Шумадијски блуз

Dobrica Ćosić: Filozof u zatvoru zavoleo Ničea

Политичка филозофија — Аутор tarpe @ 12:04

Posle rata, i među pobednicima i među poraženima, u Beogradu ne beše patetično zamišljenijeg mladića od Mihaila Đurića.

        Bio je jedini filozof u Siminoj 9a. Za mene marksistu – metafiziĉar i čudak: čitao je Kanta i svirao violinu. Svagda ozbiljan i strog, logičar, najsadržajniji govornik među nama, samozaljubljen, često isključiv, vazda drukčijeg mišljenja u skupini neistomišljenika. U to doba pohvalom nikog nije častio. Veoma samosvestan, preozbiljan za neozbiljne galamdžije, preveliki znalac za samouke, gromovnik za improvizatore, odveć natušten za vedre mladiće na kraju stravičnog rata. Više smo ga cenili no što smo ga voleli. Trebalo je dosta vremena da uvidimo da je taj strogi, preozbiljni intelektualac, čovek dobre duše, sposoban za ozbiljna i naporna prijateljstva. Strast za saznanjem bila mu je i ostala jedina strast. Karakterom, vrednoćom, ozbiljnošću, istinskom posvećenošću ne liči na domaće intelektualce. Pravi stoik, rigidnog morala i sklon moralizatorstvu, nepodmitljiva duha, on je najradniji intelektualac našeg duhovnog kruga; usredsređeniji i od Miće Popovića. Temeljit znalac filozofske misli, samotnjak, s malo prijatelja, a mnogo poštovalaca, ali i sa ne manje kritičara i ravnodušnika prema njegovom delu. Često mu se zamera naglašena samouverenost. On je, verovatno, jedan od najboljih profesora beogradskog univerziteta, a isteran je s Pravnog fakulteta zbog „srpskog nacionalizma“. A on se ispoljio u diskusijama na Pravnom fakultetu o Ustavu 1974, kad je s nekolicinom profesora, a najjasnije i najubedljivije, iskazao mišljenje da taj ustav stavlja Srbiju i srpski narod u neravnopravan položaj s ostalim narodima i vodi njegovoj i jugoslovenskoj dezintegraciji. Za tu hrabro izrečenu istinu dobio je godinu dana zatvora. Devet meseci odrobijao je u Požarevcu. Nisam upoznao robijaša koji je manje od Đurića  govorio o svojoj robijaškoj patnji. A robija za njega nije bila samo robija; ona ga je iskustveno obogatila.

        Mihailo Đurić je bio čovek koji je zahtevao najviše napora za drugovanje. Nas dvojica smo se prisnije družili posle njegovog izlaska s robije, koju je podneo s retkim dostojanstvom, pravim gospodstvom. Čekali smo ga uvereni da ćemo čuti priče o robijaškim patnjama i ljudskim užasima. Ali on se nije žalio ni na upravu robijašnice, na robijaše, ni na hranu i rad. Robiju je izdržao kao da je bio na nekoj dužnosti koja se samo njega ticala. Taj inače patetičan čovek, uvek visokog umnog i emotivnog napona, o robiji je pričao samo kad  bismo ga primorali i svagda bez žaljenja i uzdizanja sebe, što je nas, njegove prijatelje, zbunjivalo, ali i izazvalo posebno poštovanje.

        Obuzet svojim filozofskim temama, jedinstvene radne energije, nije imao vremena ni volje za lake razgovore i „utucavanje vremena“. U susretima, koje smo godinama upražnjavali jednom nedeljno ili desetodnevno, uvek u šetnjama, najčešće oko Narodne biblioteke jer on kafanu, tu glavnu srpsku ustanovu, iz načelnih razloga nije uvažavao, razgovarali smo o filozofskim temama, problemima srpske nacije, savremene civilizacije i malo, ja blaže, a on strogo, kritikovali stare prijatelje. Po njegovom povratku s robije najčešće smo razgovarali o Ničeovoj filozofiji, kojoj se bio potpuno posvetio, pa je o njemu držao predavanje i profesoru u Beču. On je teško primao kritike i ja sam kritičke sudove o njemu, njegovim postupcima i tekstovima izgovarao s najvećom skrupuloznošću. Nije hteo da se opoziciono angažuje niti je cenio moja opoziciona i disidentska delovanja. Prosto, prezirao je politiku.

        U drugovanju nas, siminovaca, bio je uveden običaj slavljenja slava. Mihailova je Sveti Stefan i svi mi, siminovci, i još neki njegovi intimni prijatelji okupljali smo se bez poziva u kasno popodne. Njegova supruga Mirjana, vrstan istoričar umetnosti, žena s najvišim obrazovanjem, spremala je prebogate slavske večere. A tad se do ponoći raspravljalo, najčešće o srpskom nacionalnom pitanju i Titovoj autokratiji i monarhizmu. Glavnu reč je uvek imao Mihiz, uz njega Pavle Ivić i Mića Popović. Ni mi ostali nismo bili ćutljivci.Tako smo nastavljali siminovske simpozijume na slavama kod Dejana, Ţike, Mihiza,Miće... Poslednjih godina slave su postale jedina naša skupna sastajališta. Starili smo, zamarali jedan drugog; mleo nas je Veliki mehanizam Istorije, udaljavali smo se lagano i osamljivali.

        Ne znam tačno zašto smo se početkom devedesetih Mihailo i ja tako sporečkali da više nismo imali potrebe da se srećemo. Nekim me je svojim mišljenjem o mom radu jako uvredio pa smo prestali da se viđamo. Čak se u Akademiji nije pozdravljao sa mnom. A kad je kandidovan za člana SANU, glasao sam za njega, ubeđen da je odavno dostojan i te titule. Kad je u netrpeljivosti i zlobi prema meni ponizio i moju ćerku, napisao sam mu pismo na koje nije odgovorio. Od tad se ne pozdravljamo ni kad se u liftu Akademije nađemo sami.

        Trudoljubiv sam čitalac njegovih filozofskih knjiga. Nemam znanja da ih vrednosno prosuđujem, sem stila i jezika. Stil mu je izrazito retorski, a jezik vukovski. Posle Božidara Kneževića, nijedan srpski filozof ne misli i ne piše na svom jeziku tako bistro kao Đurić; pored dara za umovanje i analizu, on je svojim filozofskim tekstovima dokazao i da se na srpskohrvatskom jeziku može iskazati i najsloženija misao. Malo ljudi ima u Beogradu s kojima se može tako ozbiljno i sadržajno razgovarati i sporiti, glasno i podsticajno razmišljati, kao s Mihailom Đurićem. On se nikad ne opušta, niti prepušta: toliko drži do sebe.

Iz Ćosićeve knjige Vreme prijateljstva 


Грађанско и (или) национално (други део)

Политичка филозофија — Аутор tarpe @ 21:29

Аутор versus «Националисти»: Из позиције  «националиста» грађани су сви они који на неки начин делају против државе Србије и српског народа. А то шта се подразумева под таквим деловањем одређују они сами, често без икаквог образложења и критеријума. «Запад» је именица која за њих означава нашег вековног непријатеља. Према њима, са «Запада» нам долазе искључиво негативни утицаји (страни шпијуни, невладине организације које лобирају у корист хомосексуалаца, генетски модификоване хране, приватизације, глобализације, капитализма,...). Они који управљају «Западом» желе да униште и поробе православни свет и православне вредности чији су главни носиоци Руска Федерација и Република Србија. Они су нас увукли у ратове, увели нам санкције, извршили су војну агресију на РС, отимају нам КиМ и суде нам у Хашком трибуналу. Једном речју, они су нам непријатељи јер су оличење свега онога што ми нисмо и онога што нам штети. Највећи проблем који аутор текста има са «националистима» јесте то што често не разликују «Запад» и «оне који управљају Западом». «Запад» је много више од центара моћи и финансијских елита које су одговорне за горенаведено. Нису сви западњаци секташи, сатанисти и злотвори, како то «националисти» често тврде. Одређујући Запад, они праве исту грешку коју праве «грађани» одређујући српску нацију – поједине примере уопштавају и доносе закључке о целој групи. Са људима који тако мисле (и делају) није могуће разговарати на било коју тему. Ако не мислите идентично као они, онда нисте у праву. А не мислите као они ако кажете било шта позитивно о западној култури или било шта негативно о Србији и Русији. Они живе у митовима, и чим уздрмате те митове уништили сте им начин живота. Међу њима има оних који су «професионалне патриоте», њихово занимање је то да су припадници српског народа. Себе доживљавају као браниоце, заштитнике и репрезенте народа, иако их за то нико није овластио. То је њихова мисија. Себи придају велику важност због тога и, попут «грађана», очекују поштовање и заслуге. Поред погрешног разумевања «Запада» и западних вредности, они не разумеју ни свој народ. Њихово разумевање наше (али и руске) нације и друштва је израз великих заблуда. Када им кажете да се српски народ или српско друштво искварило, да су људи постали неморални и покварени, да нам је држава у расулу, и да је кривица за стање у коме се налазимо подједнако на нашој страни као и на страни светских моћника, да су нам поједини домаћи политичари, бизнисмени или прве комшије подједнако велики непријатељи као Хавијер Солана и Тони Блер, они вас прогласе страним шпијуном и плаћеником, заштитником неолибералних интереса, издајником попут Теофила или Бранкице. Када им кажете да нам са «Запада» не долазе само бомбе, шпијуни и пороци него и неки добри предлози, закони, производи, људи, књиге, музика, ..., они вам кажу да сте потпали под идеје глобализма. Када им кажете да их није бомбардовао воћар из Француске или лекар из Немачке, они кажу да је већина људи онаква каква им је власт, а њихова власт нас је бомбардовала. Дакле, ти добри су мањина која се ништа не пита. На све имају спремне одговоре који нису исправни и о којима не желе да расправљају. Након неколико питања на која немају одговоре или која им «руше» догме, ништа више не помаже – заклињање у Косовски бој, Немањиће, Андрића, Тарковског, Достојевског, Смак, епске песме, Његоша,...ви сте отпадник од свог (на)рода и морате платити за своје грехе. Аутор овог текста је више пута био један такав отпадник и много му је драго због тога. Што више разговара са професионалним националистима, то више распознаје шта прави национализам и родољубље нису а шта јесу. Они заиста укључују поштовање људи других вера, националности, политичких усмерења. Ако тога нема, онда је реч о екстремним и изопаченим национализмима.

Са многим идејама «националиста» се слажемо, али неке ствари које они заговарају су погрешне. Истакли смо три особине људи који себе зову «грађанска опција»: одбијање истраживања и преиспитивања ставова (1), погрешна селекција чињеница (2) и настојање да се све релевантне ствари у култури, науци, друштву и политици тумаче као лоше и назадне у односу на развијени део света (3). Прве две деле и «националисти». Разлог је страх од резултата. Трећа тачка је у овом случају потпуно супротна од свог «грађанског» пара. «Националисти» често прецењују Републику Србију и српски народ. Према многима од њих, ми смо светска сила од које зависи опстанак света. Иако смо у последњем столећу били учесници неких важних историјских догађаја, далеко од тога да је све зависило од нас. Наш народ јесте испољио велику жељу за слободом и због слободе поднео огромне жртве у 20 – ом веку. Што је најважније, тежња Срба ка слободи није угрозила слободу других. Многи би те тезе довели у питање, али према нашим сазнањима оне су тачне. За разлику од многих ближих и даљих «народа-комшија» ми заиста јесмо велики народ. Не бројчано или територијално, него вредносно и културно. Великим нас чини то што смо се супротставили великом злу, и нисмо рачунали и калкулисали када је оно неколико пута у 20. веку закуцало на наша врата. Међутим, не треба се заваравати, било је великих промашаја и ломова. Част и достојанство нације се не могу бранити тако што се бране диктатори, ратни профитери и злочинци, криминалци и насилници. Нација се, такође, не брани тако што се брани популизам, без обзира да ли он долази из социјалистичких, либералистичких или националистичких табора. Ниједног појединца из сопствених редова ако је убио или наредио убиство неког човека не може и не сме да сачува то што је Србин. Четврто, према многим «националистима», ми смо држава у којој су сачуване моралне вредности (попут части, поштења, храбрости), традиционалне институције (попут цркве или брака), и на крају ресурси (здрава вода, храна, природа). «На «Западу» се боље живи у материјалном смислу, али не и у моралном»! То изјављују са таквом сигурношћу као да знају да смо ми земља високо моралних људи, а «Запад» Содома и Гомора. Довољно је погледати око себе и прочитати неколико страница текста на интернету и видети да то није тачно. Пето, неки од «националиста» са којима смо разговарали испољили су велику нетрпељивост према свему што се не уклапа у систем који заговарају. Они не разговарају и не објашњавају, они захтевају, прете а понекад и ударају. Они су бахати и безобразни. Ако се као репрезенти српског национализма узму ови људи, онда је јасно зашто се национализам везује за површност, бахатост, тоталитаризам и насиље. Али такви људи не могу бити представници нације, и грешка је на онима који их тако представљају. А тако их представљају махом «грађански» интелектуалци. Када поступцима ових «националиста» додате тезе да низак стандард, сиромаштво и незапосленост погодују бујању национализма и деснице, онда добијете погрешну слику национализма. Грешка је, дакле, оних који креирају јавно мњење. А држава треба да казни преступнике и насилнике независно од тога из којих табора долазе. Ми можемо певати «Тамо далеко» и «Марш на Дрину», али не можемо певати и морамо осудити оне који певају «Ој Пазару нови Вуковару». То је страшно и неприхватљиво понашање које вређа становнике Новог Пазара, наше суграђане Бошњаке.  То, са друге стране, не значи да ми у свему бранимо Бошњаке, али од оваквих напада ћемо их увек бранити. И њих и све друге суграђане. Поменута песма се не може оправдати ни на који начин, чак иако се као њени узроци наведу провокација супарничких навијача или скуп Жена у црном («грађанки» познатих по селективној ожалошћености).

«Националисти» на делу: Једна групација људи се скоро сваке године активира уочи геј параде са мајицама на којима пише „Чекамо вас!“ што у преводу значи „чекамо вас да вас бијемо“. На њиховом челу је извесни Младен Обрадовић, вођа покрета „Образ“. Тај човек је у више наврата изнео неке ставове са којима се слажем. Слажем се да под оваквим околностима не треба да уђемо у ЕУ. Слажем се и да треба забранити генетски модификовану храну. Слажем се и да је резолуција о Сребреници наметнута. Слажем се и да нам треба нека врста дводомног парламента (Печат, 17. 9. 2010) Али се не слажем са ставом да не треба хапсити Радована Караџића. Не слажем се ни са тим да треба пребијати гејеве на улицама главног града, на шта је дотични господин позивао. Не подржавам одржавање геј параде, само кажем да се против једног насиља (насилног наметања људских права која нико не разуме) не треба борити другим насиљем (пребијањем). На „нашу децу“ (коју у својим аргументима „националисти“ често спомињу) подједнако лоше као геј парада утичу каменице и раскрвавлјене главе на улицама. Не мислим да о свему треба дискутовати, нити мислим да никад не треба употребити песнице, али мислим да те ствари треба упражњавати приватно. У јавном простору постоје нека правила и треба их поштовати. То што их бахати „грађани“ не поштују не значи да ви не треба да их поштујете. Пети октобар јесте био насиље, и геј парада је насиље, и бриселски споразум је насиље, и против свега тога се треба борити. Али не насиљем! Ја само питам Обрадовића и његове: „Ко сте ви да забраните параду или било који други догађај, шта вам даје право да то урадите, не можете да намећете другим људима правила живљења и да их бијете ако не желе да живе по тим правилима.“ Можда већини људи у овој земљи не смета одржавање геј параде, како знате да није тако. Ви кажете да заступате интересе српског народа и позивате се на неки „дух предака“. Мени су ти ставови блиски, али ја не бих тукао гејеве. Једно је кад станете на мост у Косовској Митровици да бисте заштитили северни део општине од напада Шиптара, а друго када на улицама Београда бијете људе. Ви ћете оба чина назвати храброшћу и одбраном, али ја просто речено не разумем ту логику. Ако ћете да их спречите да парадирају, препречите им пут, будите живи зид, али немојте да их гађате каменицама и разбијате им главе. Кажете „Гејеви нападају СПЦ и угрожавају јавни морал!“ што је тачно, али постоје институције, судови, медији, где се можете борити против тога. Друго, не морају сви људи у овој земљи да живе у складу са православном вером, не можете им то неметнути. Волите да цитирате Владику Николаја Велимировића, упитајте се када све набројано упражњавате шта би он рекао. За мене је демократија вредност, за вас није. Можемо о томе да дискутујемо али не можете да ми намећете своје мишљење. И није западна вредност него је осмишљена и Античкој Грчкој. На грчку филозофију и културу која је осмислила демократију су се надовезали поједини Свети оци православне вере. То је нешто што спаја исток и запад, које и ви и поједини «грађани» упорно раздвајате. А ми смо и исток и запад, и ја сам на то поносан. Мени не представља проблем ваше мишљење да је демократија лош државни систем, ја мислим како мислим и не браним вам да ви мислите шта хоћете, али нисам сигуран да вама не смета да други различито мисле. Ја вама не желим да намећем своје мишљење. Правите поделу на исток и запад, и све западне или западњачке моделе и узоре одбацујете. Не морамо ићи далеко у сферу демократије или науке, питао бих вас где је произведен ваш мобилни телефон или аутомобил који возите. И те ствари имају неку вредност. Јесу ли многи наши умни људи ишли (и даље иду) на тај Запад и отуд донели добре ствари? Јесу, и добро је што је тако. Такође, када се код нас осмисли нешто ново и напредно, «зли западњаци» то оберучке прихвате као своју вредност. Зато што је добро, корисно и олакшава људима живот. Мој утисак је да бисте ви тукли све оне који не мисле као ви. Опростите ако грешим, али то је мој утисак. Ништа бољи није ни Иван Ивановић из покрета „Наши“. Прво, човек у јавном простору користи речи као што су „пљувати“, „сиктати“, и слично. То може у кафани, али у јавним гласилима делује непримерено. Може и тако, али те речи ипак треба упаковати у облик сатире или нечег сличног. Друго, Иван је направио чувени списак издајника око кога се дигла велика галама. С правом! Разлог за то није његов садржај, иако је у њему много тога спорно. Многе од људи са списка сматрам издајницима и страним плаћеницима, не треба много памети да се то схвати. Зашто је списак споран? Прво, аутори списка употребљавају низ «сумњивих» појмова, конструкција и инсинуација и за многе тврдње не наводе доказе. Друго, спискове су правили нацисти, комунисти, усташе, и њима слични, и то су углавном били спискови за хапшења и ликвидацију. И у демократијама се праве спискови за одстрел али су тајни. Списак србомрзаца! Па те две речи просто одзвањају у глави. Када се галама око случаја стишала, једино што је људима остало у глави је «То је онај са списка!» или «Он мисли као онај са списка!». Људи више не преиспитују шта су ти са списка рекли или урадили, већ је списак постао мерило тога ко су и какви су они. То је главни разлог зашто је у овом контексту недопустиво правити спискове. Списак је жиг на те људе због кога ће нека пијана будала на стадиону да скандира њихова имена или их претуче негде на улици. На увреде Светислава Басаре Ђорђе Вукадиновић није реаговао увредама, него тужбом, аргументима и чињеницама. Тако то ради борац и господин, све супротно је спуштање на ниво Басаре, Петра Луковића и сличних њима. То је оно што и ви треба да радите, да критикујете, полемишете и доказујете,а не да правите спискове. «Сиротињи раји» прија да чује свој језик на ТВу, а ви им такву представу приређујете. А «грађани» свој имиџ анти-националиста, демократа и просветитеља граде на поступцима таквих као што сте ви.

Грађански национализам: И тако нам из дана у дан оштроумни и упорни браниоци «грађанске» и «националистичке» Србије «соле памет» својим «аргументима» против свега «националног» и «грађанског». И једнима и другима је изгледа лепо и угодно. Спремно чекају у својим рововима да се супарничка страна огласи. Ми, који не желимо да се сврстамо смо изгледа у најгорем положају. Када се сретнемо са једнима, онда смо екстремни десничари. Када се сретнемо са другима, онда смо издајници и страни плаћеници. То што их има међу «обичним смртницима» и није толико страшно. Јавност је препуна оних који су са једне или друге стране. Њихова реч има «већу тежину», а веома често додатно подстиче тај сукоб. И уместо да се у јавности нека питања разјасне, она се све више компликују. Најгоре од свега је то што тај сукоб постаје модел понашања, људи га несвесно усвајају, он их тера да се сврставају на једну од страна. Велики број људи бежи од националиста ка грађанима или обрнуто због неких познатих људи који на ТВ-у нешто изјављују. Због тога смо се и одлучили на овај кратки «дијалог» са једнима и другима. Многе јавне личности (професори, глумци, друштвени активисти, новинари, писци, колумнисти, политичари, и слично) на готово све проблеме друштва имају идентичне  одговоре: једни кажу - за све је крив српски национализам! а други – за све је крив српски интернационализам! (у који убрајају комунисте, титоисте, сорошевце, досовце, капиталисте, другосрбијанце...). За њих не постоје грађански националисти, који поштују туђе, друго и другачије, а чувају и воле своје. Припадници и једне и друге опције из редова «обичног света» у дискусији са аутором овог текста углавном нису разговарали са њим, већ са својим идеолошким противником, представом коју имају, без које не могу опстати и која је добро потхрањена из супротног табора. Тај модел дискутовања су усвојили од својих узора из јавног живота. Иако је таквих доста, постоје и они који нису такви. Људи као што су Слободан Антонић, Ђорђе Вукадиновић, Чедомир Антић, Милош Ковић, Душан Павловић, Владимир Кецмановић, Ратко Дмитровић, Андреј Фајгељ, Слободан Самарџић, Леон Којен, Мило Ломпар, Борис Беговић, Часлав Копривица, Дејан Мировић, Миодраг Зец, Синиша Ковачевић су сви до једног грађани и патриоте, интернационалисти и националисти, људи који знају шта је добро и на националном и на интернационалном небу. Грађански националисти! Они нису истомишљеници по свим питањима и у сваком погледу, али и не морају бити. Радо читам њихове текстове и гледам емисије у којима гостују. Иако се не слажем са свим њиховим поступцима и ставовима, за мене су они носиоци грађански настројене и национално освешћене опције. Од њих се има шта научити - умереност, пристојност, разборитост и неискључивост. Они су живи доказ да «националисти» и «грађани» нису у праву. 


Powered by blog.rs