Шумадијски блуз

Neven Sesardić - Besplatan studij platit će siromašni

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 23:23

Je li u redu da studenti plaćaju bar dio troškova vlastitog studiranja? Ponekad se ta ideja odmah otpisuje kao apsolutno nedopustivo kršenje temeljnog, bezuvjetnog i univerzalno zajamčenog prava na obrazovanje. 

Ali što je alternativa? Svi znamo da besplatno studiranje ne postoji, baš kao ni besplatni ručak. Ono što postoji jest mogućnost da sveukupni troškovi studiranja budu plaćeni iz prikupljenih poreza. Dakle, pitanje je koji je od tih dvaju prijedloga bolji: da studenti i njihove obitelji podnesu bar dio troškova sveučilišnog obrazovanja, ili da porezni obveznici podmire čitav račun? 

Je li znanje roba? 

Prvi se prijedlog često odbacuje kao posve očigledno neprihvatljiv. Znanje nije roba! Pristup obrazovanju ne smije biti uvjetovan sposobnošću plaćanja! Dolje potrošačko društvo i neoliberalni kapitalizam! 

Doista, površno sudeći, ideja slobodnog obrazovanja može izgledati ne samo privlačno, nego i kao jedino prihvatljivo i pravedno rješenje. Ali dovoljno je samo malo zagrepsti ispod površine pa da se počne rušiti taj kategorički imperativ prava na studiranje bez ikakvih financijskih obaveza. 

Prije svega, nije li neprimjereno da studenti ultimativno traže da netko drugi plaća za njihovo školovanje? Nije li ipak red da taj drugi (od kojeg se uzima popriličan novac) dobije priliku ne samo iskazati svoje mišljenje, nego i utjecati na konačnu odluku? I tko je zapravo taj drugi? 

Odgovor na ovo posljednje pitanje vrlo je zanimljiv i za mnoge može biti neočekivan. U pravilu, postotak djece koja odlaze na fakultet neusporedivo je viši među pripadnicima ekonomski srednjeg ili višeg sloja nego među onima s nižim prihodima. To onda evidentno znači da financiranje visokog obrazovanja iz poreza najviše direktne koristi donosi upravo onim obiteljima koje već jesu imućne, a relativno malo onima lošije stojećima ili onima s dna socijalne ljestvice. 

Nepoželjne konzekvencije
 

Drukčije rečeno, “slobodno“ obrazovanje u stvarnosti se velikim dijelom svodi na uzimanje novca od siromašnih da bi se financiralo obrazovanje bogatih. Zagovaranje takve preraspodjele čovjek bi ipak prije očekivao od, recimo, Superhika (iz stripa “Alan Ford“) nego od onih koji se s tako velikim žarom bore za socijalnu pravdu i jednakost. 

Evo još jedne nepoželjne konzekvencije slobodnog studiranja. Kada se studij plaća, na fakultet će se uglavnom upisivati oni koji stvarno žele studirati i diplomirati. Ali ako to ništa ne košta, mnogi će se pobrinuti da dobiju indeks iz razloga koji nemaju ništa sa stjecanjem znanja ili dobivanjem stručnih kvalifikacija. Njihov dolazak na fakultet bit će povezan s obrazovno irelevantnim ciljevima kao što su odgađanje zaposlenja, nekoliko godina relaksiranog života u društvu drugih mladih ljudi, ili čak naprosto stjecanje studentskih povlastica. Naravno, vrijednost svih tih stvari je znatno manja od realne cijene studiranja i nitko ne bi samo radi njih plaćao studiranje. Ali ako netko drugi u potpunosti snosi te troškove, ekonomska računica se mijenja i takvo socijalno neodgovorno ponašanje može biti potpuno racionalno (iz sebične, individualne perspektive). 

Direktna demokracija 

Zahtjev za slobodnim studiranjem lijepo zvuči, ali kao što smo vidjeli, dovoljno je samo malo razmišljanja da bi se vidjelo kako taj prijedlog ima i mnogo negativnih strana te da protivljenje tom zahtjevu može biti potpuno legitimno. Na neki način nije teško razumjeti da su se studenti u svom mladalačkom zanosu i nestrpljenju oduševili s idejom slobodnog studiranja te da su bez nekih većih znanja o svim aspektima tog kompleksnog problema u ultimativnom tonu tražili realiziranje te ideje u ime pravednosti i ljudskih prava. Ali zašto su mnogi profesori, koji bi ipak trebali biti daleko bolje informirani o tim stvarima, bezrezervno podržali ne samo studentske ciljeve nego i njihove metode? I zašto su te metode, koje su uključivale i izbacivanje nastavnika iz predavaonica, zadivile profesore kao “akt direktne demokracije kakav na ovim prostorima nikada nismo imali prilike vidjeti”? 

Profesorska podrška
 

Umjesto odgovora, podsjetit ću samo da taj fenomen svakako nije nov. Slično su se širom svijeta ponašali sveučilišni nastavnici u studentskim gibanjima 1968. godine kada su mnogi od njih bili toliko fascinirani militantnim nastupima radikalnih studenata da su žurili iskazati svoju punu podršku i priključiti se pokretu, a bilo im je potpuno nezamislivo da bi u bilo kojem trenutku ustali i rekli nešto što se revolucionarnoj omladini ne bi svidjelo.
 

Zašto su sveučilišta u SAD-u najbolja? 

Plaćanje studija u određenoj je mjeri u interesu samih studenata jer po svemu izgleda da taj sustav unapređuje kvalitetu obrazovanja. Zašto su američka sveučilišta toliko bolja od, recimo, njemačkih? Bar dio objašnjenja leži u tome što, premda obje zemlje izdvajaju otprilike isti postotak za visoko obrazovanje iz državnog proračuna, američka privatna ulaganja su prema relativno recentnim podacima čak 17 puta veća od njemačkih. A velik udio tih privatnih ulaganja u Americi jesu upravo školarine.

Objavljeno u: Jutarnji list, 30/05/2009 


Aleksej Kišjuhas - Škola za život

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 17:39

Prvi septembar nekome pada prvog oktobra. Tog dana (otprilike, jer materijo blagoslovi autonomiju univerziteta) u školu polaze armije studenata. Mnogi od njih po prvi put. Pa ipak, nema medijskih izveštaja i fanfara o tome, nema svečanih ispraćaja, zastavica i marama. Poneka mater će proliti vodu iz šolje, zatvoriti vrata za ljubi-ga-majka studentom, i to će biti to. Nema čak ni stupidno urednih premeravanja težine studentske torbe po novinama, na stravu i užas roditelja koji vole da imaju monopol na savijanje dečurlijske kičme.

U neobrazovanom i/ili traljavo obrazovanom društvu, fakulteti i visoko obrazovanje zadobijaju medijsku pažnju samo kada je reč o visini školarine i u slučajevima skandala i afera. A i tada su vest od jednog dana. S druge strane, nemoguće je preceniti značaj fakultetskog obrazovanja kako danas, tako i oduvek. U pitanju su oko četiri godine našeg vremena na Zemlji koje su ekskluzivno posvećene sistematskom sticanju znanja o naučnim i tehnološkim otkrićima prema kojima ceo univerzum "Zvezdanih staza" izgleda smešno i jeftino. Ili pak (ako završimo na nekakvoj humanistici) sticanju znanja o dubokim idejama i raspamećujućim pričama pred kojima "Gospodar prstenova" ili "Matriks" deluju banalno i naivno. Bez preterivanja, u pitanju je čarobni svet ispunjen avanturama, odnosno zemlja čuda ispunjena zanimljivim i seksi ljudima, idejama i iskustvima. Obrazovanje, a posebno visoko obrazovanje, nudi obećanu zemlju na ovom svetu. Koja je svakako i bolja i realnija od ponude svih organizovanih religija u trenutnom opticaju. Evo i kako i zašto.

Prvo, znanje. Živimo u najneverovatnijem trenutku (Zapadne) civilizacije do sada, a ukoliko ne upropastimo klimu u nepovrat, postajaće sve bolje i bolje. U pitanju je doba u kojem ljudi bilo kog pola, rase, klase ili porekla mogu da posvete godine života usavršavajući se u boljem razumevanju nečega što vole i što ih interesuje. Ima li šta kolektivno blistavije od toga? Pobeda tenisera? Orgazam u toaletu u nekakvom klubu? Pobednički tiket u kladionici? Stotinu mu indeksa, živimo u svetu u kojem možemo izučavati evolucionu biologiju, ili programiranje, ili francuski jezik, ili medicinu, ili filozofiju - pa čak i menadžment, ako nas nije baš obdarilo u sivoj tvari među ušima. Prirodne nauke, matematika i tehnologija su jedini motori koji teraju društva unapred, dok nam humanističke discipline i umetnosti daju razloge za to da uopšte poželimo da napred idemo. Društvene nauke mogu da nam objasne šta to "napred" uopšte znači i kako da ga individualno i kolektivno ne zabrljamo. I zato, umesto što svake proklete godine naširoko čitamo o sedam stotina milijardi ljudi sa fakultetom koji nemaju posao, kako bi bilo da pročitamo nešto o znanju koje su ti garnizoni i divizije diplomaca stekli? Znanju koje je omogućilo da uopšte imamo te novine, štampariju, kombi i auto-put za dopremanje štampe do trafike, koja je opet izgrađena nekakvim fakultetskim znanjem. Ne možemo, jer je već na sledećoj stranici intervju sa nekakvom bogatom i "uspešnom" kreaturom koja nije bendala to visoko školstvo.

Drugo, veštine. Jer vreme provedeno na fakultetu pre svega služi tome da trajno izmenimo svoj um. I orijentišemo ga ka neprekidnom rastu i razvoju. S tim u vezi, fakultet danas možda nije nužan zbog znanja, ali jeste neophodan zbog veština koje na dotičnom stičemo. Zbog fantastičnosti sveta u koji smo bačeni, udžbenici iz kojih smo učili će zaista biti zastareli kada nam uvale diplomu, a ažurirane informacije se svakako nalaze pod klikom internet pretraživača. Međutim, za razliku od prethodnih 17-18 godina života, igranja u osnovnoj i neozbiljnosti u srednjoj školi, na fakultetu ćemo zaista naučiti šta su prava i obaveze, šta su vremenski rokovi, šta je upravljanje sopstvenim vremenom i životom. Uostalom, samo zbog toga poslodavci traže i bolje plaćaju ljude koji su završili fakultete. Ta diploma im govori da osoba ume da bude posvećena nečemu i da ispuni određene zadatke bez pomoći roditelja i šire rodbine. Uprkos neukoj kuknjavi oko previše "teorijskog", a premalo "praktičnog" znanja na ovdašnjim univerzitetima, svaki (istinski) fakultet trenira mnoge praktične veštine, čak i ako se studiraju astronomija, filozofija ili latinski.

A tu su i razne socijalne veštine, naravno. Fakultet je prostor u kojem srednja škola i sredina iz koje dolazimo više ne igraju značajnu ulogu; igra života je resetovana i možemo da krenemo ispočetka, da doslovno iznova izmislimo sebe i svoj identitet, u interakciji sa gomiletinom sličnog sveta. "Na faksu" svi postajemo istraživači socijalne mape sveta i, na kraju dana, nas samih. Jer, budimo iskreni, to pre sedamnaeste godine pojma nismo imali. Uostalom, zamislimo svet po uzusu sedamnaestogodišnjaka zaustavljenih u obrazovanju, naučenih jedino srednjoškolskim klikama i tinejdžerskim potkulturama uz hormonalnu neuračunljivost? Fakultet je i topos napuštanja naše selendre (koliko god stanovnika imala) i prostor uviđanja da svet postoji i iza poslednje tarabe u njoj. Zanimljiv, neobičan, raznovrstan i nadasve nastran svet, o kakvom smo mogli samo da maštamo. Savremenom kusanju sa drveta saznanja ime je fakultet.

Nažalost, fakultetsko znanje i veštine se kontinuirano obezvređuju čuvenim parabolama o tome da se "Opšta sociologija 2" ne sipa u rezervoar, baš kao što se ni "Rodni odnosi u francuskoj književnosti 18. veka" ne mažu na hleb. Parabolama koje samo otkrivaju banalnost, neukost i zagledanost u sopstveni pupak. Uzgred, ni ovo nije sasvim istinito: opšta sociologija se detaljno bavi globalnim društvenim promenama koje utiču na cenu sirove nafte po belosvetskim pumpama, a rodne studije su i te kako značajne po dotični hleb ako smo žensko, a za sendvič nas je patrijarhalno zamolio mužjak. Međutim, tako je, dobri ljudi iz "Google" nam neće tražiti "Matematičku analizu 1" ako nas zadesi taj lukrativni posao preko bare, kao što nam niko u Mekdonaldsu neće poručiti "Istoriju socijalnih teorija" za poneti. Ali, promašili smo zgradu ako nas zaista interesuje jedino prostačka i gola upotrebna vrednost svakog pojedinačnog ispitnog pitanja. Površinske činjenice koje se ispitno propituju su samo deo jednačine; fakulteti nam suptilno ili zguza uvaljuju mnogo važnije stvari. Akademske veštine istraživanja, analize, logike i kritičkog mišljenja korisne su u svakom zanimanju, kao i životu. Stivu Džobsu za njegovu inventivnost u Eplu možda nije trebao fakultet, već LSD. Ali su mu trebale veštine kritičkog mišljenja za razlikovanje medicine i nadrilekarstva kada ga je napao kancer od kojeg je preminuo. Ali zašto bi za "Osnove logike" i "Opštu metodologiju" bilo briga one uskogrudo zainteresovane jedino za cenu benzina i hleba? Svi oni zaludni trenerkaši "životne škole" koji drobe o tome da je fakultet nepotrebna gubljavina vremena promašuju poentu i razotkrivaju jedino to da ne znaju šta fakultet zaista jeste. Zato što su sami spavali na času.

I zato: poenta diplomiranja nije u sticanju parčeta papira, već u izgradnji ličnosti kojoj se može poveriti ozbiljan i sofisticiran posao. Ili joj bar verovati da neće zajebati stvar. Ono je indikator ličnosti koja je nekad u životu, a nadajmo se i trajno, (bila) zainteresovana za sticanje nekakvog znanja. Kako god zarađivala za benzin i hleb posle. Treba nam više, a ne manje ljudi koji su voljni da zbog saznanja o nečemu što vole - sačekaju sa prvom platom. I kakav god sadržaj našeg fakultetskog znanja bio, diplomiranje poručuje da smo tip osobe koja, ako to želi, ume da postane kompetentna u nečemu. U pitanju jeste trening ili simulacija života nalik na video-igricu: dati su nam jasni ciljevi i svi neophodni resursi da ih ispunimo. Umemo li da pređemo na sledeći nivo? I kako? Jer kasnije u životu neće biti tako lako: najverovatnije nećemo imati čitaonice, biblioteke, skripte, menze, domove, ambulante, dobronamerne kolege i sve vreme ovog sveta za domaći zadatak ili seminarski rad. Sve to na dlanu za jedan jedini cilj: usvajanje znanja i veština. Dok će od toga kako provedemo godine studija umnogome zavisiti i naš kvalitet života. Ukoliko se kroz dotični budemo provlačili prepisujući ili ispunjavajući samo goli minimum zadataka koje su nam udelili profesori, tako jadan i jeftin će nam biti i život.

 I zbog svega toga, uprkos popularnom verovanju, fakultet jeste najbolja praksa za stvarni svet. Kao što je zbog toga i polazak nove generacije studenata na fakultete velika stvar. Dakle, studirajmo, učimo i saznajmo stvari, jer za tako veliku i važnu stvar više nikada nećemo imati toliko resursa, vremena i mogućnosti. Poenta nije u tome da nam godine studiranja budu najbolje godine u životu, jer će to značiti da ništa nismo naučili. Već u tome da nas studije opreme za život ispunjen neprekidnim usavršavanjem, do kraja našeg postojanja. Zbog toga fakultet zaista nije "životna škola", ta omiljena antiintelektualistička sintagma loših đaka. Fakultet je škola za život.

Objavljeno u: Danas, 26/09/2014 


Powered by blog.rs