Шумадијски блуз

"Наши циљеви нису (били) исти"

Политичка филозофија — Аутор tarpe @ 22:38

Писмо Војислава Коштунице декану Правног факултета у Београду

 

Проф. др Мирослав Петровић

Декан Правног факултета у Београду 

18. новембра 1989. г.

 

Поштовани колега Петровићу,

Примио сам Ваше писмо којим ме позивате на разговор у вези са одлуком Наставно-научног већа о повраћају у наставу свих наставника удаљених из наставе или са Факултета у периоду 1971–1977. године. Вашем позиву, на жалост, нисам у стању да удовољим, и то из разлога које ћу покушати сасвим сажето да изложим. Ако сам добро разумео одлуку Наставно-научног већа, главни разлог за Ваше обраћање пре свега је у томе што, како се каже, „Правни факултет у Београду већ скоро пуне две деценије носи тешко бреме, које притиска њега и његове наставнике и сараднике“. То бреме Факултет носи откада је са њега „одстрањено“ више на- ставника због околности везаних за учешће у познатој расправи о уставним амандманима из 1971. Наставно-научно веће данас се, међутим, пита како то да ни после 17 година „Факултет није био у могућности да стручној и научној јавности саопшти да са таквим развојем није могао да се сложи и да је друштвена и политичка пресија била непримерена“.

Мада је на овакво питање најбоље да одговор тражи онај ко га је поставио, као један од „одстрањених“ наставника можда сам и ја у стању да Вам о томе нешто кажем. Током свих ових година Правни факултет је, осим часних изузетака, од наречене „хипотеке“, стечене уклањањем више својих чланова, имао немале користи. Како иначе објаснити баш „у време непојмљивог притиска“ и факултетске „голготе“ толике успешне каријере наставника тог истог Факултета у свим подручјима јавног живота: у највишим државним органима, различитим партијским форумима, на Универзитету, у дипломатској служби и међународним организацијама са обе стране Океана, посебно у онима које воде бригу о људским правима? Или, како другачије разумети безбројне позиве наставницима овог Факултета да широм Југославије или пред међународном јавношћу тумаче дубљи смисао оригиналних правних умотворина какве су, рецимо, удружени рад, слободна размена рада, делегатски систем, самоуправно споразумевање и друштвено договарање, и сличне?

Обичним каријеристичким интересима ове врсте без већих напора се може објаснити дугогодишње ћутање на Правном факултету о збивањима почетком седамдесетих година. Не сумњам ни у то да ће од данашње „гласности“ приличан број факултетских наставника имати различите користи, сличне онима које су имали током готово две деценије дугог ћутања о спорним збивањима на Факултету седамдесетих година.

Као што ће Вам, надам се, бити јасно, због свега овога не могу да се одазовем Вашем предлогу да у разговору „утврдимо све релевантне моменте за остварење циља коме, чини се, сада сви заједно тежимо“. Свој разлог за ово одбијање могао бих, на крају, да изразим једном реченицом: ни данас, као ни током свих ових година, наши циљеви нису били исти.

С поштовањем, Војислав Коштуница, с. р

Пренето из књиге Јовице Тркуље Злочин над мишљењем, Центар за унапређивање правних студија/Досије студио, Београд, 2013, стр. 281-282. 

 


Ратко Дмитровић о Ћосићу и "(велико)српским фашистима и агресорима"

Политичка филозофија — Аутор tarpe @ 08:59

Ратко Дмитровић - Ослобођење од стида

Један део самозване либерално-демократске елите Србије, потпомогнут, опет самозваним, независним и слободним медијима, телали овом земљом, богами и у региону, нарочито последњих двадесетак месеци, о томе како Србију прекрива плашт диктатуре, најцрњи мрак у којем није допуштено право јавног изношења мишљења. А како ми знамо за те и такве особе и ставове? Па из медија. Како сад то? Биће да се овде нешто не уклапа, није логично, али добро… Шта је у Србији логично, посебно у овој сфери.

Дакле, горе споменути ору друмове тражећи право на став, мишљење, увреде, омаловажавање, псовање мртве мајке (лично искуство), право да онога с ким се не слажу повремено назову педером (иначе „гину“ за остварење циљева ЛГБТ заједнице), да пишу и говоре шта им је воља а да то неко други финансира и да их држава штити буквално од свега, укључујући оштре погледе. Истовремено, а то је повод за редове које читате, ова булумента одбацује сваку помисао да саслуша друго и другачије мишљење. То у њиховом поимању демократије, либерализма, слободног друштва… не постоји. Ко има став супротан њиховом, тај је антиевропејац, националиста (читај фашиста), продукт паланке, поражена снага из деведесетих, патриота (и ово читај као фашиста), кочничар Србије, радикал, напредњак, деесесовац, следбеник Добрице Ћосића. Иначе, на њиховој лествици највећих злочинаца двадесетог века, Ћосић је ту негде близу Хитлера, Мусолинија и Драже Михаиловића …

Никада се није десило да бар један из ове веселе, самодопадајуће дружине стане у одбрану некога с ким се не слаже, да брани право на друго, другачије мишљење. Можда стога што немамо традицију те врсте, никада нисмо имали интелигенцију која се принципијелно, без изузетака, залагала за слободно изношење ставова, политичких и других погледа. Па, неће бити, имали смо је. И то какву.

Група од двадесет врхунских српских интелектуалаца, на челу са, гле врага, Добрицом Ћосићем, основала је 1984. године Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања. Подсећам да је то још прилично вруће време титоизма, заклињања на верност покојном Брозу. Одбор је, примера ради, истим жаром, не слажући се ни са једним од њих, бранио право на став Владимира Шекса, Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана, Адема Демаћија, Војислава Шешеља, Тараса Кермаунера…

Упоредите „оно“ с „овим“, Ћосићев одбор и овај чемер од савремене самозване српске (гаде се овог префикса) културне и медијске елите. Знам, неупоредиво је, чак увредљиво сугерисати да се о томе и размишља. Ови данашњи се, будимо отворени, све време баве политиком. Једни у форми књижевности, неки као режисери, глумци, трећи лажно се представљајући као новинари. Ослобађање од стида, једина је слобода коју су они успели да остваре.

 Вечерње Новости, 25/12/2015


Powered by blog.rs