Или је Вук сит или су све козе на броју
Вук Драшковић је у интервјуу за Политику од пре пар месеци изрекао низ теза о ратовима и распаду Југославије. Потом их је поновио и делимично прецизирао у Тешкој речи. Много тога што је рекао је недоречено, непоткрепљено, у неким одговорима готово свака изговорена реченица побија претходну само ако се «мало боље загледате». Погледајмо један диван пример! На новинарско питање о ратовима деведесетих он одговара:
«Није био ни верски, ни грађански, него самоубилачки, а највећа кривица је на ондашњем београдском режиму. Одбили су све понуде за реформисање и опстанак Југославије. Бранили су комунистичку идеологију, а не Србију и Југославију. Покренули су рат, са надом у комунистички пуч у Москви, и нови руски ваљак до Берлина и Балкана. Када се то није десило, опстанак комунизма у Србији, бранили су лажном паролом о Великој Србији, одбијајући све мировне планове. Одбијањем плана З–4, скривили су егзодус Срба у Хрватској, а одбијањем споразума у Рамбујеу узроковали су НАТО бомбе, и губитак Косова. Произвели су мржњу, концлогоре, осрамотили нацију страшним злочинима, попут оног у Сребреници. Њихови ескадрони смрти убијали су противнике сопственог лудила и у Србији. На страдању милиона, и на крви једне велике државе, обогатили су се, а њихова зла, њихова пропаганда –представила је као неизбежну битку за одбрану нације. И та пропаганда живи и данас.»
Овако нешто не би успели да саставе Фрањо Туђман и Харис Силајџић заједно, морали би да позову у помоћ Наташу Кандић. Драшковићеву верзију распада "деклемују" многи интелектуалци у Србији. Неки су на њој каријере изградили, а неки ће тек да их граде. Изгледа да је она уносан бизнис. Ко јој се успротиви, жигосан је, као некада Ћосић, жигом српског национализма. Ратови су завршени (бар на неко време), али питања о њима нису затворена. Драшковићева интерпретација деведесетих година је оптерећена његовом личном историјом, и то на њу баца прву сенку сумње. Он је био противник режима, преживео је неколико атентата, и има право да буде огорчен када говори о деведесетим. Ипак, усудио се да говори о објективној ствари на крајње субјективан начин. Ни ја нисам поштовалац режима Слободана Милошевића али морам рећи да су неки његови потези у то време били државнички и вредни хвале (на пример, случај Рамбује или укидање надлежности покрајинама). Било је криминала, политичких убистава, гушења слободе, и ратова, дугих и крвавих. Сматрам га одговорним за многе ствари али не и за почетак ратова. Мислим да Милошевић није изазвао ратове, већ је био принуђен да их води. Тако мислим и то јавно говорим, и немам намеру да због нечега што се зове регионална сарадња говорим нешто што не мислим. Ратко Дмитровић је једном лепо рекао «Немојте говорити мени да ћутим пред чињеницом да је пола милиона Срба протерано из Хрватске да би неко негде био задовољан».
Драшковић би морао да одговори на сијасет питања која се намећу из овог његовог бућкуриш-објашњења. Не мени, него протеранима Србима из Хрватске, БиХ, КиМ, и делу научне заједнице која има недоумице поводом наведених теза. То су релевантни фактори у овој причи. Иако ће многи од протераних за исход рата кривити/хвалити Милошевића, већина ће рећи да он није изазвао рат. Милошевић није ушао у рат због Велике Србије, очувања комунизма или неке друге идеологије, него због људи који су то од њега захтевали, Срба из Крајине, Босне, Херцеговине, Метохије. Они су тражили помоћ од Србије и то нема никакве везе са идеологијама које је Милошевић симпатисао, нити са стањем у Србији у време кад је њом Милошевић владао (бар директне). СР Хрватска крајем 1991? СР БиХ почетком 1991? Срби су губили своја права свакога дана, кренула су убиства, застрашивања, саслушања, отпуштања, итд. Па Добровољачка улица, онда Тузланска колона, у таквим околностима код Срба је постојала дилема «Отићи (заувек) или остати и борити се». Босански Срби су се определили за другу опцију и тражили помоћ од Београда у коме је, стицајем околности, владао Милошевић. Ко год да је тада био на челу Србије, морао је ући у ратове да заштити те људе. Не да прошири Србију или заштити Југославију, него да заштити људе које су неки други људи почели да угрожавају. Доказ за то? Ти нападнути људи, њихова искуства, сведочења, записи, сећања...многи су и данас живи, питајте их шта мисле о томе. И они су емотивно везани за те догађаје па им немојте све поверовати, него проверавајте то што вам кажу. Други доказ – оно што данас говоре водећи људи у Сарајеву и Загребу. Та реторика је застрашујућа, гора од оне коју су имали Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман. Неки од њих и дан-данас се позивају на референдум о отцепљењу, као да је то саморазумљива ствар и чињеница која има неку обавезујућу вредност. Они се обично ките некаквом логиком, истином, науком, полагањем рачуна, и гле чуда грађанском и мултикултуралном БиХ, а нису спремни да положе рачуне о свом сопственом политичком деловању. То што разни Комшићи, Силајџићи, Суљагићи, Ганићи, Халиловићи и њима слични називају молтикултурализмом је злочин према српском народу, агресија на њега и његову конститутвност у СР БиХ. Ових дана сарајлије марширају градом са паролама "Сви смо ми Насер Орић!" У реду, будите ви ко хоћете, само ми одговорите на питање ко је убио пар хиљада подрињских Срба. Не морате, али ћете и на тај начин нешто рећи о себи и свом мултикултурализму. Они који друге називају агресорима и фашистима, сами су агресори и фашисти. Испоставља се као тачна реченица коју сам пронашао код Добрице Ћосића и Зорана Ђинђића и која каже "изгледа да је само српски национализам лош, сви остали (често и екстремнији) су изгледа природна ствар" - тако многи мисле и то је несумњиво југословенско наслеђе. Какав је био референдум о издвајању Републике БиХ из СФРЈ? Демократски? Ма хајте молим вас, па то су бајке за малу децу. Језиком улице, то је била агресија увијена у демократску обланду. Ако два човека имају заједнички аутомобил, и онда један реши да га одвезе у правцу који овај други не одобрава, десиће се једна од три ствари: или ће спор решити људски тако што ће први другом надокнадити његов део аутомобила; или ће први побећи аутомобилом без знања другог који ће га онда тражити (лично или судски); или ће се «потући» око аутомобила (у случају да први присвоји аутомобил и игнорише другог као да овај никада није био власник). У Босни се десио трећи случај, с тим што су била у питању три власника, а предмет је био држава, па је ситуација знатно компликованија. Тако се данас понашају сарајевски интерпретатори рата – покушали су да узму Србима део аутомобила и још их окривљују и називају агресорима што су хтели да сачувају свој део. Као да су их Срби први напали, што није био случај.
Драшковић је знао шта се почетком последње деценије двадесетог века збива у Србији, али тешко да је знао како је у Сарајеву или Крајини као што су знали Неле Карајлић, Ненад Кецмановић, Вуле Журић или Ратко Дмитровић, да поменем само ове јавне делатнике. Мислим да тим људима делује смешно када Драшковић и братија изјаве овако нешто са оволиком сигурношћу и самоувереношћу. Толики степен слепила и острашћености се ретко среће. Милошевић је крив и за убијене сарајевске лекаре, и за тузланске и вуковарске регруте, и за свата са Башчаршије, све је то «несретни Слоба» скривио. Ова логика нас води до оне «да није тужно, било би смешно!» Завршимо са тезом да је Њу Примитивс пројекат Слободана Милошевића. Милошевић није напао БиХ. Најпре су се Босанци потукли, а он је притекао у помоћ босанским Србима. Тенкови нису прешли Дрину, ЈНА је била у СР БиХ деценијама пре него је неко покушао да промени карактер те републике. Зашто је Милошевић морао да ратује, зашто није мирио народе? Не можеш бити миротворац ако си у сукобу са онима који не желе мир. Можда га ни он није желео, али то не значи да је започео рат. У таквој ситуацији човек може да се окрене и заборави свој део аутомобила. Неко од нас би то можда и урадио али босански Срби то нису хтели да ураде и ту чињеницу треба прихватити. Једини начин да добијеш мирну Босну и независну Хрватску у то време био је да прихватиш све што Алијина и Фрањова братија ради. А зна се добро шта су радили и рат је почео због тога што су тако радили. У Загребу су донели нови Устав (1990), а у Сарајеву спровели референдум (1992). То су чињенице. О томе се не може расправљати! Ови једнострани акти били су против интереса српског народа у овим социјалистичким републикама, до тада чланицама СФРЈ. Овим актима је промењена реалност. А онда је кренула «игранка». О Милошевићевој Великој Србији се итекеко може расправљати, то је отворено питање. Концепт који се нуди као кључни доказ да је Србија разбила Југославију је неутемељен. Не оспоравам злочине Срба, добровољаца, тигрова, орлова, али они су се десили током рата и немају директне везе са почетком рата. Драшковића и београдске «критичаре рата» само бих упитао шта би они урадили да су се којим случајем почетком деведестих затекли у Сарајеву или Загребу са српским именом и презименом. Немам ништа против Босне, Бошњака или муслимана, али према ономе што знам мислим да је њихова политика изазвала рат. Референдум о независности је, као и у хрватском случају, био нелегалан и нелегитиман. Свесно су ушли у рат, и сулудо је накнадно оптуживати Милошевића да је заратио и напао. Ратовао јесте али заратио није. У рат је ушао накнадно, како би помогао једној од зараћених страна. И нема ту никакве тенденције да се «агресија претвори у грађански рат» да би се правдао Слободан Милошевић. У Сарајеву обично кажу «Србија је агресор који нас је напао и ми смо се бранили» или «Српски академици су осмислили идеологију којом ће покорити делова Хрватске и Босне». Добро, а јесте ли због Милошевића и академика почели да убијате сарајевске лекаре? Јесте ли због њих пустили криминалце да харају Сарајевом? Делови Хрватске и БиХ су заиста били српски (историјски, правно и физички), а академици су били забринути деценијама пре ратова за судбину Срба у тим републикама. Не видим да ту има нечег спорног. На хиљаде Срба из СР БиХ ће оправдано рећи да је и њих неко напао, правно, психолошки, а потом и физички. И њих је неко покушао да покори и то се десило много пре него што се Србија умешала у тај рат. Ово је најбољи доказ да је у питању заиста био грађански рат, а започет је због референдума о отцепљењу. Срби из БиХ могу да кажу да су их напали агресори из Сарајева и да су се они бранили зато што су били равноправни и конститутивни. Та држава је била и њихова колико и других народа. Неко је покушао да је промени без уважавања њихове воље. БиХ те 1991. године није ништа више или мање припадала Харису Силајџићу него Ратку Младићу. Први није могао да одлучује у име другог о њеној даљој судбини, а дрзнуо се да управо то уради. То је довело до рата. Коме то није јасно, ништа даље му неће бити јасно. Можемо да се вратимо и раније у прошлост, на Газиместан, Меморандум САНУа, Исламску декларацију, Устав из 74, Други светски рат, четнике и Ханџар дивизију па да видимо на делу «братство и једниство народа и народности».
Овакве су све Драшковићеве тезе, лабаве и неодрживе. Игра на карту предрасуда, емоција и некритичке атмосфере која влада у овом пољу. Тешко је било шта рећи о тим питањима. Створена је атмосфера у којој чим кажете нешто што нарушава пропагандом креирану и сумњиву верзују распада бивше нам државе, онда вас унапред осуде као Милошевићевог адвоката или заговорника «вредности» деведесетих година. Сматрам да су деведесете биле грозне и да је Милошевић био диктатор. У његово време процветали су шверц, криминал, политичка убиства, бахатост, на ТВу су дефиловале разне врсте лудака - политичара, мафијаша, самозваних уметника, врачара... Иако сам тада био дете, могу слободно да кажем «Било, не поновило се!» Све то ме не спречава да тврдим да тај исти Милошевић, крив за многе ствари, није изазвао ратове. На основу чега то тврдим? Читам, истражујем, постављам питања, покушавам да разумем шта се десило. Због тога ми смета атмосфера у којој је забрањено постављати питања о том времену. Као да је све већ решено, као да је неко већ написао балканску историју 20. века и ми то само треба да научимо.
Понуде за реформу Југославије су послали исти они који су петнаестак година раније правно разбили ту државу. Реформатори Југе су те потенцијалне понуде, наравно, уградили у Устав из 1974. Ако једног дана неки Срби случајно дођу до памети и почну да постављају незгодна питања, нек се нађу ове понуде за реформу како бисмо испали политички коректни и невини. Како то знамо? Неко би ми овде могао приговорити да сам српски националиста, да на догађаје гледам из идеолошке позиције. Нема идеолошке позиције, исто бих мислио да је тим уставом рецимо Хрватска добила две покрајине а Србија ниједну, то би такође било неправедно решење. Југославија је била тоталитарна држава. Они који су критиковали асиметрична уставна решења су прогоњени и затварани. То нам говори да су се успротивили некој јакој вољи и да су били сметња неким интересима. Имали смо јединствену ситуацију у историји политике да је једним уставом држава разбијена, а не конституисана. Човек који је то изрекао завршио је иза браве. То су чињенице, и ако их примимо к знању, извешћемо следећи закључак. Тим уставом је народ који је највише уложио у стварање те државе обесправљен. Овај закључак је записан у "злогласном" Меморандуму САНУ-а. Време га је поткрепило.
И све наредне понуде које Драшковић помиње су биле истог типа. Аргумент на основу «плана ЗЕ-4» није аргумент, имамо ли у виду атмосферу насталу након новог хрватског устава. Тај фамозни и на папиру постојећи (а заправо непостојећи) план је одбио народ Крајине зато што је тај народ знао оно што није знао ни Милошевић, нити било ко у Београду. Знао је са ким има посла! Знао је да се Туђману не може веровати! Не требају Србима ЗЕ-4 планови и шарене лаже, њих можете укидати и доносити како вам је воља, вратите им уставна права и све ће бити у реду (тј. можете са њима да се договорите о самосталности Хрватске). Та прича веома подсећа на актуелни Бриселски споразум и Заједницу српских општина. Нудим вам једну непостојећу ствар по повољној цени! Има једна књига која носи занимљив наслов Да ли постоје ствари које не постоје. Тако је и са овим плановима (ЗЕ-4 и Бриселски споразум), дај да се правимо да нешто постоји иако не постоји, зарад добросуседских односа. Сликовито речено, све понуде српском народу након 1974. се своде на следеће «Или ћеш да ти извадим срце или да ти одсечем главу». Па ти изабери! О лабавим или асиметричним конфедерацијама не треба трошити речи. БиХ је федерација-скаламерија чије су чланице једна република и једна федерација. Ако ту не функционише, не би ни у Великој Југославији.
Немојмо тиме више да се бавимо - каже Драшковић у Тешкој речи, након што се позбавио са већином питања. Другим речима, довољно је речено (Драшковић је све објаснио), дати су коначни одговори и не треба више постављати питања јер "то може да распири мржњу" и лоше је по будућност. Зашто се уопште обазирати на Драшковића и његове тезе? Зато што је опасно и недопустиво на овај начин говорити о историјским догађајима и затварати историјска питања. На овај начин се уводи хаос у историју. У политици и медијима је све дозвољено. Ту се пропагандом може све «испеглати». Историја, пак, чак иако је не узмемо у оном строгом (научном) смислу, постоји као колективно сећање и формира се спонтано. Постоји међусобни утицај историје као науке и историје као друштвене свести. Прва другој нуди «прецизност» и «прочишћење», а друга првој алтернативни поглед на њен предмет и обликовање тог предмета. Историја као "колективна свест" подразумева дијалог у јавном простору. Под утицајем многих фактора она се данас може инжињерски пројектовати. Људи као што је Драшковић имају велики утицај на њено формирање и због тога се мора обратити пажња на њихове ставове. Речи непосредних учесника у догађајима имају већу вредност од речи посматрача а често и истраживача јер знање које они имају може бити пресудно за објашњавање. Међутим, то знање они могу лако злоупотребити, што мислим да Драшковић ради. Све док боље не образложи своје ставове, ја му нећу веровати. Мислим да сам навео довољно разлога овоме у прилог. Вероваћу логици, чињеницама и здравом разуму. Постављаћу питања, тражићу одговоре! Постављање питања није мржња и постављањем питања не чинимо услугу Милошевићу и његовим следбеницима. Постављање питања нас доводи до истине, а само се на њој може градити будућност.