Филозоф сам (дипломирани
мастер) у потрази за послом у струци (професор у средњој школи). У протеклих
неколико година имао сам пар сусрета са колегама који раде у струци (докторанти
и доктори-истраживачи). Можда бих на њиховом месту ја био још гори, али ево
њихових реакција приликом наших сусрета.
Докторант (коме сам продао
фрижидер) ми се “благо подсмевао“ – Филозоф који ради као продавац!!!
Успешни доктор филозофије
духа, у кога сам гледао „као у икону“ и покушавао да оставим неки утисак не би
ли ме запазио, ме је у старту елиминисао, сазнавши да сам за дипломски радио
тему која њему није занимљива. Њему сам продао клима уређај!
Најупечатљивији случај –
сусрет са филозофом који проучава византијску филозофију, а истовремено је
свештеник (нећу именовати, упућени ће знати о коме се ради). Њему нисам продао
ништа! Заједнички познаник ме је представио као његовог колегу, младог, перспективног,
бла, бла ... човек је једва пружио руку. Као да сам губавац! Није рекао ама баш
ништа. Ни „Драго ми је!“ Ни „Колега, чиме се у филозофији бавите, шта вас
занима ...“ Никаква реакција! Не знам какви јади њега муче, журио је тада на
неко предавање, али та реакција ме је дотукла, ем колега, ем свештеник, није ми
посветио ни «зрнце» пажње, ни «трун» емпатије ... како ли ме онда гледају
нефилозофи?!!
Петар Гордић, филозоф,
05/04/2018