Шумадијски блуз

Посматрајући оно што се дешава у филозофији и оно што се под филозофијом данас подразумева, може се стећи утисак да, у ствари, постоје најмање две врсте филозофије или најмање два појма филозофије.

С једне стране налазимо оно што се назива егзистенцијалним или темељним проблемима човека, његовог места у друштву, човека уопште, питања отуђења, и уз то један став и једно мишљење да су ти проблеми уствари фундаментални и да је решавање тих проблема, ако не пресудно за опстанак друштва и човека, а оно у сваком случају веома значајно за остварење онога што треба подразумевати под појмом човека.

С друге стране наилазимо на размишљања која се не баве оваквим питањима и која оваква питања не сматрају предметима озбиљних разговора. Ова друга врста филозофирања бави се проблемима савим различите врсте, проблемима који су, пре свега, везани за људско сазнање и за описивање начина на које се то сазнање стиче.

Међутим, како се ове две врсте филозофије развијају, упадљива је чињеница да међу њима раздор постаје све већи, да, с једне стране, у филозофији која се може условно назвати филозофијом човека наилазимо на све већи одбојни став према припадницима филозофије друге врсте, и да, с друге стране,  међу представницима   филозофије ове друге врсте наилазимо на све већи подсмех према филозофији човека.

Управо овакво стање ствари, које је нашло свој одјек и у нашој филозофији, намеће низ питања која су опет филозофска. Међутим, оно што ми се чини да се може тврдити јесте да се ова питања, наиме, однос два начина филозофирања или два начина мишљења, не могу решавати нити у оквиру једне нити у оквиру друге филозофије. Јер, треба водити рачуна и имати на уму да се у оквиру једне теорије – а можемо се сложити да су обе филозофије или обе врсте филозофије, у ствари, теорије – не могу изрицати судови о самој тој теорији,. Да би се то учинило, потребно је напуштати оквире једног схватања, уколико желимо да то схватање упоређујемо са неким другим схватањем, па ми је она сасвим природно да је неопходно, уколико желимо да ову ситуацију раздора на неки начин објаснимо, ако не и превазиђемо, да решење тога питања тражимо у много ширим оквирима него што су ова постојећа. На који начин се то може постићи, мени, наравно, није познато. Али сам исто тако сигуран да до некакве синтезе не може доћи, због тога што постоји много већа вероватноћа да би та синтеза била пука еклектика.

По мом мишљењу, основни проблем филозофије данас, јесте да се пронађу нови, много шири оквири, али исто тако и прецизнији и егзактнији, у којима би се овај расцеп који постоји између два начина мишљења, два начина  филозофирања, објаснио и решио.

Не знам каква је тачна процедура и детаљна формулација, али правило је да се у науци нечији значај и утицај вреднију према цитираности његових дела. Иако то не мора бити увек и сасвим тачно, претпоставимо да у неким случајевима заиста јесте тако. Ако то правило применимо на медије, онда би оно могло да гласи - важност неког текста расте када расте број сајтова и портала који га преносе, а потом и од броја јавних реакција које текст изазове. Овај критеријум не говори ништа о квалитету самог текста, већ о важности теме о којој аутор пише. Судећи према њему, "Меморандум, коначно" Ратка Дмитровића је веома важан и пренећу га овде у целости.

«Описао сам овај случај неколико пута, али неће сметати ни на овом месту. Дакле, негде у касну зиму 1990. године, седим у ресторану „Корнати“, централни део Загреба, и са још тројицом сабеседника бистримо политику. Време је то кад Хрватска чека изборе, основане су већ ХСЛС и Хрватска демократска заједница, сви познати хрватски националисти сели су у прве редове, дефилују екранима и листовима дневне и периодичне штампе, Католичка црква отворила врата мрачних одаја и отуда пустила на светло дана авети које је увек знала, и данас зна, да користи у работама натопљеним крвљу, окађеним димом спаљених кућа.

Један од саговорника био је професор Загребачког свеучилиштва. Уз све друго, расправљамо и о Меморандуму САНУ. Онда, као и данас, тај документ се у Хрватској узимао као крунски доказ о постојању плана стварања велике Србије. Меморандум је доспео у образложења готово свих пресуда Србима у Хагу, он отвара и затвара сваку причу о српској кривици за распад Југославије.

У једном тренутку окренем се једном од саговорника и упитам: Да ли сте прочитали Меморандум. Па, то је познато, преносе новине, то сви знају – замуцкује он. Ја сам га прочитао, целог и врло пажљиво – јавио се онај професор. Добро, ако је тако, кажем му, онда вас молим да будете искрени и наведете шта тамо није тачно, шта не одговара истини? Мање-више, све је тачно, вели он, али ви Срби, млади господине, не схватате да ми Хрвати нећемо да живимо у Југославији која би била другачија од оне направљене након рата и потврђене уставом из 1974. године. Другим речима, Србија стално мора да буде у мат позицији, са две аутономне покрајине, питам га. Па…, отприлике тако, одговара професор.

До првих парламентарних избора није нас делило више од два месеца и сви смо знали да ХДЗ убедљиво побеђује. Један од точкова кампање ХДЗ-а, и њему припадајућих снага, био је Меморандум. Не може да се докаже, али не верујем да је Меморандум у Хрватској до данашњих дана прочитало више од педесетак људи.

Меморандум САНУ, савршена дијагноза неодрживог дубоко антисрпског уставног, друштвеног и политичког стања у Титовој Југославији, пуне три деценије држи у месту Српску академију наука и уметности, сабија је, ништи и црним печатом проказује као лабораторију зла. У великој мери захваљујући необјашњивом, густом и упорном ћутању саме Академије. Ових дана нови председник САНУ, Владимир Костић, кренуо је са радовима на демонтажи те одвратне конструкције изнад сводова најзначајније српске институције науке и уметности. Успе ли у овоме што је започео, ништа друго не мора да уради, колико год да остане на челу САНУ.»

Извор: Вечерње новости, Београд, 16/09/2016