Шумадијски блуз

Предрасуде у филозофији (први део)

Филозофија се не може лако дефинисати. У оптицају су бројне дефиниције, али оне не могу да обухвате све битне аспекте филозофије. Можда је погрешно полазити од дефиниција. Треба се једноставно упустити у то непрегледно поље филозофије преко одговарајућих проблема. Предрасуде су, чини ми се, један добар начин за почетак филозофирања. Филозоф преиспитује, сумња, доводи у питање владајућа мишљења и доминантне теорије; он мора и треба отворено да говори и пише о свему. Предрасуде су, здраворазумски гледано, мишљење које је укорењено и широко распрострањено, али нерефлектовано, то је мишљење без покрића и утемељења. Оно што смо у процесу одрастања прихватили и научили, а што никада нисмо освестили и оправдали. Предрасуде су, хајде да се мало играмо речима, нешто што се лечи. Правилно лечење претпоставља исправну дијагнозу. Тако је и овде – када се проблем правилно разуме, онда га је лакше отклонити. Писао сам у почетку о нефилозофским предрасудама о филозофији. Подела предрасуда на филозофске и нефилозофске јесте произвољна и груба, али ми помаже да  лакше откријем њихове узроке. Сведоци смо тога да филозофија интересује људе различитих профила и занимања. У њиховим личним библиотекама, на интернет профилима, у разговорима са њима то се може лако уочити. Њихове предрасуде углавном су узроковане незнањем. Потребно је доста тога прочитати и провежбати да би се оне избегле. Постоје и предрасуде којима робују професионални филозофи, они којима не фали  филозофског знања. Овај део увођења у филозофију тиче се управо њих; то су замке у које заинтересовани за ту област духовног живота могу свесно или несвесно упасти. У другом делу увода бавићу се са три такве предрасуде. Најпре ћу расправљати о емотивној нетрпељивости и идеолошкој једностраности, а потом (у другом делу) о спору између аналитичке и континенталне филозофије.

Опет се бавим ситуацијом у нашој држави, али верујем да се сличне ствари догађају и на другим местима, где су људи по култури и менталитету слични нама. Џон Дјуи је једном написао нешто са чим се потпуно слажем, да је филозофија (најважнији филозофски проблеми) везана за одређено време и одређени народ. Постоје, дакле, филозофска питања која се тичу свих људи, а постоје и она која се тичу једне групе људи у одређеном времену. Овде се бавим овим другим, да их назовемо, локалним проблемима.

Две предрасуде које сам "приметио" код овдашњих филозофа су емотивна нетрпељивост и идеолошка једностраност. Ретко се упуштам у научне расправе. За такав посао потребно је оно што мени још увек недостаје, одговарајуће знање и научно интересовање. Критикујем домаће филозофе у оним аспектима њиховог рада који нису примарно научни (педагошки, друштвени, васпитни, културни, организациони). Извори за ту врсту критике су лично искуство, делатност и рад појединаца кроз медије (интервјуи, трибине, чланци у новинама...) и анализа институција задужених за област филозофије. И још једна ствар је битна. Иако ће у наставку бити поменута нека имена, покушао сам да се бавим феноменима, а не људима. Критикујем одређене врсте понашања, а не људе који су им склони, у нади да се људи могу поправити.

Најпре о нетрпељивости. Многи људи су у детињству лично доживели или чули од некога следеће искуство. Деца расправљају о нечему, посвађају се јер не мисле исто и почну да се вређају "Како си само глуп, како то не успеваш да схватиш, итд". Неретко, тај дијалог се настави у следећем смеру: "И тата ти је глуп, он само пије, а уз то и нема кола,...". Деца су деца, не можемо им замерити овакво понашање, можемо настојати да их васпитамо да сличне ствари не раде када одрасту. Зашто сам све ово поменуо у тексту који се бави феноменом филозофије? Зато што се слична ствар дешава у овом пољу, у коме не би смело да је буде. Емотивне реакције које се манифестују кроз вређања, при чему се прави више врста логичких грешака су све чешћа појава. Људи се понекад са дискусија, дијалога, доказа и аргумената пребаце на личне увреде. Лични сукоби трају и прерастају у професионалне, а највећи талац тих сукоба је сама филозофија. Ево једног примера! Пре неколико месеци догодио се сукоб између једног бившег члана катедре за филозофију ФФ БУ и садашње катедре (или бар њеног водећег дела). О сукобу мало знам, али се из јавних наступа актера ишчитава нетрпељивост о којој говорим (линк 1). Не само нетрпељивост међу актерима сукоба, него и међу армијом следбеника које их бране (линк 2, линк 3, линк 4). По мом суду, ретко ко је ту био у праву. Моји коментари на текстове посвећене овом проблему су прецртани са доста минуса од стране идеолошки заслепљених људи, међу којима је изгледа много филозофа. И аутори текстова су једним делом пристрасни. Све скупа, то је обично знак недостатка агрументације и немоћи да се призна грешка. Људи смо, грешимо, али ствари треба некако поправити. Невоља је што се неки не извињавају за своје поступке, већ изнова и изнова упражњавају исту технику вређања и исмевања. Нисам унапред бранио нити нападао никога, ни катедру на којој студирам, ни Слободана Жуњића. Бранио сам право на цивилизован дијалог, на сукоб мишљења. Жуњићу сам замерио што због личних сукоба оптужује целу катедру, а катедри на једној врсти ригидности и спуштању критеријума студирања. Другим речима, тврдио сам да катедра није толико лоша колико Жуњић тврди (у спорном поглављу своје књиге), а ни толико добра колико се сама хвали (линк 5). Мало самокритике би добро дошло и једнима и другима, а и фановима. Рећи своје мишљење и образложити га, па макар оно било и највећа заблуда, није и не може се схватити као вређање било кога. Нисам увредио Слободана Жуњића тиме што сам рекао да је претерао у оцени катедре. Не морате читати поглавље његове књиге, прочитајте цитиране делове из текстова и схватићете да је очигледно да је претерао. Такође, нисам увредио катедру јер је поштујем, на њој студирам и на њој сам стекао многа знања. Сматрам се компетентним и, пре свега, обавезним да кажем све оно што мислим у погледу њеног деловања. Ако сматрам да нешто није у реду (а сматрам), то ћу да кажем и образложим, свиђало се то некоме или не. И док су моји коментари били одмерени и добронамерни, већина коментатора овог сукоба је била острашћена. Бар половина њих су идеолошки обневидели људи. У тој идеолошкој матрици све је обесмишљено, свака рационална дискусија је осуђена на неуспех. При том се не зна ко је и због чега на којој страни. Свега ту има, а понајмање аргумената. Сви су уз свој клан и бране се свим средствима без потребе да било шта образлажу или објасне. Ако то препуцавање старе и нове школе, "аналитичара" и "континенталаца", "марксиста" и "либерала", итд, гледате са стране, делује и смешно и тужно, као свађа деце са почетка пасуса.

Недавно сам прочитао један интервју са српским филозофом Иваном Миленковићем, где је опет било нетрпељивости. Прочитао сам неколико Миленковићевих текстова и гледао га у емисијама Видик на РТС-у. Реч је човеку са јаком филозофском страшћу и даром за дискутовање; уме да отвори перспективе које нисам имао на уму у вези са неким питањима, а уз то пише о филозофима које нисам много читао и утолико ми је веома интересантан. Неки ставови које је изнео у овом интервјуу су спорни, а спорни су јер их не аргументује. Из тога се колеги Миленковићу нешто свиђа и што се он тиме бави не следи да је оно што се мени свиђа, оно што је читам, чиме се ја бавим и начин на који се тиме бавим, не следи да је све то погрешно. Замислимо да један географ (или демограф, антрополог, социолог,...) критикује рад неког микробиолога тако што каже: "То што радиш ништа не ваља, треба се бавити људима а не микроорганизмима, у свету влада глад и немири, а ти се бавиш вирусима." Овако некако ја доживљавам "критику" да је аналитичка филозофија безопасна. Да је ово рекао неки студент, то бих и разумео, али када то каже неко са филозофским стажом нешто не ваља. Можда ће баш тај микробиолог више допринети светском миру и укидању глади него све политичке делатности многих демографа, социолога и разних друштвених активиста. Можда и неће, али све док таква могућност постоји, немојмо омаловажавати људски рад. То што се нечији рад гласно не чује и не види у медијима, не значи да не постоји и да не врши одређени утицај. Слично ствари стоје са аналитичком филозофијом; у неким њеним лабораторијама су, далеко од очију јавности (поготово ове наше) откривене (и још увек се откривају) значајне истине које нам итекако могу помоћи, између осталог и у сфери политике. Логичари и филозофи науке раде у спрези са науком; мењајући њу, мењају и свет око нас. Али било је и оних аналитичких филозофа који су били друштвено ангажовани (Расел, Попер, Дамет). Колеги Миленковићу бих препоручио да суди о аналитичкој филозофији глобално, тамо ће наћи опасне и аутентичне филозофе. Има их и на домаћој сцени, али о аналитичарима и континенталцима у једном од наредних текстова. Наравоученије: Разлике у погледу на свет и погледу на филозофију постоје и верујем да ће дуго опстати. Мислим да критику и неслагање треба износити са достојанственим тоном. Филозофија јесте место озбиљних и опасних расправа, али се оне воде стрпљењем, разлозима и аргументима, а не песницама, увредама и псовкама. Да се не заваравамо, одувек је у филозофској арени било жучних и мучних расправа. "Падају ми на памет" Шопенхауер и његов презир према Хегелу или Кронекеров однос према Кантору. Али чак и тај презир, који није за похвалу, упакован је у грандиозна филозофска дела, а не у дневну политику. Језик нетрпељивости и презира могу опростити само оним највећим и најмудријим, мада је и код њих он пре израз духовне незрелости и гордости, него тренутне слабости.

Пређимо на једностраност или искључивост. Повремено читам делове Пекићевог дневника. Дивим се том човеку и његовој слободи. Слободни људи су данас права реткост. Ево једне његове мисли о филозофији. "Свака филозофија има права на искључивост. Уосталом, свака је права филозофија у бити нужно искључива. Та искључивост је доследност мисли која, ако је заборавила своје порекло добро памти свој циљ." (одломак из пишчевог дневника, 6. септембар 1955) Слажем се са Пекићем да је искључивост доследност у мишљењу. Међутим, овде се крије једна замка коју морамо разјаснити, а тиче се разликовања између филозофске и идеолошке искључивости. Ако доследно следимо мисао о "доследности у мишљењу", онда морамо бити спремни да будемо доследно недоследни. Ако заступамо А и бранимо га аргументима а, б и ц, и ако временом буду доведени у питање наши аргументи, онда ћемо ми доследно престати да заступамо А. Доследно спрам везе аргумент - тврђење, а недоследно спрам онога што смо претходно заступали. Да бисмо били доследни ми морамо бити недоследни, у смислу да ћемо престати да тврдимо оно што не можемо да бранимо. Ако бисмо наставили да бранимо А, онда бисмо морали да пружимо боље аргументе. Ако то не урадимо, онда смо идеолошки искључиви и догматски настројени. Филозофија је, и то је једна њена важна особина, отворено мишљење. Утемељено и отворено. Утемељено спрам онога што знамо и отворено ка ономе што још не знамо. Она увек има једну догматску црту (од нечега се мора почети, нешто се мора прихватити), али то не значи да се те догме (полазне претпоставке) не могу одбацити.

Немам омиљеног филозофа. Доста их је који су ме снажно потресли да бих издвојио једног. Један од оних које ценим је Карл Попер, иако се не слажем са доста његових закључака. За мене је он један од симбола критичког мислиоца, мислећег бића у правом смислу те речи. У његовом тексту проналазим интелектуално поштење, спремност да се одустане од онога што се не може бранити, спремност да се у мишљењу иде до краја. Спремност да се призна сопствена грешка је врлина и у животу и у филозофији. Филозофија је наука, а не идеологија. У њој се суди рационално, а не емотивно (иако емоције нису искључене). Теоријска искључивост филозофије огледа се у горе појашњеној недоследности тврђења спрам доследности аргументације. Али, када филозофија као пракса постане искључива, онда она постаје идеологија. Другим речима, постаје затворена, конспиративна, у једном смислу и тоталитарна. Намеће, исмева, застрашује, уместо да објашњава, образлаже, аргументује и доказује. Идеологије се често симпатишу (приступа им се спонтано) и ретко се мењају. Мењају се чешће због добити и интереса, а мање због аргумената и вредности. Попер је један од људи који је своју младалачку идеологију (комунизам/марксизам) променио за један критички либерализам (да га тако назовем). До те радикалне промене је дошло из два разлога. Прво, из личног искуства. Као члан или активни симпатизер Комунистичке партије Аустрије разочарао се у лидере свог покрета који су његове пријатеље убијене током једног протеста сматрали за колатералну штету. Они који се због убијених сабораца нису ни потресли одговорили су да "револуција захтева људске жртве". Брзо је напустио тај покрет и почео истраживање тоталитарних идеологија, што је још један, филозофско-научни разлог за њихово одбацивање. Доста утицајних филозофа, попут Платона, Канта, Расела, Хајдегера или Витгенштајна правило је у својим филозофијама велике заокрете. Хвала им што су били филозофско-теоријски недоследни! Храбри, способни и умни да буду недоследни. Али сви они су били филозофски-практично доследни - да чују приговоре, промисле о њима, сви су учествовали у академском животу, расправама, полемикама и предавањима. Из те филозофске праксе су се и рађали теоријски заокрети.

Да сумирам. Прво, нетрпељивост између људи је последица идеологизације науке и филозофије. Тамо где постоје и доминирају кланови, тамо се, као у нашем партијско-политичком животу, слобода ограничава а право на мишљење подређује клану за који се појединац определи. Нетрпељивост треба разликовати од неслагања. Ово друго је саставни део критике, дијалога и науке као такве, док је нетрпељивост неспособност да се други чује и уважи као саговорник. Друго, треба правити разлику између филозофске и идеолошке искључивости, јер се прва базира на доброј аргументацији, а друга на реторици и демагогији. И треће, филозофску теоријску искључивост треба разликовати од суштински неискључиве филозофске праксе (отворености за дијалог, допуштања другима да изразе своје мишљење, неслагање и критике).

За аутора овог неформалног (и лично обојеног) Увођења у филозофију две прве асоцијације на филозофију су - слобода и логика. Филозофија и филозофирање су "поља слободе". Оне заправо и почињу ослобађањем од стега које намеће једно време, друштво и институције. Ослобађањем од предубеђења и "мњења", било на општем плану или унутар неке научне дисциплине. Због тога сам се на почетку и бавио овим феноманима. Људи не треба да допусте да их предрасуде заробе. Људски је, али и филозофски, грешити. Своје погрешивости се не треба стидети. Рационални људи се уче на грешкама, својим или туђим. Читајте оне филозофе у чијим текстовима уживате, који вас "погађају" и "дотичу", који ослобађају упитност и страст, јер филозофија јесте врста страсти (како је то једном написао Хајдегер). Не обазирите се шта на то каже околина, колеге или професори. Не брините ако вас "зли језици" буду називали роматичарем, идеалистом, занесењаком или "аутистичним сцијентистом". Могуће је истовремено бити занесен и егзактан, романтичан и аналитичан. Настојте да са ауторима текстова ступите у интелектуални дијалог. Пратите дух времена али не зато што је то ствар моде и популарности, него зато што је филозофија врста језичког израза духа времена. Пробајте да се обрачунавате са аргументима, а не са људима који их износе! Пробајте да не будете искључиви и нетрпељиви! Закључићу са једном предивном и значајном поруком словеначког филозофа Горазда Коцијанчича да "и у мишљењу треба научити љубазно живети са другима који су нам странци".

Гордић Петар, 9/11/2015