Црњански у реду за одликовање
„Izašla je pre neki dan ona sjajna Coraxova karikatura na kojoj predsednik Srbije Nikolić Tomislav dodeljuje orden Smilji Avramov, a u redu za odlikovanje stoje Musolini, Hitler, Đavo, smrt… Odlika svake dobre karikature, a i satire uopšte, jeste da preteruje, ali to preterivanje nije izneveravanje činjenica, nego naprotiv, njihovo podvlačenje. Naravno, dakle, da Smilja Avramov nije u istom istorijskom veleredu kao duhovi narečenih nepomenika, ali da je služila jednom ubilačkom režimu, u okviru svoje struke i u granicama svojih mogućnosti, to je sasvim jasno. Zapravo, izraz „služila“ nije sasvim adekvatan: ona je bila jedan od njegovih ideologa, makar i neformalnih. Toga se dobro sećaju svi – koji se sećaju. Blago onima koji su izabrali da se ne sećaju, sigurno će i oni pre ili kasnije da fasuju orden.“
(Теофил Панчић, Аутономија, 16. 02. 2015)
Можда ће и мене да оптуже за нешто, али морам да реагујем на ово. Не сећам се шта је Смиља Аврамов радила деведесетих. Не зато што сам тако одабрао него зато што сам тада био мали. Чињеница коју Коракс својом карикатуром а Пачнић својим сећањем подвлаче је у супротности са оним што сам о Смиљи Аврамов прочитао. Била је професор Правног факултета у Београду неколико деценија. Писала је о Јасеновцу и геноциду над Србима много пре него што је Милошевић дошао на власт у Социјалистичкој Републици Србији. Верујем да је то радила због струке, истине и правде, због тога што је дубоко веровала да тако треба. Није претендовала ни на какве функције, било у СФРЈ било у СРЈ. Није хтела да улази у политичке воде. Избачена је из КПЈ. Због недисциплине – тврди она. Другим речима, зато што је постављала „незгодна“ питања. Занимала ју је судбина њеног народа током 20. века. Сачувала је од заборава истину о страдању Срба коју је у време комунизма ретко ко смео да спомене. Лордан Зафрановић. Михаило Ђурић. Списак није дуг, али довољно је навести ову двојицу. Људи које краси храброст и поштење. Људи чија мерила не одређују владајући режими. Према свему што сам о њој прочитао, место јој је међу оваквима, а не међу Хитлером и Мусолинијем.
Но добро, можда грешим. Можда Коракс и Панчић знају више од мене и с правом тврде то што тврде. Ипак, имам неколико недоумица у вези њихове чињенице. Поента је у следећем. Све што је Смиља Аврамов мислила 1991. о Југославији и односу међу њеним народима, мислила је и пар деценија пре тога, а исто мисли и данас. За своје мишљење има разлоге, од којих се неки могу прочитати овде. То мишљење нема везе са Милошевићем и његовим режимом, већ са њеним животним и научним искуством. Стицајем околности, живела је у време када је Милошевић владао и када се Југославија распадала. Али изгледа да је исто мислила и двадесет година пре Милошевића.
Оптужити њу да је идеолог Милошевићевог режима било би исто као и оптужити за ту исту ствар Михаила Ђурића или Милоша Црњанског. Верујем да би се професорка Аврамов сложила са њиховим ставовима из 1971. и 1935. године. Верујем да би се и они сложили са њеним ставовима с почетка деведесетих. Професор Ђурић је доживео деведесете па можемо пронаћи шта је он тада мислио. Много је занимљивији случај Црњанског. Можда „мешам бабе и жабе“, али на основу његовог текста ми делује да су он и Смиља Аврамов на истом становишту. Поготово зато што су и њега комунисти прогањали. Спаја их и то што постављају „незгодна“ питања. Многи би и њега оптужили да је идеолог Милошевићевог режима. Можда би га ставили у ред за одликовања. Једини проблем је то што је он наведени текст писао када Милошевић није био рођен. Пола века временског размака, али иста ситуација која се може описати следећим речима:
У име једног криво постављеног југословенства играла се једна чудна игра, и слепцу на крају крајева мора постати огавна.
Верујем да је Смиља Аврамов служила истом господару коме је служио и Црњански. Ако није Милошевић, ко је онда?
Не браним ни Смиљу Аврамов, ни Милоша Црњанског, само питам. Кад сазнам одговор, обзнанићу га. До тада, нећу прихватити чињеницу господе Коракса и Панчића.
Петар Гордић