"Наши циљеви нису (били) исти"
Писмо Војислава Коштунице декану Правног факултета у Београду
Проф. др Мирослав Петровић
Декан Правног факултета у Београду
18. новембра 1989. г.
Поштовани колега Петровићу,
Примио сам Ваше писмо којим ме позивате на разговор у вези са одлуком Наставно-научног већа о повраћају у наставу свих наставника удаљених из наставе или са Факултета у периоду 1971–1977. године. Вашем позиву, на жалост, нисам у стању да удовољим, и то из разлога које ћу покушати сасвим сажето да изложим. Ако сам добро разумео одлуку Наставно-научног већа, главни разлог за Ваше обраћање пре свега је у томе што, како се каже, „Правни факултет у Београду већ скоро пуне две деценије носи тешко бреме, које притиска њега и његове наставнике и сараднике“. То бреме Факултет носи откада је са њега „одстрањено“ више на- ставника због околности везаних за учешће у познатој расправи о уставним амандманима из 1971. Наставно-научно веће данас се, међутим, пита како то да ни после 17 година „Факултет није био у могућности да стручној и научној јавности саопшти да са таквим развојем није могао да се сложи и да је друштвена и политичка пресија била непримерена“.
Мада је на овакво питање најбоље да одговор тражи онај ко га је поставио, као један од „одстрањених“ наставника можда сам и ја у стању да Вам о томе нешто кажем. Током свих ових година Правни факултет је, осим часних изузетака, од наречене „хипотеке“, стечене уклањањем више својих чланова, имао немале користи. Како иначе објаснити баш „у време непојмљивог притиска“ и факултетске „голготе“ толике успешне каријере наставника тог истог Факултета у свим подручјима јавног живота: у највишим државним органима, различитим партијским форумима, на Универзитету, у дипломатској служби и међународним организацијама са обе стране Океана, посебно у онима које воде бригу о људским правима? Или, како другачије разумети безбројне позиве наставницима овог Факултета да широм Југославије или пред међународном јавношћу тумаче дубљи смисао оригиналних правних умотворина какве су, рецимо, удружени рад, слободна размена рада, делегатски систем, самоуправно споразумевање и друштвено договарање, и сличне?
Обичним каријеристичким интересима ове врсте без већих напора се може објаснити дугогодишње ћутање на Правном факултету о збивањима почетком седамдесетих година. Не сумњам ни у то да ће од данашње „гласности“ приличан број факултетских наставника имати различите користи, сличне онима које су имали током готово две деценије дугог ћутања о спорним збивањима на Факултету седамдесетих година.
Као што ће Вам, надам се, бити јасно, због свега овога не могу да се одазовем Вашем предлогу да у разговору „утврдимо све релевантне моменте за остварење циља коме, чини се, сада сви заједно тежимо“. Свој разлог за ово одбијање могао бих, на крају, да изразим једном реченицом: ни данас, као ни током свих ових година, наши циљеви нису били исти.
С поштовањем, Војислав Коштуница, с. р
Пренето из књиге Јовице Тркуље Злочин над мишљењем, Центар за унапређивање правних студија/Досије студио, Београд, 2013, стр. 281-282.
Принцип и част.
За свако поштовање!
Срдачан поздрав!
Аутор Станимир Трифуновић — 06 ÐÐ 2016, 20:49
Da ne bude komentar "dobra stara vremena" ali postoji li ovo danas? Pada li Vam neki primer na pamet?
Аутор Djordje — 07 ÐÐ 2016, 23:36
Pada mi na pamet samo primer koji nije vezan za Univerzitet. Recimo, Ratko Dmirovic je novinar koji je opanjkan od strane brojnih nevladinih organizacija i raznih sumnjivih tipova, godinama nije dobijao mesto koje zasluzuje u srpskom novinarstvu jer je nosio etiketu "ratnog huskaca". Sada je glodur u Vecernjim novostima i kao i uvek, sjajan je. To me podseca na Kostunicinu karijeru, trnovitu ali casnu.
Danas je karijerizam preplavio Univerzitet, pogledajte nas fakultet pa cete videti. Meni nije prijatno da to kazem ali vecinu predavaca "boli uvo" za predavanja, mnogim mladim profesorima i asistentima su ili vezane ruke (rade sto im se naredi) ili ih nastava uopste ne zanima (vec plata da bi imali od cega da zive). Jedni poklanjaju ocene, drugi ne dolaze na svako drugo predavanje, treci i kad dodju ne predaju...bitno je postalo da se pojavite na konferencijama i da objavite u poznatim casopisima, a studenti su sporedna stvar - to je karijerizam. Sa nekima sam se tamo prepirao/posvadjao zbog toga sto ne rade svoj posao, i dalje to mislim.
Imate li Vi neki primer poput Kostunicinog?
Аутор tarpe — 09 ÐÐ 2016, 17:47
na žalost ne pada mi napamet.
Ne tvrdim da ih nema, jednostavno mi ne padaju napamet. Ali evo jednog zanimljivog članka, koji me je, na kraju, i molim Vas ne zamerite, nasmejao http://posmatrac.rs/zbog-cega-sam-se-zamalo-odrekla-novinarstva/
Na fakultetu postoje izuzeci koji zaslužuju spomen i koji opstaju. Primer mi je skorašnja izložba. Imate organizatorku koja verovatno nije spavala dve nedelje kako bi uredila sve što studenti šalju, a imate i profesore koji se nisu pojavili tog dana i koji se pitaju čemu sve to. (a opet bilo ih je više nego obično zato što su se delili paketići za decu)
Аутор Djordje — 11 ÐÐ 2016, 01:28
I mene je članak nasmejao, bar dok nisam shvatio da nije smešan...zvuči kao Nadrealisti ili books of knjige:) Mene teško da bilo šta više da može da šokira ili iznenadi. Tužno je samo to što elita radi ovakve stvari, nije problem što se to dešava u Kuriru ili Informeru, to se dešava u svim institucijama ove države, zavladao je ropski duh, zaverenički duh, što je jadno i bedno. Krivi su oni koji su zaista slobodni, a ništa ne preduzimaju, indiferentni su...ja se divim Miodragu Zecu ili Ratku Dmitroviću jer njihova sloboda nema cenu, njih ne možeš da kupiš bilo čim jer imaju sve što im treba...
Tužno je ali i potpuno tačno ovo što ste rekli, izuzeci bi trebali da budu oni prosečni ili ispodprosečni profesori...ipak je ovo naš najbolji Univerzitet...ovde su izuzeci oni koji nešto vrede, bar u pedagoškom smislu te reči.
Ja se prilično iznerviram kada shvatim da na 80 posto časova nisam naučio ama baš ništa ili bar ne razumem šta sam naučio. Jedna meni draga asistentkinja mi je na 4. godini rekla da je "fakultet pretvoren u malo jaču srednju školu" i ona tu ne vidi nikakav problem. Ja sam nakon toga shvatio da to pogoduje samo doktorantima, oni su se već usmerili i ne treba ih sludjivati sa raznim znanjima iz drugih filozofskih oblasti. Ja se 4. godine školujem za profesora filozofije i logike i shvatim da ljude tamo boli uvo za to, nikada niko nije to spomenuo...ok, necu dalje:)
Аутор tarpe — 11 ÐÐ 2016, 23:56