Недавно сам написао коментар о једној скандалозној "
епизоди" емисије Лични став. Страшно је како се аутор опходио према свом госту у овој емисији. Новинари би требало да буду лојални истини (шта год то значило) и јавном интересу, али су често продужене руке разних идеологија и интереса. Пођимо од себе, тешко је бити непристрасан и објективан у неким ситуацијама. И новинари су људи, не треба им замерити ако понекад погреше, осим ако грешке не понављају.
Мени се чини да је новинарка РТС-а у овим емисијама (1 и 2) навијачки настројена када је у питању рехабилитација генерала Михаиловића. Јасно је на којој је она страни, и то није спорно, вероватно има добре разлоге за своје ставове. Проблем је што неће да чује разлоге супротне стране. Стекао сам утисак да не разуме шта је предмет рехабилитације.
На 66:33 и даље емисије (
1) и 40:59 и даље емисије (
2) видимо врло напету водитељку, Титову пионирку која само што се није расплакала. Препоручио бих јој да почне да учи историју из почетка. Пре научних текстова нек прочита ова два ("
Слобода, а не комунизам") и ("
Дража, суд, Јасеновац") као припрему. Као што рече један од учесника једне од наведених емисија "Комунисти су били мајстори пропаганде". Све се из тог периода мора узети са резервом, а поготову питање о генералу Михаиловићу. Након свега што нам се издешавало мислим да је то очигледно. Тај део наше савремене историје је кључан јер у вези њега постоје бројне лажи и предрасуде, намерно конструисане и никада расветљене. Што се више то клупко одмотава, то југословенски комунизам и доба "братства и јединства" изгледају мрачније и теже, какви су заиста и били.