i drustvenih nauka, teorije i prakse, ideja i akcija...u njemu je teško razaznati sta je istina i ima li je uopšte. Svi tu biju neke svoje bitke, i političari, i glasači, i navijači, i analitičari, i naučnici, i filozofi. Tu svako svakoga dovodi u pitanje, pa se prirodno nameće pomisao o tome da li u politici ima neupitnih stvari. Politika se obično percipira kao "blato", mesto najprljavijih i najgorih ljudi. Međutim, istinska politika bije se na nivou ideja, tu dolaze do izražaja hrabrost i istinoljubivost. Intelektualci su danas "potrošna roba", boluju od teških bolesti kao što su gordost ili konformizam. Pročitao sam jedan intervju sa srpskim piscem mlađe generacije, Vladimirom Kecmanovićem, u kojem on kaže jednu vrlo važnu stvar:"U životu se mogu i moraju praviti kompromisi, ali u literaturi ne". Tako je i u filozofiji ma koliko to nekom izgledalo naivno ili preterano. Posebno onoj koja se tiče politike. Ako tu ne odreaguju, filozofi i teoretičari nisu izvršili svoju misiju. Mogu da napišu na desetine knjiga, ako se ne usprotive tiraniji, propagandi, populizmu, itd., biće filozofi, ali neće izvršiti svoju dužnost. To nije stvar prestiža, plate, radnog mesta, obaveza, priznanja, karijere ili uspeha. To je stvar argumenata i odanosti istini. Kako god da se situacije razreše, šta god da se na kraju dogodi, argumenti će ostati, a oni su garanti istine. Duboko verujem da je istina u politici zapravo sloboda. Koja je svrha pisati knjige o slobodi, ako stojimo po strani dok se ona ljudima ukida. Najbolji argument je ponekad reakcija, čin, spremnost na vlastitu žrtvu. Ovi ljudi nisu ćutali. Govorili su slobodno i dostojanstveno u vreme kada je slobodno govoriti bilo zabranjivano i strogo sankcionisano. Teško mi je da to izrazim, ali osećam strahopoštovanje prema tim ljudima i veliku lepotu njihove žrtve, posledice njihovog suprotstavljanja komunističkom režimu i ideologiji.  
 
Mihailo Đurić - Smišljene smutnje
 
Crna lista profesora 

Powered by blog.rs