Цртица о значају историје филозофије
У филозофији постоје два начелна става према историји филозофије.
Човек се може бавити филозофијом без претераног познавања историје филозофије – тај став је усвојила једна група савремених аналитичких филозофа. Они живе и раде у времену специјализације и интердисциплинарности, и немају осећај целине знања. За њих је филозофско знање нека врста техничког знања. Историја филозофије, традиционално схваћена, је од спољашње важности за саму филозофију. Довољно је знати главне актере традиционалне филозофије, главне теме и аргументе, и то углавном да би се демонстрирало где су грешили. Њих не занимају континуитет, контекст, ток, развој и смисао историје идеја, јер је то „мртво“ и нефункционално знање. Бескорисно за данашњи свет! Нема ничег креативног, плодног и вредног у понављању и презентовању оног старог.
Овде бисмо могли увести други мејнстрим савремене филозофије по питању њеног односа према историји филозофије. Понављање је мајка знања, каже стара пословица. Понављање није само механичка репродукција нечијег учења, идеја или мишљења, него је много више од тога. Поновљено читање старијих дела, како класика тако и оних мање познатих, открива ново знање и о старим филозофима/временима/феноменима, али и о нама самима. Филозофи су се, и тематски и методски, бавили универзалним појавама, од оних најапстрактнијих до оних свакодневних, егзистенцијалних. Трансформација те упитности, питања и одговора, кроз векове је од велике важности за нас данас. Историја филозофије није бављење прошлошћу ради ње саме, него је то бављење сопственим временом кроз ту прошлост. То је један дијалог садашњосати и прошлости, ради садашњости и будућности. Расел је на једном месту написао да „познавање историје филозофије омогућава да се сагледају алтернативе сопственом начину мишљења“. Дакле, једна историјска форма мултидисциплинарности. Сагледавања ствари из више углова гледања, овога пута не само из више дисциплина него и историјски. На овај начин се синхроно-структурна филозофска/појмовна географија допуњује појмовном историјом. Нису у питању само нова сазнања, него и нови хоризонти, нови простори и димензије мишљења – како сугерише Ларс Свенсон.
Било је и оних екстрема који су тврдили да се не можемо бавити филозофијом без познавања историје филозофије (Чарлс Тејлор), исто као што има и оних који мисле да нам за филозофију не треба никакво друго знање осим овог данас (читати мислиоце XX века). Требали бисмо бити опрезни са крајностима, како у животу тако и у овим „теоријским“ питањима. Јер филозофија није само пуко кабинетско-књишко теоретисање, него је увек обухватна и животворна. Средњи пут је скоро увек најбоље решење.