Преносим текст
Само снајпер Србију спашава Марка Ковачевића, који је узбуркао јавност. Речи
крв,
крвопролиће или
крволиптање све се чешће употребљавају у јавним расправама. Најпре Миодраг Зец, потом Кокан Младеновић, сад овај текст. Спрема ли се то нешто што ови људи виде, а ми остали не? Тешке речи! Једни филозофи би рекли да имају јако симболичко значење, а други да имају јако емотивно значење. Овај текст то потврђује. Ово није текст као и сваки други - прочиташ и наставиш даље. Моја прва реакција је била "Ох не, не, не, доста је више насиља", "само не то, не треба се светити",..., на крају је један од закључака био "Чекај мало, па од кад сам се родио живим у свету насиља, и данас живим у таквом свету, данас насиље спроводе они у Савету Европе, они у Скупштини Републике Србије, они у медијима, они у предузећима, они који продају дрогу на улицама, разни мањи или већи центри моћи". Они не спомињу снајпер, али пуцају по нама свакога дана. Тешко је разабрати ко кога и на који начин ту убија. Данас је једна политичка одлука не само позив на насиље, него стварно насиље. Они који седе у бриселским или београдским канцеларијама, спроводе реформе, мумлају о коректности и људским правима, убијају нас колективно од 45-те наовамо. Све нас слуђују...милиони протераних, унесрећених, изгубљених, убијених...и ником ништа.
На крају, да не буде да "нит сам вино, нит сам вода", разумео сам овај текст као побуну против монопола. Не бих је изразио овако као аутор, али верујем да за овакву искреност треба храбрости. У јавним наступима се мора бити опрезан и што је могуће више прецизан, иначе се јавна реч може изврнути и протумачити како коме одговара. Оптужили једном давно извесног Ратка Дмитровића за ратно хушкање. Он човек само бележио шта се догађа и објављивао. И данас носи епитет ратног хушкача, премда нико не уме да објасни зашто га тако назива. Прочитах пре пар дана на његовом твитер налогу следеће: "Говорили сте да ме је Милошевић довео да лажем. А да ли сам лагао? На жалост, нисам. Убијали су их као псе. Само у Сиску убијено их је 500. Међу првима сам објавио податак да је у Госпићу, у граду, убијено 140. Срба...Ако је истина некога навела да изгради став, промени мишљење, оде у рат...шта ја имам с тим. Значи ли да је требало да ћутим?" Ратко Дмитровић и данас говори и пише онако како је писао пре 25. година. Не боји се да каже то што мисли, нико му не плаћа и не наређује шта да објави. Зато што за све што је написао има доказе и аргументе, а то су најјача оружја. Фондови, моћ, утицаји, новац, држ не дај, све то буде и прође, све пада у воду пред истином.
Шта ви мислите о наведеном тексту?