Бриселски неспоразум Србије са самом собом
Стижу нови милиони (Слободан Антонић)
Српски Васкрс или смрт Србије?! (Стеван Гајић)
О резолуцији 1244 (Момир Булатовић)
Постимо колико и како можемо. Треба да постимо, то је дужност, заповест, савет. Не можемо следити монахе и подвижнике и њихове престроге критеријуме (до тога се долази постепено) али можемо бар мало чути реч Божију. Благу и радосну. Пост није никакво мучење, наметање, било од традиције, било од Цркве. За пост је најважније знање или свест/освешћеност. Чак и људи који су на дијети знају зашто то раде - имају читав ментални склоп разлога, мотива, ставова, уверења о том свом делању и његовим последицама. А знање о посту је једно специфично знање. Некад је и не постити пост, само тога треба бити свестан. Пост није спољашње понашање, него духовно стање. Настројење. Диспозиција. Усмереност.
Усмереност на умереност.
Пост је једна непрекидна умереност у свим видовима живота. Склони смо претеривањима и крајностима. Живимо у стварности која је по много чему претеривање. Живимо у кловнократији* у којој не можемо остати мирни и радосни, а опет иде нам Страсна недеља и морамо се повиновати Христу. Предстоји нам страсна недеља у кловнократији. Све је исто као и тада. Вучић и тада влада. Христос и данас страда. Не треба да се бавимо Вучићем без Христа, треба да будемо уз Сина Божијег онолико колико можемо и да на стварност гледамо из те перспективе. Јер нема поста без Бога, Сина Божијег, Духа Светога, Цркве, Апостола, Светитеља, Литургије, молитве ... а већина нас је миљама далеко од свега тога. Физички далеко, а духом да и не говоримо. Страх је и мислити о свему томе и удаљености од тога. Наду сигурно не доносе ди-џеј Жекс и Ангела Меркел. Макар то једно поуздано знање нас у политици води на путу ка онима који су прави, искрени и добри.
Додај коментар |
0 Трекбекови