Шумадијски блуз

Noam Chomsky: ŠTO MAINSTREAM MEDIJE ČINI MAINSTREAM

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 21:58

Evo jednog zanimljivog teksta o medijima, obrazovanju i centrima moći.


U odbranu evropskog Istoka (komentar na tekst “Prava strana zida”)

Biti ničim opterećen — Аутор tarpe @ 10:21

Kišjuhas je jedan od novinara koga rado čitam, iz više razloga. Slagali se ili ne slagali sa njim, ne možete mu osporiti jasan stil pisanja. Njegovi tekstovi se čitaju “u dahu”, njegovi primeri ostaju dugo u sećanju. Pronadje se, tu i tamo, poneka bezobrazna reč, psovka, i slično, ali i to deluje nekako simpatično, buntovnički. Jasan stil ne mora uvek da sledi jasnu misao, ali to ovde jeste slučaj. Kišjuhas u većini slučajeva zna šta hoće, za koga je i protiv koga je. Ne morate da razbijate glavu da biste odgonetnuli šta je hteo da kaže. A sad pročitajte Pravu stranu zida (Aleksej Kišjuhas, Danas, 14/11/2014), pa da nastavimo.

Krenimo od sveca-fašiste, pa se vratimo na pad Berlinskog zida i filozofiju. Jedan sociolog bi morao da zna da je taj svetac fašista bio zarobljen u nacističkom logoru Dahau. Stavove o Nikolaju bi morao da traži u njegovom delu, a ne iz beogradske sociološko-religijske škole. Morao bi da istraži u kakvom su kontekstu izrečene ove reči. Kao što za Kišjuhasa postoje prava i pogrešna strana Zida, tako i za Nikolaja postoje oni koji su protiv Boga (a time i čoveka) i oni koji su za Boga i sa Bogom. U kontesktu u kome Sveti Nikolaj Žički i Ohridski izgovara navedeno ovi sa prave strane Zida profesora Kišjuhasa su sa krive strane u pogledu odnosa prema Bogu i čoveku. Napredni svet (Zapad, Nemačka ili Evropa, svejedno je) u tom trenutku teroriše, pokorava i istrebljuje sve niže rase, uključujući i nas Srbe. Za Nikolaja se naprednost ne meri milionima maraka, visinom BDPa, stanjem puteva i tehnološkim napretkom, nego time jesmo li ili nismo sa Bogom. Samo to je garant da se sav sjaj napretka neće pretvoriti u Aušvic, Jasenovac i Hirošimu. Ni ovim se opis konteksta u kome svetitelj izgovara svoje reči ne iscrpljuje. “Kroz tamnički prozor” svetitelj vidi da Saveznici (bilo oni sa prave ili pogrešne strane Zida) nisu ništa bolji od Sila Osovine. Drugi su nas pokorili u ratu, prvi u miru. Drugi su nas bombardoval 1941, a prvi 1944. Drugi su nam doneli nacional-socijalizam, a prvi internacional-socijalizam. Države iz kojih su pobegli Poper, From, Man, i drugi, i one u koje su pobegli su se prema nama odnosile isto. Nisu se svi njihovi državljani slagali sa tim, ali njihova zvanična politika je bila takva. I šta da kaže jedan Vladika na sve to? Da ćuti pred tom i takvom Evropom! U toj Evropi nema Kišjuhasovog Zida. Nisam dobar poznavalac Nikolajevog lika i dela, ali iz onoga što znam mogu da zaključim da je Vladika bliži Poperu, Fromu, Manu i hiljadama drugih naučnika, umetnika i folozofa proteranih iz jedne tiranije u drugu, nego mnogi koji su danas zagovornici slobode i napretka. Njegova situacija je isto što i situacija u kojoj se našao njegov narod. Za njega “bezati od Evrope” znači biti uz Boga. U tom momentu Bog je bio na pogrešnoj strani Zida, zajedno sa Ciganima, Srbima, Jevrejima, Poperom, Nikolajem… Za Vladiku bežati od Evrope znači bezati od nacista, komunista, anarhista, birokrata, kapitalista, a ne od atoma ili elektrona, Popera ili Froma. Potonja dvojica nisu kriva što su zapadna naučna dostugnuća bila upregnuta da se pokori svet. Ako već gurate Nikolaja na drugu stranu Zida, moraćete i njih, i mnoge druge.

Vladika Nikolaj je evropski đak. Školovao se u Oksfordu, Bernu i Ženevi, studirao klasike evropske književnosti i filozofije. Šta ga je nateralo da promeni mišljenje o Evropi? Ropstvo! Evropljani koji su zavladali Evropom 1941. a bogami i oni koji su krojili Evropu 1945. su mnogo manje Evropljani od Velimirovića. Evropa jeste simbol napretka ali nije svetinja. Svetinja se ne može izvrgnuti u ruglo na čijem čelu je Treći Rajh ili “Četvrti rajh”. Kao što ni danas Evropska unija nije Evropa, tako ni tadašnja Evropa nije bila ona prava Evropa. O Vladikinoj ljubavi i poštovanju prema Evropi najbolje govori sledeći citat izrečen u Londonu 1916. godine: “Dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili njena živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan, 1389. godine, srpski knez Lazar sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu polju na branik Hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu Hrišćanske kulture. U to vreme, Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu.”

Ovaj citat nam govori da je za Vladiku Nikolaja Evropa pitoma ruža kojoj mi Srbi od davnina pripadamo i za koju se borimo. Nazvati ovog čoveka fašistom može samo onaj koji o njemu ne zna mnogo ili zna a zlonameran je. Kako ne verujem da Kišjuhas ima zle namere, ostaje alternativa da je neznanje presudilo.

Mislim da je tačno da se „sistematska ljubav prema mudrosti i znanju na ove prostore uvukla preko Nemačke i nemačkog jezika“. No, ta „činjenica“ ne može zabraniti nekim ljudima da se identifikuju sa grčkom ili ruskom kulturom. Naravno, pod uslovom da ne nameću svoje mišljenje većini. Naše veze sa tim evropskim kulturama su veoma jake, iako su tokom vekova razlabavljene. Drugo, u srednjem veku nije samo arapski istok bio čuvar vrednosti i znanja, nego i onaj evropski, vizantijski. Taj evropski istok koji je po definiciji sa pogrešne strane Zida (prava strana Zida je zapadna) je iznedrio dosta toga vrednog. Kad se malo zagrebe po istoriji, vidimo da je čuvena sintagma o „mračnom srednjem veku“ nastala iz percepcije srednjeg veka kroz koji je prošao Zapad (ne uzimajući u obzir Vizantiju). Ali Vizantija je takođe Evropa, Evropa koja u to vreme nije imala lomače, inkviziciju i verske ratove, već univerzitet, biblioteke, prosvetitelje, koji su uticali na formiranje nekih od osnovnih evropskih vrednosti (na primer, Rimskog prava ili resavske škole slikarstva). Ako pogled preusmerimo na severo-istok Evrope, naići ćemo na Andreja Rubljova, ruskog srednjovekovnog slikara, jedno evropsko duhovno „osveženje“, Leonarda pre Leonarda, renesansu pre Renesanse. Freske iz srednjeg veka u srpskim manastirima i crkvama (Visokim Dečanima, Studenici ili Mileševi) vredne su koliko i kasnija slikarska dostignuća u zapadnoj Evropi. Mislim da je važno uzeti u obzir ove aspekte kada se govori o velikim temama Istoka i Zapada. Oni neće dovesti u pitanje značaj nemačke kulture za formiranje Zapada i formiranje nas kao dela Zapada, ali će ipak uzdrmati neke predrasude o tome šta je Evropa i gde su njene prostorne i vremenske granice. Ako su Rubljov i Vizantija Istok, onda smo i mi delom taj Istok. Evropski Istok, koji je zanemaren. Njegovom afirmacijom mi ne dovodimo u pitanje Zapad ili nas kao deo Zapada. To se događa jedino ako se držimo uvreženih predrasuda (ili Zidova) koji neutemeljeno vladaju našim mišljenjem. A mi kao dosledni Zapadnjaci sa Istoka Evrope to ne želimo da radimo.

Na sličan način kao što Kišjuhas Istok poistovećuje se despotima (Putinom, na primer) tako i Vladika Nikolaj u navedenom citatu iz Kišjuhasovog teksta Zapad poistovećuje sa nekim zapadnjačkim despotima. Prvi to radi iz perspektive Berlinskog zida, a drugi iz tamnice u Dahauu. Njihove situacije određuju njihov pogled i njihovo misljenje. Zanemarimo li kontekst u kome oni pisu i deluju, necemo razumeti sta su napisali i uradili. Siguran sam da ni jedan ni drugi nemaju ništa protiv istočno i zapadno evropskih filozofa, umetnika, naučnika, teologa, kulturnih delatnika. Tu tamničkih i berlinskih zidova nema. 


Powered by blog.rs