Шумадијски блуз

„Мани се филозофије!“ Није то за тебе!

Dead Metaphysicians Society — Аутор tarpe @ 18:02

 

У Историји филозофије Гунара Ширбека и његових сарадника обрађене су многе нестандардне теме (кинеска филозофија, индијска филозофија, Вико, Вебер), али ипак недостају неке битне теме развоја филозофског мишљења – Хомер и Хесиод, релевантне филозофске теме средњег века (гностици, апологети, источна патристика, Скот), али и неки важни савремени филозофи. Нисам још стигао до краја, али Јасперса су изгледа заборавили. То је велики пропуст, јер је управо он неко ко је уложио огроман напор да захвати целину историје филозофије, а није било много таквих мислилаца (Хегел и Коплстон су такви).

Карл Јасперс је развијао једну интересантну егзистенцијалистичку метафилозофију. Његова филозофија, али и његова интерпретација историје филозофије, није везана само за академски живот. Филозофија јесте и „наука“, али није само то.

Филозофија је егзистенцијално превазилажење „теоријских филозофија“.

Кроз праксу индивидуалног живота живи се једна „филозофска вера“. Комуницира се са филозофима прошлости као са саговорницима у животним ситуацијама. Међусобно деловање једних на друге је егзистенцијална ситуација. Савременим читањем Платона, он постаје „нов и савремен“, а ми сами се у тој комуникацији и интеракцији нас као личности, света у коме живимо и разнолике традиције мењамо. 

Васил Хаџиманов – Колеманка

Музика из филма Торински коњ

Парох

Да ли постоје ствари које не постоје?

Злу науку Миливој и Новак изучише

Дрво жеље

Елгар – концерт за виолончело

Дворжаков други концерт за чело



Дође ми да умрем од короне

Sounds of perseverance — Аутор tarpe @ 23:02
 
Блокирао сам га! Пријатеља! Никада му нећу опростити једну реченицу. Блокирао сам човека, али проблем није нестао.

Слушао сам доктора Кона.

И Васила Хаџиманова. И саундтрак за Декалог. Колико музика оживљава филм.

У праву је овај пријатељ што сам га блокирао. Он се разуме у музику, само је надмен за тројицу.

Слушао сам Малерову Другу симфонију. Амстердам, 68, диригује Бернард Хајтинк. Некад сам мислио да су диригенти небитни.

Читао сам Хандкеа! Мрзим Хандкеа, али читање Хандкеа очовечује.

Због тога волим Хандкеа. Пише о неким пертлама, ветру...и не знам чему све не као о најбитнијим стварима на свету. И мрзим га док га читам, али волим га јер подстиче да мислим.  

Тешко је бити искрен.

Дневна доза туге се повећава.

Гледао сам Игру престола. И она очовечује, иако се од тога не постаје човек.

И даље сам гост у култури.

Како јако притиска самоћа, скоро па ми је смрскала срце.

Дође ми да умрем од короне.

Андрић је бежао од својих немира – сетих се реченице Марка Делића са једног предавања садашњег владике Давида.

И сетих се Андрићевог знака поред пута „Светити се животу заборавом.“

Морам научити да заборавим. И даље желим да умрем од короне.



Powered by blog.rs