Шумадијски блуз

Je li u redu da studenti plaćaju bar dio troškova vlastitog studiranja? Ponekad se ta ideja odmah otpisuje kao apsolutno nedopustivo kršenje temeljnog, bezuvjetnog i univerzalno zajamčenog prava na obrazovanje. 

Ali što je alternativa? Svi znamo da besplatno studiranje ne postoji, baš kao ni besplatni ručak. Ono što postoji jest mogućnost da sveukupni troškovi studiranja budu plaćeni iz prikupljenih poreza. Dakle, pitanje je koji je od tih dvaju prijedloga bolji: da studenti i njihove obitelji podnesu bar dio troškova sveučilišnog obrazovanja, ili da porezni obveznici podmire čitav račun? 

Je li znanje roba? 

Prvi se prijedlog često odbacuje kao posve očigledno neprihvatljiv. Znanje nije roba! Pristup obrazovanju ne smije biti uvjetovan sposobnošću plaćanja! Dolje potrošačko društvo i neoliberalni kapitalizam! 

Doista, površno sudeći, ideja slobodnog obrazovanja može izgledati ne samo privlačno, nego i kao jedino prihvatljivo i pravedno rješenje. Ali dovoljno je samo malo zagrepsti ispod površine pa da se počne rušiti taj kategorički imperativ prava na studiranje bez ikakvih financijskih obaveza. 

Prije svega, nije li neprimjereno da studenti ultimativno traže da netko drugi plaća za njihovo školovanje? Nije li ipak red da taj drugi (od kojeg se uzima popriličan novac) dobije priliku ne samo iskazati svoje mišljenje, nego i utjecati na konačnu odluku? I tko je zapravo taj drugi? 

Odgovor na ovo posljednje pitanje vrlo je zanimljiv i za mnoge može biti neočekivan. U pravilu, postotak djece koja odlaze na fakultet neusporedivo je viši među pripadnicima ekonomski srednjeg ili višeg sloja nego među onima s nižim prihodima. To onda evidentno znači da financiranje visokog obrazovanja iz poreza najviše direktne koristi donosi upravo onim obiteljima koje već jesu imućne, a relativno malo onima lošije stojećima ili onima s dna socijalne ljestvice. 

Nepoželjne konzekvencije 

Drukčije rečeno, “slobodno“ obrazovanje u stvarnosti se velikim dijelom svodi na uzimanje novca od siromašnih da bi se financiralo obrazovanje bogatih. Zagovaranje takve preraspodjele čovjek bi ipak prije očekivao od, recimo, Superhika (iz stripa “Alan Ford“) nego od onih koji se s tako velikim žarom bore za socijalnu pravdu i jednakost. 

Evo još jedne nepoželjne konzekvencije slobodnog studiranja. Kada se studij plaća, na fakultet će se uglavnom upisivati oni koji stvarno žele studirati i diplomirati. Ali ako to ništa ne košta, mnogi će se pobrinuti da dobiju indeks iz razloga koji nemaju ništa sa stjecanjem znanja ili dobivanjem stručnih kvalifikacija. Njihov dolazak na fakultet bit će povezan s obrazovno irelevantnim ciljevima kao što su odgađanje zaposlenja, nekoliko godina relaksiranog života u društvu drugih mladih ljudi, ili čak naprosto stjecanje studentskih povlastica. Naravno, vrijednost svih tih stvari je znatno manja od realne cijene studiranja i nitko ne bi samo radi njih plaćao studiranje. Ali ako netko drugi u potpunosti snosi te troškove, ekonomska računica se mijenja i takvo socijalno neodgovorno ponašanje može biti potpuno racionalno (iz sebične, individualne perspektive). 

Direktna demokracija 

Zahtjev za slobodnim studiranjem lijepo zvuči, ali kao što smo vidjeli, dovoljno je samo malo razmišljanja da bi se vidjelo kako taj prijedlog ima i mnogo negativnih strana te da protivljenje tom zahtjevu može biti potpuno legitimno. Na neki način nije teško razumjeti da su se studenti u svom mladalačkom zanosu i nestrpljenju oduševili s idejom slobodnog studiranja te da su bez nekih većih znanja o svim aspektima tog kompleksnog problema u ultimativnom tonu tražili realiziranje te ideje u ime pravednosti i ljudskih prava. Ali zašto su mnogi profesori, koji bi ipak trebali biti daleko bolje informirani o tim stvarima, bezrezervno podržali ne samo studentske ciljeve nego i njihove metode? I zašto su te metode, koje su uključivale i izbacivanje nastavnika iz predavaonica, zadivile profesore kao “akt direktne demokracije kakav na ovim prostorima nikada nismo imali prilike vidjeti”? 

Profesorska podrška 

Umjesto odgovora, podsjetit ću samo da taj fenomen svakako nije nov. Slično su se širom svijeta ponašali sveučilišni nastavnici u studentskim gibanjima 1968. godine kada su mnogi od njih bili toliko fascinirani militantnim nastupima radikalnih studenata da su žurili iskazati svoju punu podršku i priključiti se pokretu, a bilo im je potpuno nezamislivo da bi u bilo kojem trenutku ustali i rekli nešto što se revolucionarnoj omladini ne bi svidjelo. 

Zašto su sveučilišta u SAD-u najbolja? 

Plaćanje studija u određenoj je mjeri u interesu samih studenata jer po svemu izgleda da taj sustav unapređuje kvalitetu obrazovanja. Zašto su američka sveučilišta toliko bolja od, recimo, njemačkih? Bar dio objašnjenja leži u tome što, premda obje zemlje izdvajaju otprilike isti postotak za visoko obrazovanje iz državnog proračuna, američka privatna ulaganja su prema relativno recentnim podacima čak 17 puta veća od njemačkih. A velik udio tih privatnih ulaganja u Americi jesu upravo školarine.

Objavljeno u: Jutarnji list, 30/05/2009 

Pre izvesnog vremena pisao sam esej o cilju filozofije i nastave filozofije. Bila je to predispitna obaveza iz predmeta Metodika nastave filozofije. Pripremajući taj kratki rad susreo sam se sa nizom teškoća. Studirajići, mi se vežbamo i u pisanju. Gotovo iz svih predmeta koje na fakultetu polažemo pišemo minimum jedan rad. Većina tih radova se tiče nekog problema unutar neke filozofske oblasti. Međutim, ni u jednom od tih radova (bar u mom slučaju) tema nije bila cilj filozofije i nastave filozofije. Pišući rad i razmišljajući na tu temu, shvatio sam važnost i povezanost tih pitanja. Navešću dva problema koja su najpre iskrsla. Prva teškoća sa kojom sam se susreo je brojnost tema, autora i ideja koji su mi se nametnuli. To moje iskustvo me podsetilo na reči jednog savremenog filozofa, Fridriha Vajsmana, koji u svom tekstu Kako shvatam filozofiju piše sledeće:

„Čim sam seo da razmišljam o tom pitanju, obasulo me toliko mnogo ideja koje se međusobno prepliću, da nisam mogao sve da ih uzmem u obzir“

Druga teškoća je vezana za objektivnost. Ako su pitanja o kojima treba da pišem filozofska i naučna (a ja verujem da jesu), onda ih tako moram i tretirati. Drugim rečima, moram nekako staviti u zagrade sve ono što je meni blisko u filozofiji (teme i filozofi koje ja najviše cenim i koji mene zanimaju) i pokušati da o tim pitanjima nepristrasno sudim, da to u zagradama i ono van njih posmatram na isti način. Sa druge strane, moje je mišljenje da svaka filozofija sadrži nešto lično i individualno. To lično, iako nema presudan uticaj na filozofsku poziciju, na njeno prihvatanje ili neprihvatanje, ono je ipak na određeni način „oboji“.

Mnogo pitanja i zapažanja nije moglo da bude sadržano u mom seminarskom radu. Ipak, rešio sam da ih zabeležim i da se sa njima malo detaljnije pozabavim. Njih ću objavljivati pod nazivom Upoznavanje sa filozofijom. Prvo na red je došlo pitanje predrasuda o filozofiji. Iako se ne moraju razumeti na ovaj način, pod predrasudama ću ovde podrazumevati pogrešno i neosnovano mišljenje – mišljenje koje je prihvaćeno od strane velikog broja ljudi i koje, premda polemičkog i neobaveznog karaktera, ima status religioznih dogmi. Podelio sam ih u dve grupe, na unutrašnje i spoljašnje. Prve potiču iz sfere filozofije, a druge van nje. U ovom tekstu pisaću o drugoj klasi. Nekom se to pitanje može učiniti nevažnim. Ako stvari posmataramo sa aspekta profesionalne i akademske filozofije, onda ono verovatno jeste takvo. U okviru filozofije mnogo važnije bi bilo detektovati predrasude o filozofiji koje potiču iz same filozofije, jer su one mnogo opasnije i razornije po nju. Ipak, ako se ovim pitanjem pozabavimo iz jedne šire perspektive, onda se čini da ono nije nevažno. Ta perspektiva se tiče položaja filozofije u savremenom svetu, ili da se ograničimo na naš deo sveta, položaja filozofije u našem društvu. Možemo načelno konstatovati da smo mi u pogledu filozofije, srednje razvijeno društvo. To znači da nismo potpuno zaostali, ali da nismo ni vodeći u tom polju. Stvari se menjaju na bolje, to je bar moje mišljenje. Važno je držati korak sa ostatkom sveta, a mi smo do pre koju deceniju delom bili u raskoraku, a jednim delom smo išli u suprotnom smeru. Sa druge strane, ne treba iz jedne krajnosti preći u drugu, ali to je pitanje koje ne yavisi od nas i koje nije tema ovog teksta. Predrasude o filozofiji o kojima ćemo dole ponešto reći su široko rasprostranjene među ljudima. Nešto ih produkuje i to u velikom obimu. Sa druge strane, veoma teško ih je ukloniti i neutralisati, jer ostavljaju utisak nečeg prirodnog i samorazumljivog. U našoj državi, diplomirani filozofi, ukoliko ne nastave da se usavršavaju i bave naučnim radom, mogu da rade u srednjim školama i eventualno kao novinari. Društveni sistem i percepcija filozofije od strane većine ljudi su takvi da su to jedine opcije koje su istovremeno vezane za studije filozofije. U nekim drugim delovima sveta to nije tako. Zbog toga ćemo u delu ovog teksta pokušati da utvrdimo koji su izvori predrasuda o filozofiji. Namera ovog teksta nije popularizacija filozofije (mislimo da tako nešto nije ni potrebno ni moguće) već jednostavno promena svesti o filozofiji u našem društvu, a to će dovesti do poboljšanja njenog položaja. Ovaj tekst se delimično bazira na pokušaju autora da sredi i klasifikuje brojna mišljenja i utiske o filozofiji onih ljudi koji nisu (dovoljno) upućeni u filozofsku problematiku, a sa kojima se autor susretao i razgovarao.

Verujem da je svaki student filozofije imao problem da ljudima oko sebe objasni čime se on to na studijama bavi, koja pitanja i probleme izučava. Otprilike se zna (bar delimično) šta to uče budući pravnici, filolozi, lekari, ekonomisti, istoričari, u većoj ili manjoj meri inženjeri ili umetnici, ali šta studiraju budući filozofi (ili bolje reći profesori filozofije) to malo ko zna. Mnogi se prijatno ili neprijatno iznenade kada dobiju bar neke odgovore na to pitanje. Pored toga, teško je objasniti ljudima (a ponekad i sebi) zbog čega je dobro (i korisno) da postoji filozofija i da je neki ljudi izučavaju. Zahtev poput onog „To treba ukinuti, nemamo nikakve koristi od toga“ često je posledica nedovoljnog poznavanja predmeta o kome se govori. Nabrojaću nekoliko vrsta predrasuda o filozofiji sa kojima sam se do sada susreo.

Prvo, činjenica je da u našoj sredini postoji negativan odnos prema filozofiji. Izraz filozofiranje u običnom životu ima podsmešljivu notu i veoma često se upotrebljava kada jedan sagovornik želi da uvredi drugog, ili da ga diskredituje. Kada kao odgovor na nečiji komentar čujete „Nemoj da filozofiraš“, „Gle filozofa!“ ili „Ne filozofiraj!“ to znači ili „ne lupaj gluposti“ ili „ne komplikuj situaciju“. Filozofira onaj koji umesto da traži odgovore postavlja “suvišna” pitanja i nervira svoje sagovornike. Ono što sagovornici nazivaju “suvišnim pitanjima” u većini slučajeva se svodi na traganje za odgovorom, iako oni toga nisu svesni. Ostavimo po strani to što ima ljudi koji namerno komplikuju diskusiju, jer iz nekog razloga ne žele ili im nije u interesu da se predmet rasprave razjasni do kraja. Ta logika je sve prisutnija ne samo u svakodnevnom životu, nego i unutar filozofije. Postoje krajnje dobronamerni ljudi koji postavljaju pitanja nastojeći da obore neopravdane stavove i neosnovana uverenja, i da dodju do istine. Takvi bi trebalo da su počastvovani kada ih sagovornici nazovu filozofima, iako njihovi sagovornici time žele da ih uvrede.

Drugo, postoje ljudi koji filozofe shvataju kao neke ozbiljne, pravične i mudre ljude (koji nose naočare, imaju sedu kosu i obično nose bradu), koji „žive u nekom svom svetu“ (koji ima malo veze sa stvarnim svetom), koji se bave nekim ozbiljnim pitanjima (mada se pouzdano ne zna kojim), koji donose neke teške odluke, koji vam mogu dati mnoge savete o svemu i svačemu, i slično. Postoji više varijacija ove vrste ljudi. Jedni filozofe doživljavaju kao nekakve mistične figure, proroke ili askete, koji pričaju neke mnogo pametne „stvari“ na nekom nerazumljivom jeziku. Bitno je da oni brzo govore i da su uverljivi, da privlače pažnju ljudi oko sebe – to je dovoljno da ih svrstaju u filozofe. To što koriste dosta nepoznatih reči i što slušaoci ne razumeju smisao njihovog izlaganja su takođe karakteristike poželjne da bi ih nazvali filozofima. Oni koji tako razumevaju filozofiju „drhte“ na pomen Hegelovog ili Kantovog imena, a da nemaju pojma o čemu su navedeni filozofi pisali. Drugi misle da su filozofi mentalno bolesni ljudi, potom, da se dobar deo njih drogirao i pisao kojekakve ludosti, i sl. Namerno sam opisujući ih upotrebljavao neodređene zamenice (neki, naka, neko, nekakvi) jer je teško shvatiti šta ti ljudi podrazumevaju pod filozofijom. Njihovo iskazano (i krajnje neosnovano) strahopoštovanje i divljenje prema filozofiji veliko je kao i njihovo nerazumevanje iste.

Karakteristično za prve dve grupe je to da njihovi pripadnici nemaju mnogo veze sa filozofijom. Njihovo mišljenje o filozofiji nije formirano čitanjem filozofskih dela ili na neki drugi način koji je u vezi sa filozofijom. Ono što je interesantno, bar autoru ovog teksta, je to da među njima ima i obrazovanih ljudi koji se bave oblastima iz savremene nauke, npr, medicinskih, bioloških, tehničkih ili informatičkih nauka. Za očekivati je da ovu vrstu predrasuda imaju oni koji se interesuju za ili bave humanističkim naukama, umetnošću ili religijom. Iako je i to upitno, te nauke su više povezane sa tradicionalnom filozofijom od prirodnih nauka, pa je za očekivati da se tu krije izvor predrasuda. Ali kada je nekom ko je završio studije matematike, informatike ili biologije prva asocijacija na filozofiju Hegel, onda je to zaista čudno. Verovatno da to ima veze sa obrazovanjem i starosnim dobom tih ljudi, ali čak i to ne umanjuje začuđenost pred navedenom situacijom.