Шумадијски блуз

Дијего Фузаро - Неолиберално уништавање школе

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 09:22

Овај пројекат није чак ни превише прикривен у планираној деструкцији средње школе и универзитета, а изводи се међу заменљивим реформама влада десне и леве оријентације које су свеле, демонтажом претходних реформи школе – увек у име напретка и превазилажења застарелих буржоаских форми – образовање на парадигму компаније и предузећа, на дуговања и потраживања, на менаџерске колегијуме, на информатику и енглески уместо латинског и грчког, и на хиљаде других садржаја кохерентних са капиталистичким реструктурирањем школе…

 

Међу циљевима неолиберализма већ се остварује онај усмерен на капиталистичко уништавање школе кроз уклањање културе, корпоризацију школа, програмирану идиотизацију ученика трансформисаних у „потрошаче образовања“, кроз укидање наставног процеса. И списак се може продужавати по вољи, од једне до друге имбецилности. Да је реч о Шекспировом „Хамлету“, рекло би се да постоји метод у овом лудилу. А то лудило се уноси у процес „реформе“ – те магичне речи којом се бришу права и уништава све што није у складу са лудачким неолибералним пројектом – школе, која траје већ неколико година. Овај пројекат није чак ни превише прикривен у планираној деструкцији средње школе и универзитета, а изводи се међу заменљивим реформама влада десне и леве оријентације које су свеле, демонтажом претходних реформи школе – увек у име напретка и превазилажења застарелих буржоаских форми – образовање на парадигму компаније и предузећа (на дуговања и потраживања, на менаџерске колегијуме, на информатику и енглески уместо латинског и грчког, и на хиљаде других садржаја кохерентних са капиталистичким реструктурирањем школе).

«Свако ограничење је препрека за капитал», рекао је Маркс у свом делу Grundrisse. А за капитал школа је граница која се мора превазићи, пошто се у њој формирају, историјски доказано, људска бића, а не потрошачи, штавише, људи са критичком свешћу, културном подлогом и способношћу просуђивања, управо с оним што фанатизам финансијске економије не може толерисати и зато мора то да уништи. Уништење школе значи одсецање глава генерацијама мислилаца.

Познато питање, све више у моди, «какве могућности за рад ми даје проучавање филозофије и уметности», открива невиђену ресорпцију образовања у корпоратизацију и аксиоматику формуле do ut des („ дајем да би ти дао" - прим. прев.) у оквиру потпуног уклањања онога што је некада било темељно, а то је да школа мора да образује, а не да ствара безглаве компјутере и произвођаче профита. Замислите да је у Платоновој Академији или у Аристотеловој Перипатетичкој школи неко запитао филозофа «какав ћу посао наћи након овога».

Из ових разлога, а у данашњем животињском царству духа, не може бити места за истинску праксу филозофије – за знање као промишљену дисонанцу у односу на монотонију постојећег – и, уопште, за било какав покушај да се самостално мисли својом главом ослобађајући се опасно заводљивог погледа капитала. То постаје нарочито јасно када се имају у виду реакције власти. И у овом случају, у свом капиталистичком облику, она не прибегава директном насиљу против онога ко је оспорава. Једноставно користи тихо и невидљиво насиље у економској форми: уклања средства потребна за истраживање и остваривање критике и, истовремено, не преузима одговорност за то јасно политичко деловање, препуштајући га безличној вољи тржишта.

Континуирано смањење финансирања за културу (или, у комплементарној форми, континуирано финансирање флукса хетерогених форми струковног идиотизма) представља само по себи политички програм маскиран на одговарајући начин анонимним законима економије. Гушење сваке критичке перспективе не постиже се данас употребом насиља у директним и очигледним облицима, као у случају спаљивања Ђордана Бруна и Ванинија, већ уклањањем ресурса потребних за преживљавање, односно тако да се насиље, изражено кроз иманентну економску категорију, врши углавном невидљивом акцијом џелата, при чему су невидљиве и патње жртава.

Наравно, потребно је реаговати на то варварство. Потребно је реаговати полазећи од културе: револуција је првенствено културна. Потребно је да се наставници успротиве подучавањем вредностима класика и историје, уметности и филозофије и да на тај начин, критичким мишљењем, омогуће снажно супротстављање економском кретенизму и програмираном идиотизму, ма где они били доминантни.

Превод с италијанског Драган Мраовић

 

Објављено у Печату, бр. 366.

 

Коментар текста: Педагогија и образовање су ми већ дуго у фокусу интересовања. Уписао сам факултет да бих постао педагог, то волим, то ме испуњава. Други разлог је незадовољство неким мојим педагозима (кроз целокупно школовање). Педагог би требао да трага за начинима да своје ученике научи, не толико садржајима свог предмета, већ да мисле у том предмету. Када кажем «да мисле», под тим подразумевам одређену врсту самосталности, упознавање са битним местима неке «материје», са начином постављања питања...циљ није једино позитивно знање и његова примена (научити чињенице, законе, објашњења, формуле...). Циљ су методе и постулати неке науке. Када се то савлада, чињенице и објашњења се релативно једноставно изводе. Ми смо учили толико непотребних и небитних ствари, а оним најважнијим нас је ретко ко подучавао. Остао сам ускраћен за много тога током школовања и то је битан педагошки наук који као педагог нећу поновити. Реформа школства о којој Фузаро пише не оставља много простора за тако нешто (неки од нас не раде у струци, а друго, и онима који раде (и желе да раде) обичајно и законски су «везане руке»).

Поборник сам неких либералних идеја, мислим да су хуманије од било којих алтернативних. Од државе сам већ «дигао руке». Заносим се мишљу о приватној средњој школи. Фузаров текст ме обесхрабрио. Прво, таква школа мора бити исплатива, а да би то била мора нудити «брза» и примењена знања. Треба ли коме етика, уметност, филозофија, богословље...наравно, било би ту и математике, и рачунарства, и биологије. Ко ће да ми плати да му учим децу о Кантору, Раселу, Аристотелу, Шекспиру, Црњанском, Рахмањинову или на пример Фузару? Могу ли им знања о томе помоћи у реалном животу? Мислим да могу и то на више начина. Друго, осмишљавање програма за такву школу условљено је стањем савременог света. Људи које образујеш живе у неком систему, а он диктира какви образовни профили су потребни. Систем је капиталистички (зову га још и неолибералним) и он, сматра Фузаро, трансформише образовни систем тако што укида слободу личности и средства за финансирање научних истраживања. Капитализму (али и другим идеологијама, изузев либерализма) не требају људи и филозофи који слободно мисле. Главно начело није ни мишљење, ни слобода, него профит. Филозофирај колико хоћеш, само не угрожавај мој посао и моју зараду – отприлике је то поента. Мафијашка поента! Ипак, постоје у многим земљама успешне приватне средње школе. Треба следити тај пут! Да, али то су углавном богате земље и школе са дугом традицијом, школе у којима се школује елита. Па и нама треба нека нова елита, која ће стајати усправно, мислити слободно, делати храбро, која ће бити модерна и напредна, али се неће одрицати Небеске Србије, Косовске легенде, епских песама и православне вере. 
 
 
 

Dva interesantna teksta o obrazovanju

Filozofija obrazovanja — Аутор tarpe @ 23:47

Реформа школства: Избијање цигле из зида
 
Obrazovanje u akademiji budućnosti
 
Има ли неко нешто да пита или дода? Мене занима да ли се у нашој земљи неко бави образовним технологијама? Постоји ли негде такав предмет или семинар? Филозофи образовања, педагози, психолози, андрагози, методолози...Врло инспиративан експеримент професора из Њукасла, бар мени који сам у овој области више склон мисаоним експериментима. Такође, занимљиви закључци проф. Душана Павловића. Ја сам више окупиран високим образовањем, а ове теме су и ту важне (старосно доба и образовање, рачунари и образовање). 
 
Лекција број 1. Another Brick In The Wall

Powered by blog.rs