Шумадијски блуз

Писмо Војислава Коштунице декану Правног факултета у Београду

Проф. др Мирослав Петровић

Декан Правног факултета у Београду 

18. новембра 1989. г.

Поштовани колега Петровићу,

Примио сам Ваше писмо којим ме позивате на разговор у вези са одлуком Наставно-научног већа о повраћају у наставу свих наставника удаљених из наставе или са Факултета у периоду 1971–1977. године. Вашем позиву, на жалост, нисам у стању да удовољим, и то из разлога које ћу покушати сасвим сажето да изложим. Ако сам добро разумео одлуку Наставно-научног већа, главни разлог за Ваше обраћање пре свега је у томе што, како се каже, „Правни факултет у Београду већ скоро пуне две деценије носи тешко бреме, које притиска њега и његове наставнике и сараднике“. То бреме Факултет носи откада је са њега „одстрањено“ више на- ставника због околности везаних за учешће у познатој расправи о уставним амандманима из 1971. Наставно-научно веће данас се, међутим, пита како то да ни после 17 година „Факултет није био у могућности да стручној и научној јавности саопшти да са таквим развојем није могао да се сложи и да је друштвена и политичка пресија била непримерена“.

Мада је на овакво питање најбоље да одговор тражи онај ко га је поставио, као један од „одстрањених“ наставника можда сам и ја у стању да Вам о томе нешто кажем. Током свих ових година Правни факултет је, осим часних изузетака, од наречене „хипотеке“, стечене уклањањем више својих чланова, имао немале користи. Како иначе објаснити баш „у време непојмљивог притиска“ и факултетске „голготе“ толике успешне каријере наставника тог истог Факултета у свим подручјима јавног живота: у највишим државним органима, различитим партијским форумима, на Универзитету, у дипломатској служби и међународним организацијама са обе стране Океана, посебно у онима које воде бригу о људским правима? Или, како другачије разумети безбројне позиве наставницима овог Факултета да широм Југославије или пред међународном јавношћу тумаче дубљи смисао оригиналних правних умотворина какве су, рецимо, удружени рад, слободна размена рада, делегатски систем, самоуправно споразумевање и друштвено договарање, и сличне?

Обичним каријеристичким интересима ове врсте без већих напора се може објаснити дугогодишње ћутање на Правном факултету о збивањима почетком седамдесетих година. Не сумњам ни у то да ће од данашње „гласности“ приличан број факултетских наставника имати различите користи, сличне онима које су имали током готово две деценије дугог ћутања о спорним збивањима на Факултету седамдесетих година.

Као што ће Вам, надам се, бити јасно, због свега овога не могу да се одазовем Вашем предлогу да у разговору „утврдимо све релевантне моменте за остварење циља коме, чини се, сада сви заједно тежимо“. Свој разлог за ово одбијање могао бих, на крају, да изразим једном реченицом: ни данас, као ни током свих ових година, наши циљеви нису били исти.

С поштовањем, Војислав Коштуница, с. р

Пренето из књиге Јовице Тркуље Злочин над мишљењем, Центар за унапређивање правних студија/Досије студио, Београд, 2013, стр. 281-282.